Intervju sa Žan-Klod Monoom
Nemački pravnik Karl Šmit (Carl Schmitt, 1888-1985), koji se smatra jednim od najvećih teoretičara prava i politikologa u međuratnom periodu, nakon decenija zaborava danas je aktuelniji više nego ikada ranije. Francuski mladi filozof Žan-Klod Mono (Jean-Claude Monod) je nedavno napisao knjigu o fenomenu otkrivanja Šmitovog dela i njegovog uticaja na savremenu kritičku misao.21 Razgovor sa njim vodio je Erik Ešiman.
Zašto je Karl Šmit postao predmet intenzivne polemike u Francuskoj?
Karl Šmit se sve donedavno nije čitao u Francuskoj osim u malim krugovima, pre svega među pravnicima. Rene Kapitan, jedan od inspiratora ustava Pete republike, služio se Šmitovim radovima. Malo je njegovih dela bilo prevedeno, nije se znalo o njegovom antisemitizmu a njegova veza sa nacizmom se smatrala kao kratka oportunistička epizoda. Od pre desetak godina imamo nova dela u prevodu, kao recimo njegov posleratni dnevnik „Glosarium”, u kom se vidi snaga i istrajnost njegovog antisemitizma. Kako bilo, Šmit je poslednjih godina postao ključna referenca za filozofe ekstremne levice kao što su Đorđo Agamben, Antonio Negri („šmitovski marksizam” je u Italiji, međutim, stariji fenomen), Žak Derida ili Etjen Balibar. Oni kod Šmita nalaze oruđa za promišljanje granica onog što se može nazvati,,liberalna demokratska ideologija” – ideologija kakvu poznajemo nakon pada Berlinskog zida. To je pomalo Karl Šmit nakon Karla Marksa i neki su tu videli približavanje ta dva ekstrema.
Šta Karl Šmit donosi misliocima ekstremne levice?
Jedan američki politikolog kaže da je Šmit protivotrov za liberalni konsenzus, jer je reč o darovitom razaranju velikih liberalnih ubeđenja, time što se obelodanjuju njihove perverzne posledice. Šmitova kritika liberalizma ima tu prednost da zvuči novo u odnosu na marksističku retoriku koja se, s pravom ili ne, činila istrošenom. Šmit je privukao pažnju na protivrečnosti liberalne države, njenih graničnih tačaka, njenih „van- rednih stanja“ gde bi demokratska ideologija skidala masku i pokazivala lice sile i svojevolje – kao što se, nakon 11. septembra, dogodilo u slučaju SAD. Filozof Agamben iznosi, polazeći od Šmitovih ideja, da liberalna država pokazuje svoju pravu prirodu kada po- stane nasilna i policijska. Ekstremna levica se interesuje za Šmita i kada on, u,,Pojmu političkog“, naglašava nužnost razlikovanja prijatelja od neprijatelja i ukazuje na pokušaje liberalizma da zagluši društvene konflikte diskursom o miru koji predviđa kraj sukoba. Šmit piše da liberalizam vodi „politiku depolitizacije” – izraz koji doslovno ponavlja Burdije, ali ne znam da li je poznavao original – u odnosu na koju je dobro podsetiti da na svetu nisu svi međusobno prijatelji, da postoje i da će uvek postojati radikalno različiti interesi.
Šmitova naci-prošlost ne diskvalifikuje njegove analize?
