NaslovnaGledištaTeška vremena u režiji Zapadnog cinizma

Teška vremena u režiji Zapadnog cinizma

-

Svedoci smo surovim vremenima i vremenima u kojima je sve potpuno neodređeno. Istina je relativna i svaka istina je sama sebi jednaka iliti apsolutna, moral je relativan zato što je on subjektivnog i interpretativnog porekla koje nema nikakve veze sa bilo čim objektivnim – sa metafizikom morala niti sa kolektivnim moralom, Bog je mrtav, a čovek je u to ime dužan nauci jer je progres neminovnost na putu ka apsolutnoj (ne)čovekovoj slobodi. To nas danas uče (ne)naučni ideolozi i aparatčici koji su u saradnji sa političkim ideolozima ovog savremenog globalističkog poretka. Pozni kapitalizam i njegovo postmoderno čedo su u konačnici, vidimo, uspešno reprodukovali u zapadnom svetu identitet-bez-razlika. Protivno svim načelima na kojima je postmoderna počivala i time garantovala tu slobodu nad slobodama, tom idejom proizvodnje identiteta-sa-razlikama smo paradoksalno danas upali u jedan void neznanja i nesuštastva identiteta-bez-razlika.

Human Void. Izvor: Deviant Art

Cinično odricanje od metafizike i načelnog autoriteta, radi dehijerarhizacije (Zapadnog) društva kako bi se oslobodili kolektivnih identiteta (za koje se u zapadnom svetu smatralo da dovode do svih oblika ropstva i totalitarizma, naravno da nije kapitalizam za tako nešto zaslužan), dovelo nas je danas do toga da mi mahom u-opšte i nismo ljudi. Individuum kao jedina tačka rasprave u javnom diskursu, prosto je iza svoje forme sakrio od nas sve ono što nas čini u suštini generičnim bićima sa svim našim delatnim i kolektivnim oblicima identiteta. Stoga smo prisutni ‘nadludilu’ u kom dve genocidne nacije, Nemačka i Ruanda, sponzorišu rezoluciju o genocidu u Srebrenici – uz jaku podršku Amerike; dok na 37. Beogradskom maratonu sa kolonijalnim namesnikom, ambasadorom SAD-a Kristoferom Hilom, trče američki vojnici koji su pripadnici Nacionalne Garde Ohaja. U sred Beograda, korpus vojnika iz američke savezne države Ohajo trče tu trku, kao da je Beograd na trista kilometara od Ohaja, a ne na drugom kontinentu.

Naravno, kako to obično biva sa nesuštastvenim formama bića iliti sa negativnim (ciničnim) duhovima, Nemačka baš u ovom momentu dok pišem ove reči izvozi pored SAD-a najviše oružija (od svih država sveta) dvema neonacističkih država u ratnom stanju – Izraelu i Ukrajini.  Ova punoća zapadnog cinizma – i evidentno neuništivog socijaldarvinističkog razuma – do sada nije viđena. Nikada ogoljenije nismo mogli da vidimo kako zapravo i gde zapravo stiže u-konačnosti (teleološki) put verovanja u Ratio i formalnu slobodu. Stiže u-Ništa i završava tamo odakle je i krenuo pre dvadeset pet vekova – u neizvesnosti i neznanju, koji nas po sebi pretvaraju u puki Animalitet i time nas posledično lišavaju atributa racionalnog kao racionalne životinje.

Beogradski maraton. Izvor: Serbian Times.

