NaslovnaIntervjuИнтервју са сликаром Александром Денићем: "Под неукусом се подразумева, наравно, све што...

Интервју са сликаром Александром Денићем: “Под неукусом се подразумева, наравно, све што нису народњаци”

-

Био је панк пре тебе, био је бот пре тебе, на крају је изградио нове означитељске ланце путем рефлексивног мишљења наравно, пре тебе. Александар Денић, органски део београдске (пот)културне сцене, заговорник нових праваца у естетици и доживљавању политике.

После разговора ме је замолио да додам изјаву из скупштине професора Стојана Раденковића  у интервју: “Запад не признаје руске победе. То би значило да није способан да спроводи демократију”.

Поједина занимања из сфере хуманистике и елитног дела разумевања културе се тешко додељују као означитељи. Иван Ивановић се мучио да се легитимише као новинар, a да ли се и ти трудиш да се легитмишеш као сликар, или би себе другачије окарактерисао?

Мислим да онолико колико је Иван Ивановић новинар, толико сам ја сликар. Kада бисмо гледали оно што је потребно да неко буде сликар, а то су вештина и тачност, не бих прошао тест за сликара. Међутим, оно у чему се разликујемо Иван Ивановић и моја маленкост је чињеница да он својим трудом производи деструкцију, док ја отварам поља и праксе самопомоћи и помоћи другим људима.

Лично сам, без моје уметности, чачнуо онако како се карактеришу личности које постоје ради нечега, и нисам ту да бих се некако звао, да бих имао титулу, иако изгледа као да пливам на томе.

Неизоставна тема твоје уметности је народна музика и покрет “Матријаршија” да ли би могао да нам ближе појасниш шта је “Матријаршија”, како је она настала и са којим циљевима?

Матријаршија је настала жељом људи да гурају прст у око лепоти. Матријаршија је било име за кућу и собе где су се штампали плакати и правили фанзини. Помало под утицајем панка и фанзинашке сцене, али много више од тога. Матријаршија има свој уреднички карактер, у смислу да је мотив организација, поред стрип фестивала, уговарање свирки и стварање мреже аутора који се баве истим стварима, једне сцене као такве. Има нечег двадесетовековног у томе.

Мене подсећа на филм “Хитлер из нашег сокака”. Придружио сам се колективу Матријаршија већ у другој години стварања тог атељеа. Наиме, био сам позван да учествујем у каталогу фестивала “Ново доба” који правимо. Одмах сам кликнуо са екипом, јер сам ту могао да ослободим своју љубав према народној музици и турбофолку. Екипа је организовала свирке, пројекције филмова, отворени атеље и кафану. Једном месечно се организовало такозвано “кафанско вече” са ауторском музиком Мега Денкета и певање хитова преко матрица. Ту сам успео и да пропевам народњаке.

“Накнадно сам дошао до закључка да је мим култура уствари култура нихилизма и самопорицања.”

Колико је значајан пројекат “Турботроник” у којем си учествовао за саму виталност народне музике и одређене феномене у култури који нам се појављују од филма “Јужни ветар” наовамо?

Турботроник је била одлична идеја редитеља филма, који је због своје љубави према народњацима хтео да обележи оно што је изгледало као мрежа аутора музике која кокетира са фолком, а долази из неке рокерске средине, али под условом да није иронична. Наравно, та сцена није заживела, као и многа друга залагања људи задњих педесет година. Много тога заслужног у оживљавању торбо фолка имају појаве и људи који нису искрено у томе, или који не капирају суштину народњака. Идеалан пример је Ђус, који је јако талентован, али му је народна музика само средство да би доказао поенту.

Извор: Александар Денић.

У филмском остварењу “Јужни ветар” водећу улогу има и прорачун да народњаци имају прођу код разних генерација гледалаца. У принципу, свако има своју визију шта су за њега народњаци, тако да су “Турботроник” и “Јужни ветар” нека врста продужавања агоније несхваћености турбо-фолка као једне врхунске културе.

Огњен Лопушина, као један од пионира ревизије поимања народне музике у нашем културном контексту, публицистички је у последње време начинио велики успех у вашем заједничком циљу. Чини се да и ти не заостајеш у тим стремљењима. Међутим, како се твоје сликарско поимање народне музике разликује од публицистичког?

У мом сликарству један од важнијих задатака је ревизија поимања народне музике. Мени можда фали нека структура или грађење, можда стрпљење и фокусираност коју има писац, али мој задатак је да будем летећи и да директно хватам неукус за перчин. Под неукусом се, наравно, подразумева све што нису народњаци.