Hana Arent podseća, povodom intelektualaca koji su podržavali Treći rajh, da treba praviti elementarnu razliku između onih koji su bili priznati kao vrhunske ličnosti u svojim domenima pre dolaska nacizma i onih malih ideologa koji svoje efemerne karijere duguju tom režimu. Šmit spada u prvu kategoriju. Iako je oličavao, nema sumnje, prilično radikalno pravo, nudio je teoretsko oruđe protiv nacista pre nego što su došli na vlast. Kada su nacisti postali nova „legalna vlast”, on je „nacifikovao“ svoju misao i svojim pravničkim ugledom podržavao antisemitsko zakonodavstvo. Čini mi da se kroz njegov primer vidi kuda mogu da vode izvesna politička ubeđenja u ekstremnim uslovima. Pre svega mislim na odbacivanje ljudskih prava, za koja je Šmit bio potpuno neosetljiv. Potom na političku koncepciju koja apsolutno vrednuje „odluku“ spram rasprave i koja je pripremila teren za njegovu ideju firera kao izvora svakog prava. Konačno, mislim na potencijalno ksenofobičnu koncepciju demokratije, već uočljivu kod njega pre približavanja nacizmu. Moraju se uzeti u obzir obe strane njegove ličnosti: Šmit nikad nije bio nacista i napisao je interesantne stvari, ali deo njegove misli biće da odaje njegovo slaganje s nacizmom.
Šmita obično koriste kritičari američkih intervencija, posebno one u Iraku.
U „Zakonu zemlje” (1950) Šmit podvlači veliku teškoću koju za liberalne demokratije predstavlja rat. Njihov proklamovani „humanizam” ih obavezuje, kada objavljuju rat nekoj zemlji, kada je demonizuju, da kažu kako vode rat ne radi njihovih posebnih interesa, nego radi prava, humanosti, čak kako bi okončali sa ratom, da ratuju za mir. Ali, razarajući stari sistem ratnog ograničavanja gde se protivnička država prepoznaje kao punovažan sagovornik, pa i u slučaju poraza, „pravedni rat” ima za perverzan učinak vrstu neograničavanja neprijateljstva koje ide do potpunog uništenja neprijateljske države, diskvalifikovane i kriminalizovane. Ta kritika „pravednog rata” je zavodljiva, ali treba podsetiti da je on u svojoj teoriji, ćutke prešao preko genocida nad Jevrejima i da je, dok je pisao „Zakon zemlje”, legitimisao hitlerovski ekspanzionizam. On pozivanje na humanost drži za, u suštini, lažljivo, što će reći, izvesne nedavne „intervencije” (na Balkanu, na primer) koje su se vodile u cilju sprečavanja zločina protiv humanosti – ključan pojam, odbacuju se prema Šmitu kao takve. Šmit, mora se reći, ukazuje sa izvesnim pravom na rizike zaposedanja naziva „humanost” od strane moćnika koji, u ime prava hitnosti koje se poima kao više od normalnog prava, daju svu slobodu kršenju međunarodnog prava. Isto tako u ime rata protiv „neprijatelja humanosti” – kako Buš kaže – što je izgleda doktrina preventivnog rata i da bi se SAD oslobodile Ženevskih konvencija o zaštiti zatočenika i zabrani torture. Može se govoriti o jednom ,,internacionalnom vanrednom pravu”.
Paradoksalno je da se Šmit video i kao inspirator američkih neokonzervativaca i Bušove administracije.
Reč je o lukavom argumentu protiv neokonzervativaca koji kaže: pogledajte, oni se inspirišu pravnikom koji je deklarisani neprijatelj SAD. Upravo on nalazi analogije između Šmitovog rasuđivanja tokom naci-perioda o Fireru kao jedinom izvoru prava i argumentacija koje su razvili Bušovi savetnici, posebno Džon Ju (John Yoo), po kojima američki predsednik, ukoliko je vrhovni komandant vojske u vreme rata protiv terorizma, ima pravo da radi sve što želi, uključujući naređivanje torture, upravo zato jer je reč o vanrednoj situaciji koja ga oslobađa od ograničenja internacionalnih konvencija. Nije nemoguće da je Ju čitao Smita (čiji su pojedini prevodi objavljeni kod izdavača i Juovih knjiga), ali videti Šmita kao njegovog inspiratora, predstavljalo bi crtu koju ne bi valjalo prekoračiti. Postoji američka tradicija vanrednog stanja: 1942. godine na hiljade Japanaca i Amerikanaca japanskog porekla strpani su u logore u SAD. S druge strane, za vreme secesionističkog rata, viši sud je izneo kako čak i u vanrednoj situaciji SAD ne bi trebalo da rizikuju suspenziju osnovnih prava. To su presedani koji hrane pravnu raspravu. Istina je da se primećuju šmitovski akcenti u opravdanju Bušove administracije koja se na svoj način oslobađa Ženevskih konvencija ili ustavnog prava u nepristrasnom procesu. Otuda je legitimno reći da se sa takvim razmišljanjem ona upućuje u opasnom smeru, za koji smo videli – i vidimo – gde može da vodi.