Das Wahre ist das Ganze

Smatrao sam da će u simboličkom smislu moji ,,šerovi” po mrežama i eksplicitna javna angažovanost jasno ocrtati ono što besumnje ja zastupam. Hteo sam da se povučem sa strane kako bi ljudi koji su kadar za politička pitanja obavili svoje (među mojim prijateljima ima pregršt ljudi koji imaju tu čast, što po profesiji što po organskom mandatu). U tom slučaju sam hteo da ostanem dosledan onome što smatram da su moja ograničenja u znanosti i u krajnjoj instanci – u godinama.
Međutim, na svojoj koži sam u pređašnjem periodu osetio cenu bivanja pasivnog i anonimnog aktera u podržavanju neke ideje koja nadilazi ono ‘Ja’. Ono što nadilazi kategoriju ‘Ja’ po pravilu mora biti nešto što je opšte i nad-ljudsko, po mom mišljenju, ono nad-ljudsko može biti samo nešto što je kolektivnog porekla i što nadilazi puki individuum. Danas u doba surove atomizovanosti svih zapadnih kolektiviteta (u koji između ostalog, nažalost, spada srpski narod kao kolektivitet po sebi) nije dovoljno da čovek bude samo saglasan sa nečim, on mora aktivno participirati u emancipaciji jedne Ideje. Ideja je za mene, ono, što je nad-Ja. Ideja da bi uopšte i bila ideja sa velikim I, mora imati svoj sistem i svoju logiku unutar sistema. Ergo, neki red i neka pravila se moraju znati. Ideja je kao Istina – celovita, pošto je za mene u mojim očima Ideja zapravo Istina. Zašto? Zato što toj Ideji može da se okrene svaki čovek koji u svojoj nutrini pronalazi elemente koje ta Istina, ta Ideja sadrže. Samim tim, ono je to što može okupiti ljude u jedno organsko jezgro; čime bi ta nova svest, to novo biće – besumnje nadilazilo puki zbir individua, tom sintezom bi nastala kolektivna svest i kolektivno biće. Za mene je svako, ko negira bilo kakvu mogućnost kolektivnog bića – nula od čoveka i ‘nepokretni pokretač’ neizdrživog i nasilnog zapadnog imperijalizma. Uopšte me ne zanimaju rečenice koje u sebi sadrže formu onog famoznog ,,da ali…” koje idu u odbranu nasilno nametnutnog tuđeg identiteta prostim nevidljivim kolonijalizmom i ekonomskim genocidom. Kada čujem veznik ,,ali” znam da taj iskaz nema nikakvu pozitivnu sadržinu niti ,,neizrečeno do sada” značenje.

Bolje nešto od nečega nego ništa od ničega

Nakon ovog uvoda mogu preći na svoje poente. Ja nedvosmisleno podržavam borbu Hamasa i Islamskog sveta. Prosto, kao jedan namučeni Srbin, koji je prošao kroz sito i rešeto istorijskog i simboličkog nasilja koje trpim od kad znam za sebe – na ličnom planu ne mogu da podržavam nasumično i neprestano bombardovanje jednog pravougaonika od 365km2 koji u sebi sadrži dva miliona ljudskih duša. Moj ideal, moralistički, poprilično nasleđen iz hrišćanstva i srpske tragedije – ne dozvoljava da mi padne na pamet da opravdavam neplansko bombardovanje radi sistematičnog istrebljenja jednog slabijeg naroda, jer je to ispod svake časti svakog poštenog čoveka. I to istrebljenja jednog istorijskog naroda, koji je kao kolonizovan od kad zna za sebe – ZADRŽAO SVOJ NACIONALNI IDENTITET.
Da ne zalazim u nešto što je opšte mesto, što se negde uz divljenje naziva čast nacionalnog otpora, a negde uz gađenje i osudu nacionalizam i verski fundamentalizam – ja kao Srbin, ovaj vid otpora simboličkog i realnog otpora moram pozdraviti. Moram pozdraviti radi dužnosti, radi svojih deontoloških pozicija koje zastupam u svom etičkom određenju. I pre svega, ta Ideja koja očigledno ,,radi” u tom narodu je nešto što bi svi mi trebalo da uzmemo da zapisujemo i da izučavamo da bi sutra pronašli Put Svetla kojim bi se lišili Bondstila i konačno: ekonomske i kulturne represije kojom smo od Zapadnog sveta ucenjeni kao da smo pacovi.

Bježanje američkih diplomata iz Sajgona 1975. i Kabula 2021. godine. Izvor: Dawn



Ergo, parcijalizacija parcijalizovanih partikularnosti nas je dovela do stanja anomije i tihog virtualnog kanibalizma u našem društvu. Nismo spremni da odbranimo naše roditelje, prijatelje, stavove, mišljenja, vere i ideale. To je jako tužno. Međutim, ono što je još tužnije i gde JA lično povlačim crvenu liniju je besramlje tih živih leševa da daju svoje autokolonizovane stavove koji su na sasvim jedan perverzan i bolestan način – posredni i nasilni. U odbrani svog identiteta, koji nije ni ‘njihov’ već tuđi – da ne kažem zapadni, ti živi leševi su spremni da APSOLUTNO sve obesmisle i da svaki smisao liše smisla i značenja, samo da bi svoju guzicu sačuvali. Jer, zna se, onaj koji polaže bezuslovno sebe u delanje mora izgubiti nešto da bi dobio nešto. A pošto je danas najveći problem ,,BOL i NEMAŠTINA” jer je to načelo diktata neoliberalnog diskursa, taj skup zapadnih degenerika odlazi u nekakve prazne rečenične forme nekakve pseudometafizike, kako bi samo zamaskirali navodnu neku objektivnost u odbrani ovog neizdrživog imperijalizma – čiji su oni zapravo supstrat kao njegovi najverniji NESVESNI agenti.