Родоначелник си канонизовања “мим културе” у сфери сликарства. Шта за тебе представља мим у сфери репродукције културе, поимања света и политике?

Пошто се у свом сликарству бавим највише тиме како да слика лепо изгледа, испрва сам мим доживљавао само као леп начин да ми слика изгледа. Накнадно сам дошао до закључка да је мим култура уствари култура нихилизма и самопорицања.

Мим је нека врста отклона од онога што друштво третира као начине како се нешто ради. У питању је одмор и критика лоших пракси, научених радњи како се нешто прави, пише, ради. Циљ мима је прекрајање политике и одузимање способности говора политици

Које су најзначајније мим странице у Србији које би свако ко се бави феноменом „мима“ морао да зна?

Како је прошло време, многе сам и заборавио. Најпознатије мим странице су нихилистичке и опозиционе, попут “Наки” и “Помазимо коње”. То свакако значи да људи који се упуштају у мим заправо иду странпутицом. Међутим, то се, наравно, не односи на мене и неколико неких других мим страница. Мени омиљене и етички исправне су Стратешки партнер или Мене су послали из штаба.

Да ли је мим као форма доживео одређене етапе развоја који се разликују од твоје првобитне тематизације тог феномена и колико је српско разумевање „мим културе“ специфично у односу на остале?

Ја сам улетео у мим културу при њеним последњим етапама, али сам био суочен и несвесно сам пратио развој мима ранијих година, што ми је дало погонско гориво да се бавим тиме као феноменом.

Српско разумевање мима је специфично по томе што су Срби од конзумента или мете мим клутуре постали прави хегемони те културе. У Србији, просечан гледалац мима је већи диктатор од аутора мима. Једноставно, трка коју не може нико да добије и последица хајдучког духа нашег народа.

Твоји мултимедијални перформанси се у једној заједничкој ниши могу разумети као ангажована уметност са врло јасним политичким ставовима. Колико је политика и идеологија уткана у саме просторе уметности по којима се ти крећеш, излажеш и ствараш?  Тачније, да ли су уметнички кругови које неретко посећујеш у потпуној супротности са твојим политичким ставовима?

Како колега Лопушина воли да помиње пијење са извора, тако ја могу да кажем да сам умерност пио са жутог извора. Просто је немогуће замислити уметност да није жутаћка, ако није жутаћка онда је то Кустурица, или ликовна колонија, а то не желим да будем.

Друштво је створило модерно схватање уметности да би могло неоптерећено да прича о томе. Оно има и свој демократски пол, а ја сам се о историји уметности образовао у уметничким школама или преко телевизијских програма, где до сваког човека који то жели може да дође прилика да сазна шта је права природа уметности.  Елитиста сам и сматрам да уметник може бити само елита, али уједно и свако може бити уметник. Доста се идеолошки разликујем од уметничких кругова са којима радим и сарађујем, често је идеологија потпуно везана за лепоту.

Дискурс који тематизује опозиционо деловање у Србији си уоквирио са термином – „жутаћство“. Шта заправо представља „жутаћство“ и да ли је тај феномен искључиво везан за политику или се везује и за друге сфере?

Жутаћство је јако широк појам и често се схвата банално. На пример, да се тематизује одређена група људи коју чине размажени, богати либерали. Док бих лично жутаћство доста шире поставио, и у њему не би били људи који су слабог карактера или охоли. Људска храброст и трезвеност су неретко одлике жутаћстава, често се дешава да су људи, који јуришају на метак, прави жутаћи, много већи од кукавица. Овакво моје размишљање није само последица мог плашљивог срца, него се може практично видети на многим примерима. Полицајци који су саговорници у „опозиционим” или “НАТО” документарним филмовима о распаду Југославије потврђују то.

Који су политички, културни и економски феномени најзначајнији за појављивање „жутаћства“ у Србији и да ли се ,,жутаћство“ може превазићи код нас, или ће та тенденција увек постојати у нашем културном контексту?

Културно је то просветитељство и модернизам. Економија нема улогу, јер је српско друштво сачињено од слободних сељака и често жутаћи долазе из сиромашнијих слојева друштва. Жутаћ се постаје одређеним схватањем шта је то лепо. На пример, комунисти не мрзе четнике зато што су без разлога клали људе у ратовима, него зато што имају браду. Да немају браду, за те људе који тако размишљају четници би били небитни. Мислим да ће жутаћство увек постојати, сад кад је настало током последњих двадесет година. Иако се историја не понавља, она је сличне примере имала и раније. Нушић, Домановић, Владислав Петковић Дис, Стеван Сремац, Јован Стерија Поповић – сви су они били нека врста протожутаћа.

