Dvadeset godina posle svog nestanka, Jugoslavija i dalje živi u sećanjima
svojih nekadašnjih žitelja. U svim bivšim republikama, uopšteno govoreći, slika
socijalističke, „Titove“ Jugoslavije pozitivnija je kod običnih ljudi no u zvaničnim,
„državnim“ viđenjima. Razlike koje se javljaju među nacionalnim sredinama mogu
se povezati s odgovorom na pitanje koliko je, u pojedinoj zemlji-naslednici,
društvena transformacija posle 1991. bila uspešna, okrenuta budućnosti i obeležena
raspoznatljivim koracima napredovanja, a i kako je u svemu tome prošao običan čovek. Srbija spada među ona postjugoslovenska društva gde o toku „tranzicije“
malo ko ima dobro mišljenje, a većina se socijalističke Jugoslavije seća u izrazito
pohvalnom tonu, s osećanjem gubitka i nostalgije.
Predmet ovoga teksta jeste slika socijalističke Jugoslavije, kako o njoj govore
obični ljudi u Srbiji danas, rekonstruisana iz diskursa sećanja iznetih u sklopu
jednog istraživanja koje je isprva imalo drugačiji tematski fokus.
„Ovih dvadeset godina“ vs. „nekada“
Prvo zapažanje za koje analizirana građa daje osnova jeste da se glavna tačka
preloma u najnovijoj istoriji srpskog društva i dalje smešta u 1990-91, a ne u neku
kasniju godinu. Uprkos obilju dramatičnih događaja koji su usledili u međuvremenu,
taj momenat i dalje deluje kao najpresudniji, kao prekid koji najjasnije deli „staro“ i
„novo“. On u sebi sažima opšti slom dotadašnjih okvira za život običnog čoveka:
raspad zemlje, ratove i početak nestanka društvenopolitičkog sistema u kojem su
odrasli. O trajnom značaju te tačke prekida svedoči rutinsko pominjanje „ovih
dvadeset godina“, i to kao jedne celine, a koja se očigledno razlikuje od „onog
nekada“:
“Dvadeset je godina ovde haosa, i ludilo je.
…neke stvari koje mi nemamo, i ne možemo imati, jer je ova zemlja propala za
20 godina.
Mi smo zatečeni ovom situacijom koja traje poslednjih dvadesetak godina“
Štaviše, razlikuje se, skoro bez izuzetka u opisima naših ispitanika, u
negativnom smislu, kao neprekinuto razdoblje nestabilnosti, zlosrećnih sticaja, loših
odluka i razvojnih ćorsokaka. Tek jednom ili dvaput se desilo da neki učesnik
pomene 2000. godinu kao referentnu, ali i to kao priliku kada su nade bile
probuđene, samo da bi uskoro ponovo bile razvejane. Činjenica da se uklanjanje
Miloševića s vlasti, sa svim onim kolektivnim entuzijazmom koji ga je pratio, više
ne prikazuje – makar u ovoj vrsti diskursa – kao događaj koji je neosporno doneo
nešto kvalitativno novo, mnogo govori o tome kako se tok i ishod obećanog
postpetooktobarskog preobražaja doživljavaju. Normalnost nas je napustila 1990, a
na njeno mesto stupila je „ova situacija“ (Jansen 2005), „Veliki pad“ (Simić 2010)
ili „nenormalnost“ (Greenberg 2011). Sve promene kroz koje je društvo tokom tih
godina prošlo, uprkos svojoj uzburkanosti, nisu, za običnog čoveka, ovu činjenicu
izmenile. I dalje život kao da visi u neodređenoj privremenosti, u iščekivanju neke,
još uvek nedefinisane buduće normalizacije.
Takođe je važno što se prelom smešten u 1990-91. opaža ne samo kao
politički i socijalan, već i kao kulturan i moralan: umesto onoga što je nekada bilo,
nastupilo je nepoštenje, grabež, propadanje vrednosti, opšti sunovrat. Utoliko je
nekadašnja „normalnost“ u bitnom smislu i jedna etička forma života. Ovo postaje
posebno važno u svetlu malopre opisane snažne moralizacije diskursa o društvenom
statusu, klasifikacijama i vrednovanju kod naših ispitanika. Ako etika izbija u prvi
plan kao polazište za procenu opšteg društvenog stanja u Srbiji danas, koje se
prosuđuje kao izuzetno loše, a ono „što je nekada bilo“ spontano se pojavljuje kao
jedini konkretizovani normativni model („kako bi trebalo da bude“ nasuprot „kako
jeste“), onda to „što je nekada bilo“ dobija nesrazmernu težinu i daleko prevazilazi
puke lične uspomene i sentimentalne priče o izgubljenoj mladosti.
