Студентска блокада Филозофског факултета у Новом Саду због спорних изјава професора Динка Грухоњића на Фестивалу ,,Rebedu“ указала нам је на поједине поражавајуће карактеристике како политичког, тако и студентског живота у Србији. Као колега са Филозофског факултета у Београду, аутор се бави друштвено-политичким узроцима оваквог развоја догађаја који је са собом донео непријатности, тешке речи и непријатељства, којих не би требало да буде нигде, а камоли у академској заједници. На крају текста, аутор упозорава на могуће последице оштре реторике која се овом приликом могла чути како у политичким, тако и у академским круговима.
Захваљујући реакцијама једног дела јавности, овај догађај, као и неки претходни, указао нам је на то да су студенти у завиднијем положају него што би се можда помислило. Наиме, очигледно да је пожељно бити студент у Србији – толико пожељно да би хтели да буду студенти и они који то нису. Док се, са једне стране, блокада Филозофског факултета у Новом Саду описује као борба против говора мржње, други у њој виде угрожавање аутономије Универзитета. Неугодно питање – како то студенти могу да угрожавају аутономију Универзитета, избегнуто је дискредитовањем ове блокаде, а под објашњењем да то уопште и није студентска блокада. Дакле, некаква ,,група људи“ представила се као група студената и блокирала Филозофски факултет у Новом Саду, угрожавајући тиме аутономију Универзитета. Овај рецепт за дискредитовање студентских протеста већ је опробан. Да подсетимо, власт је, не тако давно, на незадовољство једног дела српске омладине уобличено у студентске протесте одговорила врло оштром реториком – називајући их протестима ,,Ђиласових, лажних, шатро“ студената. Оваквим говором о студентском протесту, његови учесници били су представљени као ,,убачени елементи“ који раде искључиво по команди онога ко понуди највише. Ипак, српска јавност је навикла на овакав вид комуникације, те овакве изјаве нису изазвале изненађење.
Прича о ,,лажним студентима“ који ,,из освете“ малтретирају поштене грађане постала је мантра власти која је (успешно) растворила ове протесте, као и многе пре њих. Наравно, позиција моћи у којој се власт налази подразумева и рефлексни императив да се та позиција брани, макар и по цену дезавуисања статуса и значаја студената у друштву. Борба политичких партија за ту позицију моћи, у комбинацији са макијавелистичким политичким солипсизмом, доводи до анулирања свих принципа, укључујући и оне сопствене. У таквој борби од вредности опстају само оне материјалне, док се оне невидљиве бацају под ноге, како би се са њих ускочило у седло. У покушају да се домогну тог седла, своје некадашње вредности под ноге баца и опозиција, и то управо она иста која, пошто није на позицији моћи, покушава да своју (суштински подређену) позицију представи као морално и интелектуално супериорну, те вредну по себи. Но, овакву представу о себи је тешко одржавати у животу након што ту егзекуцију сопствених вредности обавите пред очима читаве јавности. Наиме, етикету ,,лажних студената“ ових дана понели су и студенти новосадског Универзитета, а налепили су је исти они који су студенте бранили само пар месеци раније (и то врло жестоко и поносно).
И све ово није никакво изненађење, с обзиром на дубину моралног блата у ком се рву наши политички представници – чак и да су џинови, а не људи, морали би да окаљају образ у неком тренутку. Но, оно што јесте ново и у далеко већој мери поражавајуће је поларизација и заоштравање реторике у академској јавности. Терминологија доведена скоро на ниво политичке не служи ниједној сврси, осим продубљивању раздора у јавности. Још један клин у процепу унутар академске заједнице сместили су управо студенти који су, без покушаја да разумеју захтеве и ставове својих колега, одбацили протестну блокаду Филозофског факултета у Новом Саду, одузимајући јој статус студентске. Заведени двосмерном реториком ниподаштавања, студенти су се придружили међусобном дискредитовању и вређању, без покушаја да критички сагледају другу страну приче и перспективу која није њихова сопствена. Иако је јасно зашто би циљ политичких партија био да млади људи не износе јавно ставове који се разликују од њихових, нејасно је који је интерес студената у оваквој аутодеструкцији. Читава ситуација попримила је статус парадоксалне када да су се чак и неки од студената који су раније били мете напада власти, сада и сами прикључили истоветним нападима на студенте са новосадског Универзитета.
Како би критичко мишљење уз сагледавање туђих позиција требало да буде једна од главних одлика академских грађана, однос који међу студентима можемо видети у претходних пар месеци, са кулминацијом у случају професора Грухоњића, у најмању руку забрињава. Студенти су, по угледу на неостварене политиканте, почели да своје неистомишљенике називају ,,плаћеницима“ и ,,убаченим елементима“, без претходног покушаја да разумеју њихове ставове. Невероватно је да будући академски грађани нису у стању да разумеју мотиве својих колега који излазе у шетње против насиља, али је исто тако невероватно да будући академски грађани нису у стању да разумеју мотиве својих колега које су, увређене речима једног од својих професора, затражиле његову смену.
Случај професора Грухоњића ће добити некакав епилог, али ће, без обзира на тај епилог, поделе које су у овом случају изашле на површину наставити да се продубљују. Политички солипсизам и једноумље у које нас увлаче политичке партије са својим подмлатком не би смели да наставе са ширењем у академској јавности, укључујући и њен студентски део. Дубина друштвених подела која би могла да настане као последица овог процеса могла би да постане превелика да би се закрпила. Академска заједница као целина требало би да представља бедем толеранције и разумевања, који штити читаво друштво од понора у који би могло да нас одведе несмотрено и неодговорно понашање њених појединаца.