Извор: Александар Денић.

Наш заједнички пријатељ, Стратешки партнер, поменуо ми је да си насликао Зорана Ђинђића непосредно пред атентат 2003. године. Одакле толика интуиција за разумевање политичких кретања које претачеш као стваралаштво у разним формама, од слике до афоризма, и да ли имаш ексклузивни предосећај за одређена политичка кретања које би поделио са нашим читаоцима?

Тад сам имао двадесет година и нисам уопште био политички освешћен. Имао сам среће што ми родитељи нису били жутаћи и нису уопште износили своја размишљања везано за политику. Једноставно, живели смо као да смо породица првих људи, Адама и Еве. Из истих разлога из којих сад неко гледа мим ја сам наслико портрет Ђинћића у свесци, делимично и да би вежбао погађање карактера лица и главе.Није много личио, ал’ је то био Ђинђић. Кад је на њега извршен антентат, био сам пример грађанина, као из уџбеника, потпуно слободан да немам икакво мишљење о томе што се десило. Имао сам исконски инфантилни порив да ликујем кад се неком богатом деси нешто лоше. Наравно, није лепо ликовати над нечијом смрти, јер и богати људи су исто грађани као сви, не остварују се кроз свој статус него кроз припадност људскости. Требало ми је пуно времена да постанем политички освешћен, и сад ми дефинитивно помаже моја интуиција коју сам вежбао док сам био мали. Треба бити само интиутиван и што касније развити своју личност. То је рецепт за квалитетно политичко деловање.

Неретко хвалиш режим Александра Вучића, колико се тренутни режим разликује од режима Зорана Ђинђића? Колико се из твоје уметничке перспективе уопште и разликују Ђинђић ,Вучић, Слоба и Коштуница?

После петог октобра, који сам практично преспавао, осећао сам само потребу да се промени власт.Била је то нека исконска потреба, али чим сам добио право гласа, пожелео сам да гласам за СПС и осветим пети октобар.Та моја жеља није била класичан жутаћки рефлекс да казним лоше остварену транзицију по замисли жутаћа, него управо што нисам био свестан жутаћких идеја. Гласао сам за СПС кад су поново ушли у власт. Касније за Тадића, јер сам се уплашио рата 2008. године.

Извор: Александар Денић.

Вучића тада нисам волео, јер је био издао Шешеља. Био сам јако разочаран што је на изборима 2012. године победио Тома Николић. Касније, како су кренуле да се одмотавају афере и како сам постајао политички освешћен, видео сам како људи који су либерални постају радикалзовани око неких питања која их се не тичу и постепено сам схватио да је Вучић прави човек да води Србију.

Вучић има многе елементе из владавине Демократске странке, идеолошки и вредносно, али се разликује по једном питању, а то су поштовање правних норми и људских слобода. Вучићев режим је сачувао, и поред пробоја технократије и експлоататорског одоса према људима, стари систем правне заштите грађана. Нема сумње да би и Демократска странка, да је на власти, радила исто тако. Са тенденцијом промене система правне сигурности грађанина, Ђинђић је, за разлику од Вучића и Шешеља, био за тотално одузимање права људима. Ђинђић је онај тип родитеља који своју децу уписује на часове језика и спорт, а Вучић тип родитеља који свом детету говори да није много битан. Ђинђић и Коштуница су вулгарни десничари, а Слоба и Вучић људи који кад виде шефа продавнице на улици опсују тог лика.

Који период на српској политичкој и културној сцени је највише утицао на твоје стваралаштво?

Највише су утицали шездесет осма и деведесете.У култури октобарски салон и телевизија.

Који би филм, изложбу и музички албум препоручио нашим читаоцима?

Филмови Ерика Ромера, онда филмови Црна Марија и серија Рањеник од редитеља Саве Мрмка, филм Пејзажи у магли, албум Рокера с Мораву, где је песма Сукијаки, византиско православно појање.

POSTAVI ODGOVOR

молимо унесите свој коментар!
овдје унесите своје име

- Advertisment -

Must Read

“Де ти је индекс?” – О студентима и “студентима”

0
Студентска блокада Филозофског факултета у Новом Саду због спорних изјава професора Динка Грухоњића на Фестивалу ,,Rebedu“ указала нам је на поједине поражавајуће карактеристике како...