Evropom kruži smrt – smrt čoveka. Ovako tu smrt najavljuje Mišel Fuko na kraju knjige “Reči i Stvari”[1]: “možemo [se] kladiti da će i čovek iščeznuti kao što na obali mora nestaju sprudovi peska”. Opklada je postala obdukcijski nalaz.
Dok postoji još malo vremena, tj. dok smrt ne izglođe poslednji skelet (‘mrtvog trupa): skupimo snage da pročitamo istoriju od početaka ništenja, opijanja u silama nečistim… do potpunog samoukinuća. Istoriju od početka do kraja – onu koja je okončana.
Započnimo ovu eshatologiju.
Simptomi (Postmoderne) i Posledice
Pre tog kraja, čovek je bio pun manijakalne želje za znanjem, želje da dešifruje sve tajne prirode, univerzuma… i Bića. Tu je i pao. A možda smisao Tajne i jeste da bude sakrivena? “Da li upravo darovima Danajaca ili lozinkama koje im pridaju njihov spasonosan besmisao započinje jezik sa zakonom? Naime, ti darovi su već simboli, u onom smislu u kojem simbol podrazumeva pakt, i oni su pre svega označitelji tog pakta kog konstituišu kao označeno. To se lepo vidi po tome što su svi oni predmeti simboličke razmene – ćupovi napravljeni kako bi ostali prazni, štitovi preteški da bi bili nošeni, snopovi žita koji venu, koplja probodena u zemlju – zamišljeni da budu beskorisni, ako ne i naprosto suvišni u samom svom preobilju.” [2] Atrofija reči kao simptom postmoderne i dobija ovde celokupan smisao – kad je rasklopio Mit, tad je čovek rasklopio i sam Jezik.
Evropa beše jedno veliko pleme (Jedno) – ono zajedničko velikoj raznolikosti zemalja (teritorija), kultura, jezika, itd. Sunce je obasjavalo njen narod – obožavaoce Sunca. Oni kazaše u znaku nadolazeće apokalipse: “Sunce je postalo previše jako” (što će reći – kopernikanski obrt). Lekcije iz sunčane ekonomije (solar economy) à la Žorž Bataj (Georges Bataille) nas ipak podsećaju – previše svetlosti se ulaže u čist višak (excess), dakle, trošenje radi trošenja. Luksuz.
I stvarno beše svetlosnih građevina: kule sa vrhom u beskonačnosti, kristalna ogledala koja zadiru u najradikalniju dubinu tog što pogleda, kristali starih znanja, ključevi ka vratima smrti… Širom Evrope. Prećutao sam još načina za excess: Rat i Smrt. Tako je i bilo.
Nakon što su uništili materiju, a želja i dalje nezadovoljena (Lakan kaže – nikad i nije) – krenuli su na duhovno. Tako oslobodiše Apolona u Dionizijskoj suprotnosti (ovde se i konačno završava prosvetiteljski projekat). Jedno postade Mnoštvo (Delez ga zove – multiplicitet). I Mnoštvo nedeljivo na više započinje rekreativni seks – orgijanje koje se označava sa formulom: Pluralizam = Monizam (ovako to čita Delez).
Građanin Evrope (individua ali multiplicitet) ostaje samo senka, reziduum koji iz dvojakog odnosa sa ekonomijom i biologijom razmenjuje energiju potrebnu za život. Posredi su dva simbola nesvetog građanskog života. Ruka i Prizor. Ruka koja vadi sečicu iz Tela, direktno kroz Srce. Prizor sa mesta – mesta otpadništva, zavere… i još jedno. Sećanje. Sećanje da je sečica izvađena kroz trbuh.
Ruka koja pokriva (Oko), sprečava Prizor. U svom delu “Rođenje Klinike”, Fuko definiše medicinski gaze – akt posmatranja (pacijenta) u datim relacijama moći na nivou Doktor/Pacijent. To je još jedna trulež postmoderne. “Ne gledaj jer osvajaš!” – moć na kraju stvarno izlazi iz subjekta, toliko da na kraju subjekt ne sme da pogleda samog sebe u ogledalo, tj. da se suoči sa svojom najradikalnijom dimenzijom – onu koju je ukinuo.
Crtice Eshatološkog Optimizma[3]
Primetimo dve stvari: Sunce je i dalje na nebu – to što je rastopilo čovečanstvo u melting pot ne znači da nije tu i da se njegova energija ne može koristiti za proizvodnju. Takođe, da li to što je polje simbola tradicije, kulture… prošlosti devoluiralo u autonomne desiring machines (Ovako Delez razdvaja Nagon/Energiju) znači da “čežnja za izgubljenim domom” ima neku samostalnost u ovom kompleksu? Ako je tako – tu nam ostaje poslednja nada.
Svet je počeo svoju bitku protiv lanaca Zapada (bitku za Bitak). Lanac ovde znači takođe i označiteljski lanac. U pitanju je borba stvaranja sopstvene kulture, sopstvenih sredstava za borbu, sopstvenog Ja – onog lišenog prošlosti Imperije. Samo sebe sami možemo spasiti. A Evropa? Da li će smrt izroditi otpor samom sebi? Tim pre želim da najavim novu epohu istorije.
[1] Fuko, M. (1971). Riječi i Stvari. Beograd: Nolit, str. 425.
[2] Lacan, J. (2002). Écrits, A Selection, translated by Bruce Fink. New York: W. W. Norton & Company, str. 61-2.
[3] Darja Platonova Dugina… Večna joj slava i spokoj!