Ideja je materijalna stvar samo zato što se njen smisao sprovodi u praksi. To, šta neka persona meni kaže ili napiše (može da bude slatko i uvijeno tako da naizgled deluje kao afirmišući stav) uglavnom mene uopšte ne zanima. Delaj u skladu sa Rečima, to je ono čime se ja vodim. A kada vidim da neko izigrava međuprostor i neopredeljenu osobu – tu osobu više ništim od one osobe koja stoji svesno na pozicijama koje su meni neprijateljske. Dakle, taj skup ‘lepih duša’ i ‘pozitivnih i negativnih cinika’ su za mene neprijatelji broj jedan. Upravo se u anonimnoj masi lomi rezultat, a rezultat je takav da je nama praksa danas isključivo kapitalistička, samim tim ta masa kao supstrat, kojim sistem dobija svoj pogon, apsolutno ne dela u skladu sa svojim Rečima – bile one lepe i slatke ili cinične i sarkastične. Sve ovo su elementi koji uzurpiraju bilo kakvo jedinstvo i uniformnost u našem društvu, a ta stvar, ta činjenica, mene dovodi do osećaja nemoći i čistog pesimizma. Međutim, svetlo primeri poput ruske SVO i palestinskog otpora ‘Al Aqsa Flood’ meni daju na jedan prelep način izvesno zadovoljstvo i snage da se sa vama poluljudima izborim da polustvari postanu napokon Stvari. Čvrsto verujem u to, da stvarima treba dati prostora da se same odvijaju jer te stvari određuje neki sistem – a tog sistema smo mi (pojedinci; kolektivi) samo jedan deo. I u to ime, volim, kada me objektivna realnost tamo negde hiljadama kilometara daleko DEMANTUJE u mom pesimizmu uma i tom prilikom me počasti optimizmom volje.

Palestinci oko Al Akse. Izvor: The Forward.

Sve se računa, sve se popisuje i sve se pamti. Kapitalističkoj demenciji i njegovom konzumerizmu treba stati na kraj putem onih stvari zbog kojih smo se deklarisali kao društvena i generična bića, i u krajnjoj – kao Ljudi. Zbog toga, treba pružati punu podršku svakom kolektivitetu i svakom entitetu koji smogne dovoljno hrabrosti da svoje društveno i generično biće stavi na crtu u borbi sa Zapadnom NATO himerom. Do kraja i do budućih lepših vremena – ide NEDVOSMISLENA podrška Istočnoj osovini, ergo, ruskoj SVO i Hamasu sa svojim Islamskim Saveznicima.

Rečima pokojnog Tijanića – ,,Ja čujem huk dolazećih dana. Gledam sa brigom. Mitrović gleda sa razbibrigom. To ne isključuje njegovu pobedu, a moj poraz. Njegov posao je da bude sve što nije. Ja moram da budem ono što jesam.”

Ko razume šta predstavlja u ovom citatu Mitrović i zašto sam dao pun citat, njegovo je carstvo nebesko.

POPULARNO

POSTAVI ODGOVOR

молимо унесите свој коментар!
овдје унесите своје име

SLIČNO

Lament nad saobraćajnim znakom

0
Postoje gradovi kojima se rado vraćam. Nekada me za njih vezuje lični dojam koji ostavljaju svojom postojanom snagom, a nekada je povratak njima predodređen...

KOMENTARI

Cousin Rupert on U prašini ove planete
Слађана on Распето Косово
Небојша on Распето Косово
Aleksandar Sivački on El Pibe
Đorić Lazar on El Pibe
Ministar Zdravlja on 25 godina od Dejtonskog sporazuma
Младен on Učmala čaršija
Anita on Vladalac
washington on Kosmopolitizam Balkana
Nadežda on Vladalac
Владимир on Vladalac
Predivan tekst, hvala puno na ovome, vrlo je važno za sve nas on Revolucionarne ideje i dalje postoje, a postoje li revolucionari?