“Nekad je neko imao para, ali se ponašao normalno. A sad su ljudi se obogatili
mnogo brzo, dosta na prevaru…. Uvek je bilo bogatih, i manje bogatih. Ali su
ljudi poštovali druge ljude, nezavisno da li ste crn ili plav ili beo, da li imate
para. E, toga sada nema.
Ono što je nekad bilo sramota, danas se mladi time ponose.
Od početka devedesetih godina sve je devalviralo.
Prosvetni radnik nikad nije imao dobru platu, ali je imao autoritet. … To što
ljudi danas kupuju za pare, to on je imao svojim dostojanstvom i svojim
radom.
Policajac je bio cenjen. Učitelj je bio cenjen. Slušajte da vam kažem, ja ne bih
smeo da budem sad profesor. Ne bih smeo da budem policajac.
Uslovi u kojima živimo … naterali su narod da izgubi osećaj za te prave
ljudske vrednosti. Pa sad imate: strah, nepoštenje, laža, politikantstvo,
demagogija. Sve to što je negativno je u poslednjih dvadeset godina isplivalo
na površinu. Onaj čovek što je u Sjenici našao pare, pa vratio: to je sada vest.
A pre dvadesetak godina, to je bilo normalno.”
Moralna nizbrdica ujedno znači i kulturno propadanje, tako da ono što je
nekada važilo za neospornu vrednost danas gubi značaj:
“Mi smo za 20 godina prošli kroz ratove, i to je bilo izdizanje društvenog taloga
na vrh, sprega politike i kriminala, i ono, najnižih oblika ’kulture’, iz drumskih
kafana što je izašla…
Mislim da je danas vaspitavanje dece mnogo teže nego što je bilo kad smo mi
bili deca. Danas ne postoji neki vrednosni sistem u kojem će tvoje dete da se
orijentiše, da mu kažeš, e, to je bitno.
Sada je instant uspeh jako prisutan. Sve što jako puno rada treba uložiti, kao
umetnost ili sport, jako malo dece to radi. Nekada, u moje vreme, bilo je to
davno, svako se mogao baviti sportom. Tenis nije bio sport izabranih. Ja sam
veslanje trenirala, bila sam prvak države. Trenirala sam kao sivonja. Ali dinara
nisam trebala da dam za to.“
Sve ovo, naravno, ne znači da se i u ovom materijalu ne javlja ono što je
najčešće i najupadljivije u svim nostalgičnim prizivanjima SFRJ: dobar životni
standard, mogućnost zaposlenja i zarade, sigurnost posla:
“I Titovo vreme pamtim. Bilo je plate, i prekovremeno. I moglo je da se radi. …
A sad, kaže meni stariji sin, „ćale, nađi mi neki pos’o.“ Šta da mu nađem,
recite? Tamo ste imali pos’o. Imali ste sigurnost. (druga učesnica tiho
dobacuje: Jeste.)
Ja sam počela da radim ’84. Od prve plate sam kupila roditeljima televizor. I
kupila sam cipele, talijanske su bile. Celi mesec imala za džeparac. Svakome
nešto kupila. Kad bi se vratilo to vreme, možda. Onda bi bilo dobro.
(moderator: Šta bi trebalo da imate, pa da kažete da vam je dobro?) Da imam
posao i platu i da od te plate mogu porodicu da izdržavam. Kao što je nekada
bilo: državni posao, plata, i na svakih nekoliko plata dodatak.“
Paralele
Sadržaj sećanja na život u Jugoslaviji ovde je istovetan kao u drugim
istraživanjima „jugonostalgije“, „titostalgije“ i drugih formi sećanja u kojima se
„nekada“ ocrtava u oštrom kontrastu spram „sada“. Nekadašnji život retrospektivno
se opisuje kao obeležen, pre svega, materijalnim blagostanjem i sigurnošću posla;
širokom i jednakom dostupnošću egzistencijalno važnih usluga, koje se danas
komercijalizuju i raslojavaju (zdravstvena zaštita, obrazovanje); zatim, osobenim
kvalitetom međuljudskih odnosa; i napokon, opštom stabilnošću – predvidljivošću i
pouzdanošću okvira unutar kojih su pojedinci vodili sopstveni život i mogli da ga
planiraju.
