NaslovnaNaukaDruštveneHegelova teorija rata

Hegelova teorija rata

-

Izdvojeno poglavlje iz knjige “Hegelova teorija moderne države”- Šlomo Avineri.


Hegelova teorija rata navela je različite analitičare da pronađu vezu između hegelijanske političke teorije i fašističkih, totalitarnih ideja o ratu i državi. Nema sumnje da je ono što Hegel ima da kaže na temu rata prilično neobično i ponekad prilično zapanjujuće, i lako je videti kako su njegovi neortodoksni stavovi, kada su izvučeni iz konteksta njegove opšte političke filozofije, mogli biti pogrešno shvaćeni. Hegel kritikuje konvencionalnu mudrost o ratu, izvedenu iz nasleđa teorija prirodnog prava. Ovo nasleđe, kako u svojoj teološkoj tako i u svojoj sekularnoj verziji, imalo je tendenciju da na rat gleda kao na nešto što odstupa od norme mira i harmonije, osim ako se rat nije vodio za ono što bi se moglo proglasiti ‘pravednim’ razlogom.

Pošto je priznati cilj teorija prirodnog prava bio da se postigne sistem harmonične saradnje među pojedincima, kao i među državama, jaka podvodna struja negativnog vrednosnog suda pratila je sve što se smatralo štetnim za ovaj napor. Rat, ili svađa uopšte, uvek je značio, dakle, da je nešto pošlo naopako. Ovo je ostavilo teorijama prirodnog prava donekle manihejska objašnjenja o poreklu i uzrocima rata.

Teološka teorija prirodnog prava uvek se može odnositi ili na Božju nedokučivost, ili na čovekov pad, ili na oboje; sekularne teorije nisu imale tako zgodno utočište i stoga nisu imale drugog izbora osim da priznaju ponor između „jeste“ i „trebalo bi“. Nasleđe ove dihotomije se, naravno, snažno oseća i kod Kanta.

Sveobuhvatnost Hegelovog teorijskog pokušaja da svetu čoveka da adekvatno objašnjenje u smislu aktuelizacije Duha u fenomenalnom svetu navela ga je da traži objašnjenje istorijskog fenomena rata koji bi prevazišao puki moralizam osude. Ako je rat do sada bio trajna karakteristika ljudske istorije, ne bi se mogao poreći njegov instrumentalitet u razvoju čoveka:

“Budući da je mnogo toga što se dogodilo u istoriji rezultat rata i razdora, a ne harmonije i saradnje, teorija koja bi samo odbacila sredstva rata kao potpuno nedostojna dok bi pozdravljala rezultate, bila bi i veoma loša na teorijskoj osnovi i licemerna, ako ne i potpuno nemoralna. Takva teorija ne bi uspela da obezbedi čoveku adekvatne etičke kriterijume po kojima bi sudio sam rat.”

Teorija rata

Hegelov način suočavanja sa ovom dilemom počinje preispitivanjem nekih konvencionalnih teorija o legitimnosti rata i vojne službe. Konvencionalna teorija osuđuje rat na osnovu opštih moralnih principa, ali na kraju pronalazi opravdanje za legitimisanje neke vrste vojne službe. Problem koji se, shodno tome, zgodno zataškava jeste kako politički autoritet može izdati naredbu građaninu da služi vojsci u vreme rata i da se na taj način izloži opasnosti od ubistva ili ranjavanja, a da u isto vreme osnuje legitimitet njenog autoriteta na postulatu očuvanja bezbednosti pojedinca i na osudi nasilja. Konvencionalna mudrost pokušava da prevaziđe dilemu izjavljujući da time što se mobiliše, pojedinac brani svoju porodicu i svoju imovinu. Ali ovo je, za Hegela, čista besmislica: on gleda na državu – i vojnu službu u smislu ličnog interesa pojedinca, tj. građanskog društva, dok bi istinsko gledište “civilnog društva” na to pitanje podstaklo pojedinca da izbegava vojnu službu i skloni se, sa svojom porodicom i imovinom, na sigurno. Hegel je oštar u svom odbacivanju ove verzije konvencionalne mudrosti:

“Potpuno iskrivljen prikaz zahteva za ovom žrtvom [imovine i života] proizilazi iz posmatranja države kao pukog građanskog društva i iz gledanja na njen konačni cilj samo kao na sigurnost života i imovine pojedinca. Ova sigurnost se nikako ne može dobiti žrtvovanjem onoga što treba da se obezbedi – naprotiv.”

