NaslovnaKulturaМали ратови и кабине Заре: крај митског и дочек армагедона

Мали ратови и кабине Заре: крај митског и дочек армагедона

-

Тотални рат је свуда око нас, и ми смо у њему. Није то само онај између држава, нуклеарних сила и цивилизација, већ је и онај у оквиру нашег микрокосмоса – свакодневни однос према друштву, његовим структурама и појавама. Појединац рат води на свим фронтовима и то превасходно за економско-техничку рационализацију живота. Управо такву рационализацију нам диктирају капиталистички центри моћи, управљачи из таме, који само својом сијенком демонстрирају моћ, што је основни принцип не само у политици, већ и у свакодневном животу.

Бањалука се овог мјесеца освјежила представом у националном театру двадесетшестогодишње ауторке Виде Давидовић, „Мали ратови и кабине Заре“. Поред, публици добро познатих Николине Фригановић, Жељка Еркића, Ананда Ченића, Наташе Иванчевић и Сенада Милановића, на даскама су били и студенти Анђела Тасић, Милош Дрљача и Милош Ћебић, као и Анђела Ракочевић и Наташа Перић.

Премијера у кишном граду који је већ и тада, почетком марта, мирисао на рано расцвјетале лобелије и покошену траву, била је масовно пропаћена изненађујуће старијом публиком, која је, касније ћете сазнати и зашто, незадовољна изашла из сале. Први утисак, без размишљања и деконструисања ликова, јесте да је Бургтеатар дошао у Бањалуку, или је ипак, када у цјелини сагледате представу, Босна дошла у европска позоришта. Европа данас, преплављена самоуништењем и нихилизмом, неограничено перпетуира „Годоа“ или „Дантонову смрт“, нешто што је код нас давно превазиђено, осим за еврофиле који чекају интегрисање. Али оно што никад неће бити плусквамперфекат на подручју на којем опстаје Република Српска јесте трансгенерацијска траума коју осјећамо тако прецизно и јасно, као да и није прешла са потоње генерације на нас. Управо о томе размишља млада Вида Давидовић која у представу ситуира двије сцене – рата у Босни и рата у кабини Заре.

Како је рат цијепао све

Наши народи су доживјели сумрак утопије, па самим тим пуним плућима живе тријумф неолибералне дистопије у сваком њеном појавном облику. Међутим, када сведемо на лични ниво и са стране ставимо патриотизам и осјећај припадања, видимо да је рат деведестих на најсвирепији начин растурио породице, и то не само „мјешовите“.

Давидовићева се враћа у прошлост и присјећа оних толико пута виђених сцена одласка у рат мушке главе (Сенад Милановић) и вапаја сестре (Анђела Тасић) и мајке (Николина Фригановић).  Брат и син као једина мушка појава у овом чину, самовољно одлази у рат знајући за шта се бори, увијек контекстуализирајући овај рат са Другим свјетским ратом. Уцвељена мајка на једвите јаде пушта сина низ воду, а сестра свакодневно очекује повратак брата, своје сродне душе чији однос касније прерасте у латентни инцест. Бол сестре за братом је неограничена. Њихову конекцију додатно оснажује тренутак када на њеној хаљини која је требало да буде цвјетна, изникну руже крви што може да буде јасна повезаност са догађајима на бојишту и касније погибијом њеног брата.

Анђела Тасић као сестра (Мала) и Сенад Милановић као брат. Извор: НПРС

У ратној бурлески неизоставни су директни продори капитализма и свега шта он са собом доноси – ратно профитерство и криминал. Евидентна је критика актуелне власти кроз позадину на позорници која представља Марлборо цигарете на којима пише – „Пушење убија“ на свим бхс језицима. Послије извјесног периода, након што је рат одмицао и породица се трансформисала, мајка која је била бијесна на рат, нарочито одлазак сина на ратиште, огрнула је бунду од нерца и у руке узела пушку, па заједно са локалним моћником (Анандо Ченић) нанишанила, претпоставља се, све оне који су остали до коже голи у ратним збивањима. Она је нескривено продавала своју кћерку њему како би купила бољи и сигурнији живот, јер не жели мајка да се њена кућа спаљује као што су то чинили онима (Наташа Перић) који нису били накоњени великом Њему. 

Наташа Перић, Анандо Ченић и Анђела Тасић. Извор: НПРС

Сви су они жељели да помиришу мирно море и тује, да угазе у пјешчану прашину приморја јер тамо за њих рат престаје, судбине се испреплићу у нирвани.