Izvesna razlika u srazmernom značaju pojedinih elemenata ogleda se u
tome što se u ovoj građi, kao što je već rečeno, posebno važnom pokazuje moralna
dimenzija – Jugoslavija i „ono vreme“ su mesto etičkog života, života u skladu s
normama humanosti i ljudskog dostojanstva. S druge strane, aspekt kosmopolitizma
(međuetnički sklad unutar zemlje i otvorenost prema svetu izvan nje), koji je dobio
istaknuto mesto u nekim drugim studijama (npr. Simić 2010; Jansen 2005, 2009;
Greenberg 2011; Kuljić 2011), ovde se pojavljuje samo marginalno. No, svejedno
kakvi su relativni naglasci pojedinačnih rekonstrukcija, predstave koja se dobijaju
upadljivo su konzistentne. Nostalgični narativi, takođe, uvek funkcionišu na sličan
način – kao govor o prošlosti, ali i kritika sadašnjeg trenutka: „To nije samo Ne!
sadašnjosti, već i – a možda čak pre svega – afirmacija onih prošlih, sada
zapostavljenih vrednosti, kao što su socijalna pravda, zajedničko vlasništvo,
zdravstvena i socijalna sigurnost, solidarnost u društvu, povezivanje naroda itd.“
(Velikonja 2010: 150).
U svemu tome postoji i jedan dodatni momenat, moglo bi se reći neobičan za
pojavu nostalgije, onako kako se ona standardno shvata. Naime, ako bi prva
asocijacija na (uopšteni) pojam nostalgije, kao okrenutosti „starome“, mogla da bude konzervativno davanje prednosti tradiciji nauštrb promene, u jugoslovenskom
slučaju situacija je bezmalo obrnuta. Kao što zapažaju praktično svi proučavaoci
jugonostalgije, ona je manje žaljenje za nekom konkretnom, realnom prošlom
sadašnjicom, za određenim sadržajima institucionalnog, pa i svakodnevnog života u
SFRJ, a više žaljenje za nadom, za idejom budućnosti, za stalnim napretkom i
poboljšanjem koji je bio ugrađen u temelje samorazumevanja tog oblika kolektivnog
života.
Socijalistička Jugoslavija je bila postavljena kao večito nedovršeni projekt,
kao „specijalan“ slučaj u globalnim razmerama, kao nešto što već jeste bolje od
svega ostalog, a teži neprestano još boljem; kako bi se danas to pomodno reklo, the
sky was the limit, za samoidentitet SFRJ. To što je progres bio u znatnoj meri
ideološki projektovan a ne realan nije presudno za čitavu stvar; bitan je kontrast
prema praznoj, depresivnoj sadašnjici, koja se gotovo univerzalno doživljava kao
lišena budućnosti. U sadašnje vreme, eventualno se može – oni srećniji među nama
– uživati u trenutku, ali horizont budućnosti je razrušen, u smislu utopijskog
putokaza ka boljitku. Ona budućnost koja se ukazuje jeste budućnost još goreg, a to
nije nešto što ljude može vući napred.
Upravo generacijske razlike unose izvesne nijanse u sliku bivše Jugoslavije
koja proizlazi iz naših podataka, a koja je dosad delovala prilično homogeno. Istina,
mišljenje o životu u SFRJ, i ovde i u drugim studijama, načelno je pozitivno bez
obzira na starost i ne razdvaja primetno one koji su ga neposredno iskusili od onih
koji ga poznaju samo iz priča. Tako, recimo, Velikonja (2010) i Volčič (2007)
navode brojne i zabavne primere „sećanja“ i emotivne vezanosti za Tita i SFRJ kod
najmlađih stanovnika bivših republika, rođenih mnogo posle nestanka i doživotnog
predsednika i zemlje kojom je vladao.