Hegel takođe pominje da je istorijsko propadanje antičkog polisa počelo kada su ljudi počeli da osećaju da se bore samo za svoju imovinu, a ne za Komonvelt, pa su stoga osećali vrlo malo sklonosti da rizikuju život za nju; ako je samo imovina ta koja treba da se brani, onda postoje jeftiniji načini da se to uradi nego da se umre za nju.

Ako cilj i legitimnost rata nije odbrana života i imovine, šta je onda? Rat je, za Hegela, upravo transcendencija materijalnih vrednosti: „sposobnost pojedinca da prevaziđe sopstvene, uske interese građanskog društva i da se udruži sa svojim sugrađanima za zajednički poduhvat”:

“Rat je stanje stvari koje se ozbiljno bavi ispraznošću privremenih dobara i briga – sujeta je ponekad uobičajena tema poučnog propovedanja. To je ono što ga čini trenutkom u kojem idealnost posebnog postiže svoje pravo i aktualizuje se. Rat ima veći značaj što je njegovo delovanje, kao što sam na drugom mestu primetio, „očuvalo etičko zdravlje naroda u njihovoj ravnodušnosti prema stabilizaciji konačnih institucija; kao što duvanje vetrova čuva more od gadosti koja bi bila posledica dugotrajnog zatišja, tako bi i korupcija u narodima bila proizvod dugotrajnog, a kamoli „večnog mira“. Za ovo se, međutim, kaže da je samo filozofska ideja, ili, da upotrebimo drugi uobičajeni izraz, „opravdanje proviđenja“, a tvrdi se da stvarni ratovi zahtevaju neko drugo opravdanje.”

Ovo se mora čitati veoma pažljivo: kao što stresna situacija poput kuge budi solidarnost porodice, tako i situacija ratovanja otkriva sposobnost muškaraca da prevaziđu svoje egocentrične interese. Iz ovoga ne sledi veličanje kuge ili rata. Prema Hegelu, nesigurnost svojine, izazvana ratom, je, na kraju krajeva, „neophodna” u smislu da se nalazi u prirodi svojine kao spoljašnjeg objekta, samo slabo povezanog sa subjektom. Kao takvu, ovu nesigurnost na kraju prihvataju svi; problem je u tome što kada se ova prolazna priroda ovozemaljskih dobara dokaže ‘u obliku husara sa blistavim sabljama i [kada] oni stvarno ostvare ono što su propovednici rekli, tada se dirljivi i poučni diskursi koji su predskazali sve ove događaje pretvaraju u psovke protiv osvajača. Rat je stoga krajnji dokaz da su vrednosti građanskog društva samo relativne. Ovo navodi Hegela do njegovog radikalnog zaključka da bi jedna od opasnosti neprekidnog mira bila stvaranje iluzije da je moć građanskog društva apsolutna i vrhovna.
Moć civilnog društva je apsolutna i najviša. U situaciji mira postoji veoma snažan pritisak na pojedince da svoj sopstveni interes smatraju ultimativnim odnosom društvene organizacije i da ga apsolutizuju. Već smo primetili Hegelovo insistiranje da se građansko društvo, iako suštinski momenat u razvoju međuljudskih odnosa, ne smatra konačnim krajem ljudskog života. Situacija u kojoj ljudi ne smatraju ništa osim građanskog društva obavezujućim za njih, situacija je društvene dezintegracije – i oholosti. Otuda je Hegel naveden da u ratu vidi memento mori koji izvlači ljudska bića iz njihove samozadovoljne preokupacije svojim uskim i ograničenim sopstvenim interesima:

“U miru građanski život se stalno širi; sva njena odeljenja se zatvaraju, i na duge staze ljudi stagniraju. Njihove idiosinkrazije postaju sve učvršćenije i okoštale. Ali za zdravlje je potrebno jedinstvo tela, a ako se njegovi delovi očvrsnu u isključivost, to je smrt.”