Како капитализам цијепа све

Након сваког рата као оружаног сукоба између народа, а нарочито грађанског рата, држава (у овом случају Република Српска) као једна повијесна организација са друштвом као колективом постаје свјесна својих траума које се на посебан начин рефлектују на појединце. Траума је генерацијски рикошет. Капитализам је овдје установљаван или васкрсаван бомбама и смрћу, а данас одрицањима, сузама и смрћу. Управо зато, на један перфидан начин, ауторка користи конгломерат продавница Зара као лајтмотив за савремену постмодерну теорију гојазности.

Да ли сте се икада запитали постоји ли особа у коју сте били заљубљени због њене вјештине и способности, без обзира на пол и године? Ако нисте, овај чин дакако подсјећа да је релативизација одавно ушла у наше животе и да сходно интересовањима и сензибилитету, бирамо оно што нам паше, а не што је друштвено прихватљиво.

Жељко Еркић као учитељ балета и Мала – балерина (Анђела Тасић). Извор: НПРС

Изузетно талентована дјевојка, витка и млада балерина (Анђела Ракочевић) од тек петнаестак година, на сцени манифестује однос са учитељем балета (Жељко Еркић) који има 43 године (попут њене мајке (Наташа Иванчевић)). Њихов однос је топло-хладан по прниципу хоћу-нећу цвијета. Она га привлачи и он је жели иако је свјестан неприхватљивости таквог односа. У једном тренутку га она хвата за „мушкост“ па као да исту преноси на себе. Она наизглед одлучно корача кроз живот, а заправо у себи прикрива дубоку крхкост. Пукотине на њој изазива друштво које има извјесна очекивања од ње као дјевојке. Ту се ауторка вјешто игра са неофеминизмом, а понајвише са тзв. аблеизмом и дисаблеизмом.

Дакле, да будемо јасни – од дјевојке се очекује да буде витка јер је тад, како кажу, згодна, а то нарочито важи за балерине јер је професионална неопходност. Међутим, савремене теорије инвалидитета и гојазности нуде нови појам којег је сковао/ла/ло Лидија Икс Зед Браун, самопроглашени/на/но инвалидна, аутистична, асексуална и родна квир особа, а то је аблаизам – систем вриједности здравих и правих, и привилеговање  неуротипичних и тјелесно здравих. Дакле, противници кличу СМРТ МЕРИТОКРАТИЈИ!

Милош Ћебић и Анђела Тасић. Извор: НПРС

То би у пракси значило да се треба борити против оних који сматрају да је здрава особа, самим тим и просјечне тежине, друштвено прихватљивија од болесне, без обзира на способности које покажу. Међутим, сумњам у то да је тренутак када другар балерине (ано)Рекси (Милош Дрљача) њој каже „лијежи гладна и буди се гладна – тад нећеш бити јадна“, критика аблаизма у пуној мјери, јер нас бар на кратко подсјећа на особе са бременом комплекса на леђима. Ипак, посве је капиталистичке природе тренутак када у кабини бутика схватите да сте предебели за неку хаљину.

Смрт оца

Отац ни у ком сегменту представе није примијећен нити споменут. Његово присуство уз одсуство је јаче од било које приказане сцене. Ауторка је, можда описујући свој живот без оца, показала колико је неопходан ауторитет, не само у породици него и у друштву. Без тог ауторитета слобода не постоји, уз сву слободу ништа није дозвољено. Сваки потез савременог друштва доказује онај типичан метод Прокруста који је навлачио и сјекао људима ноге како би се уклопили у његов кревет. Тај Прокруст је данас капитализам, истина позни, али као да све више подсјећа на феудализам кроз рапидно технолошко ропство.

Неколицина из публике је видно негодовала док је гледала еротске сцене односа балерине и њеног учитеља или пољупца брата и сестре, да би на крају при изласку, била схрвана реалношћу која је приближно деконструисана, иако идаље на постмодеран начин.

POPULARNO

POSTAVI ODGOVOR

молимо унесите свој коментар!
овдје унесите своје име

SLIČNO

FILMSKI MARATON U BOŽIDARCU: Razgovor sa organizatorima Festivala kratkog filma

0
Drugi po redu Festival kratkog filma održan je 23. marta u galeriji kulturne ustanove Božidarac. Mladi talenti i istinski ljubitelji sedme umetnosti imali su...