Ovo je jedan od paradoksa jugonostalgije, a možda i jedna od njenih differentia specifica u odnosu na opštu kategoriju nostalgije za socijalizmom u Istočnoj Evropi. U našem istraživanju, pak, došlo je do izvesne divergencije u interpretaciji, ne, doduše, veoma naglašene, ali ipak prisutne. Kod najmlađih učesnika, onih u kasnim dvadesetim i ranim tridesetim godinama, oseća se veća distanca i nerazumevanje nekih aspekata socijalističkih rutina i pravila življenja: prema sindikatu, prema statičnom doživotnom zaposlenju, prema radnim akcijama koje, po njihovom mišljenju, nisu jedini način da se ljudi pokrenu na delovanje. Umesto toga, ovi mladi, preduzimljivi ljudi hvale savremenu fleksibilnost, inovaciju, otvorenost prema neočekivanom, spremnost na prilagođavanje.
Najupadljivija praznina u nostalgičnim narativima, i u ovom i u drugim
istraživanjima, odnosi se na političke neslobode jednopartijskog režima i različite
oblike narušavanja integriteta pojedinaca koji su u njemu bili mogući, ako već
nećemo da kažemo uobičajeni. U diskursu sećanja običnog čoveka, makar u Srbiji,
to se praktično nikada ne spominje; „zbog porasta bede i nezaposlenosti, u tranziciji
se spontano zaboravljao ideološki monizam“ (Kuljić 2011: 95).
„Ono vreme“ se u političkom pogledu sagledava – i ovde smo videli – kao, prvo, vreme nepolitičke svakodnevice, neopterećene politikom, vreme „kada nismo morali da brinemo o
politici“; i, drugo, kao vreme dostojanstvenog življenja. I jedno i drugo je, da
ponovimo, suprotno onome što bi posmatrač sa strane očekivao. Takođe, to svedoči
koliko običan čovek danas oseća da mu je samopoštovanje ugroženo. Demokratija,
očigledno, nije uspela da se nametne i preporuči kao garant čuvanja ljudskog
dostojanstva, iako joj je po izvornoj konstituciji i opravdanju upravo to bio jedan od
najprečih zadataka.
Nostalgija – kritika sadašnjice ili beg?
U naučnim obradama jugonostalgije vodi se neka vrsta tinjajuće debate o
tome ima li ovo nastrojenje ikakav politički potencijal i, ako da, kakav. Mitja
Velikonja, uravnoteženo nabrajajući različita moguća čitanja jugonostalgije kako bi
izbegao zamku njenog preteranog veličanja, priznaje da se ona može – može, ali ne i
mora – shvatiti i kao kritička instanca, „izrazito protivljenje postojećem“,
„disidentski diskurs, kao način otpora protiv paušalne osude prošlosti i kao
strategij[a] preživljavanja u vremenima naglih promena“.
Njena korisnost je, ipak, više lična i psihološka nego kolektivna i politička: jugonostalgija je, tako, ponajpre „emocionalna zaštita od narativnih lomova u životnim pričama ljudi, deluje katarzično, terapeutski, lekovito. Odupire se kriminalizaciji prošlosti, ’uzvraća
udarac’, čuvajući time kontinuitet identiteta od istorijskog diskontinuiteta“
(Velikonja 2010: 165). U svojoj studiji antinacionalizma, Jansen (2005) čitavo
poglavlje posvećuje jugonostalgiji kao, u tom trenutku, sredinom devedesetih
godina, najčešće korišćenom simboličkom rečniku za izražavanje kritike i
odbacivanja nacionalističke sadašnjice. Sećanje na SFRJ koristilo se kao dokaz da je
drugačiji život moguć, obezbeđujući kontinuitet biografije i ličnog identiteta u
opštem slomu dotadašnjeg sveta. Kroz dva svoja odabrana etnografska slučaja,
Palmberger (2008) nastoji da pokaže kako jugonostalgija može, u zavisnosti od niza
socijalnih i biografskih karakteristika, da bude aktivirajući podstrek na borbu za
individualizovanu budućnost, ali i blokada koja perpetuira neproduktivnu vezanost
za prošlost. Stav da efekat sećanja ne prelazi granice privatnog i/ili trivijalnog
zaoštren je kod Kuljića (2011): prema njemu, jugonostalgija može izražavati
nezadovoljstvo, ali ne može biti kritika, jer nema političkog subjekta koji bi sećanja
na alternativni model društva neposredno operacionalizovao.
Tanja Petrović se, sa svoje strane, zalaže, ipak, za političku relevantnost i očuvani emancipatorski potencijal jugonostalgije, baš zbog njene afektivne i emocionalne investiranosti, jer kao takva ona predstavlja nešto više od intelektualne projekcije ili čiste uobrazilje: emocija i neposredno iskustvo iz kojeg ova proizlazi omogućavaju da sećanja
sačinjavaju ne zamišljenu nego doživljenu alternativu današnjim društvenim
odnosima i preovlađujućim vrednostima (Petrović 2012: 192).