The second wave of combat helicopters of the 1st Air Cavalry Division fly over an RTO and his commander on an isolated landing zone during Operation Pershing, a search and destroy mission on the Bong Son Plain and An Lao Valley of South Vietnam, during the Vietnam War. The two American soldiers are waiting for the second wave to come in. (Photo by Patrick Christain/Getty Images)

Otuda u ratu uvek postoji skriveno značenje izvan neposrednih uzroka koji su izazvali jedan ili drugi konkretan rat. Fenomenologiju rata treba shvatiti u njegovom širem kontekstu, i ovde, kao i drugde, filozofija mora „prepoznati razum kao ružu na krstu sadašnjosti“, čak i po cenu da zauzme poziciju koja bi mogla biti tako lako pogrešno shvaćena:

“Rat ne treba posmatrati kao apsolutno zlo i kao čisto spoljašnju nesreću, koja samim tim ima neki slučajni uzrok, bilo da su to nepravde, strasti naroda ili nosioci vlasti, itd., ili ukratko, nešto što ne bi trebalo da bude. Nesreće se dešavaju onome što je po prirodi slučajno, i stoga je sudbina u kojoj se one događaju neophodna. I ovde kao i drugde, tačka gledišta sa koje stvari izgledaju kao čiste slučajnosti nestaje ako ih posmatramo u svetlu pojma i filozofije, jer filozofija poznaje slučajnost za predstavu i u njoj vidi njenu suštinu, neophodnost. Neophodno je da se konačno – svojina i život – definitivno utvrdi kao slučajno, jer je slučajnost pojam konačnog.”

Ovo je opšta pozadina Hegelovog pogleda na rat, i pojavljuje se u raznim formulacijama i nijansama kroz njegove spise. Rat je pokušaj da se prevaziđe „ukorenjenost“ u svom sopstvenom postojanju [Dasein], ovom raspadu celine na atome. U Fenomenologiji, Hegel čak daje ekstremnu sugestiju da kako ne bi dozvolio da se [posebni ciljevi] ukorene i nastanjuju u svojoj izolaciji i na taj način prekinu razdvojiti celinu na fragmente i pustiti da zajednički duh ispari, vlade moraju s vremena na vreme da ih uzdrmaju do same srži ratom. Iako se Hegel nikada ne vraća ovom radikalnom savetu, njegova prava priroda se otkriva u istom pasusu kada Hegel tvrdi da, suočavajući svoje građane na taj način sa avetom rata, vlada im dozvoljava da osete moć svog gospodara i gospodara smrti. Rat je moć negativnosti, i to je značajno, jer čak i ako se u potpunosti odbaci Hegelovo rezonovanje, treba imati na umu da krajevi ovog započetog rata nisu politički, da njegov cilj nije uveličavanje država ili prinčeva, već pre iznošenje relativnosti ljudske egzistencije. Dalje, u takvom ratu nema slave. Pošto je Hegelova gore citirana izjava često korišćena da se istakne sličnost između njegove i fašističke teorije rata, ovu razliku treba podsetiti, jer ona pokazuje da, bez obzira na to da li neko ima rezerve prema Hegelovoj teoriji rata, ona ostaje u osnovi različita od bilo čega, čak i maglovito nalik modernim totalitarnim opravdanjima – i glorifikacijama rata.

Rat tako okuplja građane, ruši zidove stvorene okoštalim sopstvenim interesima:

“U vremenima mira, određene sfere i funkcije idu putem da zadovolje posebne ciljeve, a delimično kroz nesvesnu neophodnost stvari njihovo samo-traženje se pretvara u doprinos, recipročnu podršku i podršku celine. U hitnoj situaciji, međutim, bilo u unutrašnjim ili spoljnim poslovima, organizam čiji su članovi ove određene sfere, stapa se u koncept suvereniteta. Suverenitetu je povereno spasenje države žrtvovanjem ovih posebnih vlasti čije ovlasti važe u drugim vremenima, i tada taj ideal dolazi u svoju pravu stvarnost.”