Kako objasniti da glavna kritika ,,liberalne demokratske ideologije” dolazi od filozofa koji je imao člansku kartu u nacističkoj partiji?
Nije u pitanju glavna kritika, reč je o stimulativnoj lektiri, čitanju jednog inteligentnog neprijatelja, obdarenog velikim osećajem za istorijsku sintezu i za način formulisanja koji je zavodio najrazličitije političko-književne duhove, od Lea Štrausa i Žaka Deride preko Valtera Benjamina. Ali njegov sjaj maskira razmišljanja sa puno lakuna, puno nedostataka, jednu monumentalnu „lošu sreću”. Šmit je imputirao sva zla univerzalističkoj logici ljudskih prava i sistematski umanjio razorne posledice logike partikularista kao što su rasizam, nacionalizam, nacizam. Šmit je antihumanista i antihumanistički diskurs uvek ima razorne posledice: unosno je pokazivati se kao skeptik prema velikim diskursima, čuvati se velikih obećanja bratstva, univerzalnog pomirenja, mira, ispunjavanja dobra. U jednoj čuvenoj frazi Šmit kaže: „Ko kaže humanost želi da se vara”, i zaista, u odnosu na humanistički diskurs, antihumanizam može lako da ukaže na kontradikcije u postupcima, da pokaže unutrašnjost dekora. Ali treba podsetiti na unutrašnjost dekora njihovih vlastitih teorija i jezivih posledica praktičnog antihumanizma.
Do kog stepena se može pozivati na Šmitova razmišljanja a de se ne zastrani?
Prema Šmitu liberali i marksisti čine istu grešku: projektuju horizont prevazilaženja političkog sukoba i sanjaju da emancipuju čovečanstvo od nasilja. Ta dva cilja Šmit vidi kao nepostiživa. Za njega je istinska politička misao ona koja počinje od dijagnoze, priznavanja opasnosti čoveka za čoveka, te ona koja potom pokušava da je reguliše. Ali naročito je nepostiživo suzbijanje nasilja, jer kada se želi da se ukloni ljudsko nasilje, ono se raspiruje. Izvesno je da su svi pokušaji prevazilaženja politike završili raspirivanjem nasilja. Šmit je u pravu kad podvlači rizik prskanja društva potpuno prepuštenog samom sebi, bez ujedinjujuće države. Ali suprotni rizik je onaj autoritarne demokratije i ksenofobije. Primetno je se da se izvor jedinstva kod Šmita iskazuje odbacivanjem manjina, počevši od Jevreja. To iskušenje demokratije koja napušta ljudska prava i koja je neprijateljska prema manjinama, danas je u Evropi, sa napredovanjem ekstremne desnice, vidljivo na delu. Otuda se pitanje ljudskih prava pojavljuje kao ključno. Ako se može slediti Agamben kada se služi Šmitom da pokaže kako su nakon 11. 9. SAD u stalnom vanrednom stanju, neprihvatljivo je tvrditi kako su ljudska prava uvek bila samo čista fikcija. Jer ako se tvrdi da je vanredno stanje skrivena norma čitavog političkog modernizma, u ime čega se u vreme vanrednih sudova obelodanjuju i kritikuju „neregularni postupci“ prema „neprijateljima“, kao i kršenje Ženevskih konvencija?
NIN, 16. 08. 2007. | Libération, 2007.
21 Jean-Claude Monod, Penser l’ennemi, affronter l’exception: Réfle- xions critiques sur l’actualité de Carl Schmitt, Paris: La Découverte, 2006.