Ako se ovde izloženi empirijski materijal čita u svetlu ove debate, čini se da
on više ukazuje u smeru pasivizacije i depolitizacije nego ka tome da se prošla
iskustva koriste za izgradnju produktivne kritičke svesti. Kritika postojećeg jeste
zastupljena, ali je nemoćna i kratkog daha, uglavnom se iscrpljuje u populističkim
frazama i, stalno insistirajući na svojoj distanci prema politici, ne vodi nikakvom
kolektivnom delanju.
U opštim raspravama o dometima postsocijalističke nostalgije jedan se aspekt
lako, premda sasvim neopravdano, zaboravlja: savremeni globalni kontekst.
Nostalgični narativi koje smo ovde pronašli sigurno nisu nešto potpuno jedinstveno
za Srbiju i bivšu Jugoslaviju, pa čak ni za tzv. postkomunistički svet. U doba
postindustrijalizma, postmodernizma i prekarizacije, kada je neoliberalni nalet u
velikoj meri razgradio nekadašnju socijalnu državu, žaljenja za nekim „boljim“
vremenima ima i u razvijenim zapadnim društvima, koji realnog socijalizma nikada
nisu videli. U uslovima nestabilne neizvesnosti sadašnjice, nije teško sa setom se
prisećati nekadašnje sigurnosti i dobrobiti, brige za pojedinca koju je na sebe
preuzimala društvena zajednica i mogućnosti pouzdanog planiranja sopstvenog
biografskog projekta.
Ali, u (post)jugoslovenskom slučaju, tu postoji nešto više, pogotovo u onim
bivšim republikama koje nisu, ni ekonomski-razvojno ni simbolički i emotivno,
imale čime da zamene prazninu nastalu iščezavanjem socijalističkog režima i države
u čijim okvirima je on opstojao. Dok Slovenija i Hrvatska imaju na raspolaganju
priču o obnovi nacionalne samostalnosti, demokratizaciji i pridruživanju Evropi,
društvo Srbije lišeno je takvih simboličkih „proteza“ i uglavnom se oseća kao
sveobuhvatni gubitnik. Bosna i Hercegovina joj je tu najsličnija, a preostale zemlje
bivše Jugoslavije smeštaju se duž neveselog kontinuuma što se pruža između te dve
krajnje tačke.
U tome leži makar deo razloga što je „Titovo vreme“ u Srbiji i dalje jedini
model normalnog života koji je ljudima na raspolaganju. Jasno im je, ipak, da se to
vreme i taj sistem ne mogu vratiti, oni se zapravo i ne zalažu za njegovo
reinstaliranje; setimo se onog kolebljivog, slabačkog „pa, da“ kojim je ispitanica što je preporučila povratak u sedamdesete-osamdesete – kao vreme kada su, za razliku
od danas, „ljudi mogli da prežive“ – pokazala da i sama shvata bespredmetnost svog
predloga. Svejedno, oni ne vide nikakav drugi društveni model „kako bi trebalo da
bude“, uzor čiju primenu bi podržali.
Za neke, nazovimo ih „evroentuzijastima“ među našim učesnicima, Zapadna Evropa se ponajviše približava tom uzoru, ali u svakoj fokus-grupi ta vrsta predloga, kada bi bila izneta, nailazila je na burne kritike ostalih prisutnih, koje su uvek ukazivale na iste, navodno neotklonjive razlike između „nas“ i „njih“ u pogledu kulture, emocija, etike i umeća življenja. Rusija je još manje to čarobno mesto koje nam može pružiti gotove odgovore – ruski „model“ apsolutno niko nije pomenuo kao upotrebljiv. Uspešne vanevropske zemlje, od Kine pa nadalje, potpuno su odsutne iz političkog vidokruga naših ispitanika. Ukratko, iako smatramo da stvarnost nimalo ne valja, ne znamo tačno čime bismo je zamenili. Na mestu uzora, koji bi mogao igrati ulogu kakve „konkretne utopije“ što
nadahnjuje i pokreće na delovanje, postoji praznina. Snovi i čežnje koji se gaje
ostaju samo to – snovi i čežnje, umesto pozivi na akciju i motivi u borbi za bolje.