Zbog toga se u ratu testira snaga države. U Nemačkom ustavu Hegel primećuje da su ratovi protiv revolucionarne Francuske konačno dokazali da Stari Rajh više nije država, jer se „zdravlje države uglavnom ne otkriva toliko u miru koliko u ratnom metežu”. Mir je stanje uživanja i aktivnosti u povučenosti. Ali u ratu je očigledna moć povezivanja svih sa celinom.

Opet, Hegelov argument je da rat kao takav nije ništa više od onoga što je bolest za telo: samo kada je napadnut bolešću čovek može da donese sud o tome da li je određeno telo zdravo ili ne. Rat nije zdravlje države u njemu se zdravlje države stavlja na iskušenje. Žrtva koja se traži od građanina u ratnom stanju je po svojoj prirodi test njegove solidarnosti sa svojim sugrađanima. Otuda je Hegelovo gledište o hrabrosti u ratu daleko od romantičnih predstava o subjektivnoj hrabrosti. Za Hegela, hrabrost nije subjektivna psihološka osobina, već trenutak identifikacije sa zajedničkim:

“Hrabrost da budete sigurni je višestruka. Hrabrost životinje ili razbojnika, hrabrost radi časti, hrabrost viteza, to nisu pravi oblici hrabrosti. Prava hrabrost civilizovanih naroda je spremnost da se žrtvuju u službi države, tako da se pojedinac smatra samo jednim među mnogima. Ovde nije važna lična hrabrost, već usklađivanje sa univerzalnim. U Indiji je pet stotina ljudi [pod Klajvom] pokorilo dvadeset hiljada koji nisu bili kukavice, već kojima je nedostajala samo takva sklonost da rade u bliskoj saradnji sa drugima.”

Da Hegel nema iluzija o uslovima stvarnog ratovanja može se videti iz zanimljivog pasusa u Sistem der Sittlichkeit, gde on primećuje ekstremnu ambivalentnost ljudskih atributa koje je rat doneo. Tamo on kaže da rat izaziva i najbolje i najgore strasti u ljudima.

G.W.F. Hegel – https://www.deviantart.com/mitchellnolte/art/G-W-F-Hegel-519057592

Priznanje i suverenitet

Ipak, postoji još jedan nivo na kome Hegel raspravlja o imanentnosti rata i tu su njegovi spekulativni stavovi prevedeni na jezik koji pokušava da objasni koliko je aktuelno početi rat; i ovde Hegel proširuje svoje viđenje države kao pojedinca. Pojedinac dostiže svoju ličnost kroz svoj odnos prema drugim pojedincima. Slično, prema Hegelu, suština postojanja države kao jedinstva, što čini individualnost, leži u njenom odnosu sa drugim državama: „Država je onoliko malo stvarna u pojedincu bez odnosa prema drugim državama kao što je pojedinac kao osoba bez odnosa sa drugim osobama.”

Ova Ličnost države mora se razlikovati od drugih ličnosti da bi pronašla sopstveni identitet:

“Nacija kao država je um u svojoj suštinskoj racionalnosti i neposrednoj aktuelnosti i stoga je apsolutna moć na zemlji. Iz toga sledi da je svaka država suverena i autonomna u odnosu na svoje susede. Ona ima pravo na prvom mestu i bez kvalifikacije da bude suverena sa njihove tačke gledišta, tj. da bude priznata od njih kao suverena.”

Paradoks koji je svojstven Hegelovom stavu je da, baš kao i u slučaju pojedinačne ličnosti, glavni problem je problem priznanja: čak i dok postulira „apsolutnu moć na zemlji“ Hegel mora da je pretpostavi priznavanju od strane drugih. ‘Apsolutna moć na zemlji’ dalje podseća na Hegelovo pozivanje na ‘inherentno beskonačnu ličnost’ pojedinca; u specifičnom kontekstu upravo citiranog paragrafa, Hegel očigledno upućuje na Spinozinu tvrdnju da je pojam suvereniteta posledica situacije u kojoj nacije nemaju protektora da im predsedava i rešava njihove sporove. Ovo gledište je u osnovi Hegelovog pogleda na međunarodne odnose i upravo se po tom pitanju on tako radikalno razlikuje od kantovskog pristupa međunarodnim odnosima.

Unutrašnje vs. Međunarodno pravo

Hegel je nepokolebljiv u pogledu osnovne razlike između prirode unutrašnjeg i međunarodnog prava. Dok je unutrašnje pravo obavezujuće, pod kaznom sankcija, a u slučaju kršenja postoji i objektivan kriterijum za donošenje presude kao i objektivni sudija da ga sprovodi, međunarodno pravo je obavezujuće samo ukoliko su zainteresovane strane spremne da ga se pridržavaju. . On je po prirodi dobrovoljnog čina, koji izražava subjektivnu volju uključenih strana, a ne obavezujućeg, objektivnog zakona. Stoga međunarodno pravo ostaje uvek ‘treba’:

“Osnovni stav međunarodnog prava je da se ugovori, kao osnov obaveza između država, moraju poštovati. Ali pošto je suverenitet jedne države princip njenih odnosa prema drugima, države su u toj meri u prirodnom stanju jedna prema drugoj. Njihova prava se ostvaruju samo u njihovim posebnim voljama, a ne u univerzalnoj volji sa ustavnim ovlašćenjima nad njima. Ova univerzalna odredba međunarodnog prava stoga ne ide dalje od onoga što bi “trebalo” da bude, a ono što se zaista dešava jeste da se međunarodni odnosi u skladu sa ugovorom smenjuju sa prekidom ovih odnosa. Nema pretora da sudi između država; u najboljem slučaju može postojati arbitar ili posrednik, pa čak i on svoje funkcije obavlja samo kontingentno, tj. u zavisnosti od posebne volje stranaka.”

Zbog toga, međunarodni ugovori nemaju „aktuelnost (Wirklichkeit) stvarnih ugovora”. Stoga ih ne treba posmatrati prema načinu građanskih ugovora. Ono što je ovde važno shvatiti je da Hegel ne propoveda jevanđelje međunarodnog ponašanja kakvo bi trebalo da bude, već pokušava da razume ono što jeste, i želi da se ovo shvatanje razdvoji od pogrešnih pojmova koji su se u njega uvukli zbog pogrešnih analogija sa unutrašnjim pravom.

On čak ide i malo dalje, kada tvrdi da šta god želje i pobožna nada žele da zamisle, u principu ne postoji način da se ikada ostvari mogućnost za večni mir. Ideja o zajednici nacija, prema Hegelu, nikada ne bi rešila suštinski problem. Takva zajednica može sprečiti ovaj ili onaj rat (a postoje, uostalom, i brojni drugi načini sprečavanja pojedinačnih ratova), ali sama imanencija rata neće biti isterizovana time što će se voditi pod okriljem saveza nacija, a ne pod zastavom pojedinih država.

POPULARNO

POSTAVI ODGOVOR

молимо унесите свој коментар!
овдје унесите своје име

SLIČNO

Manifest afirmacionizma

0
Prvu i mnogo opširniju verziju ovog teksta, sa drugim težištem, izložio sam 2001. godine u Veneciji, na konferenciji „Pitanje umetnosti u trećem milenijumu“, organizovanu...

Cionistička logika

KOMENTARI

Cousin Rupert on U prašini ove planete
Слађана on Распето Косово
Небојша on Распето Косово
Aleksandar Sivački on El Pibe
Đorić Lazar on El Pibe
Ministar Zdravlja on 25 godina od Dejtonskog sporazuma
Младен on Učmala čaršija
Anita on Vladalac
washington on Kosmopolitizam Balkana
Nadežda on Vladalac
Владимир on Vladalac
Predivan tekst, hvala puno na ovome, vrlo je važno za sve nas on Revolucionarne ideje i dalje postoje, a postoje li revolucionari?