NaslovnaGledištaSiniša Ljepojević i Mali Cezar 

Siniša Ljepojević i Mali Cezar 

-

U čudovišnom slučaju grupe MI, koja se podelila pre nego što je dobila reč u skupštini Srbije, Siniša Ljepojević se poneo kao nekada Karl Šmit u Nemačkoj. Štitio je poredak, prvo glasom za malog cezara iz Obrenovca, a po Nestorovićevom porazu podržao je izvornu ideju saveta staraca. Svojevrsni senat uzornih ljudi, poput onog u Republici Srpskoj, trebalo je da služi kao primer autentične akcije u ovoj epohi političke simulacije. Da privuče i staro i mlado, i levo i desno. I četnike (Pavić) i partizane (Pavlović).

Majstor diplomatije Ljepojević je znao da u slučaju raskola sledi dvostruki udarac. Nestor, najjači INFO stručnjak, bio je kopča mijevaca sa narodom. Te kopče će nestati a poštena inteligencija, svakojaki apstinenti, odustaće od mijevaca-legitimista u koje su se ponadali na tren. Pravdaće se kako je ipak trebalo izbeći avanturu sa dobrim doktorom, i krenuće opet autostradom očajanja i depolitizacije.

Mesec dana pre raskola, Amerikanac Pavić izjavljuje da će mijevci ‘donositi odluke konsenzusom’. Avaj, dok Pavke ni većinski glas ne želi da uvaži, te kobne večeri, već apologira poziciju JA – glas iz naroda – Dr Branimir Nestorović, Britanac Ljepojević se ponaša kao kontinentalni realista, istinski šmitovac naše epohe. Iako zakletva grupe MI nalaže da igraju ulogu babica (dedica) koji tek treba da porode mogućnost politike, bruka zbog raskola ‘starija’ je od pravila – i Ljepke odlučuje da glasa za knjaza kontra sovjeta.

Teoretičar poretka Švabo Šmit je 1932 savetovao predsednika Hindenburga i generala Šlajhera, budućeg kratkoročnog kancelara, da zaustave bivšeg državljanina Austrougarske i nemačkog ratnog veterana u njegovom sudbinskom pohodu na presto. Kakav vajmarski ustav i liberal-demokratija, zaustavite ludaka kako znate i umete. Kakav crni legitimni pobednik izbora. Kad je Hitler došao na vlast, Šmit je posle dvonedeljnog valjanja u krevetu (strefila ga groznica od muke) ponudio svoje usluge novom kancelaru. Hteo - ne hteo, Hitler je sada bio nemačka realnost.

Ljepojevićeva situacija, hronološki obrnuta of Šmitove, trajala je dva minuta, ne dve nedelje. U startu je shvatio da mora da podrži INFO kancelara. Naravno, Nestor nije k od kancelara ni c od cezara. Kozer je, ne cezar. Nema nikakvih posebnih liderskih sposobnosti, a vala ni ambicija, osim ambicije da se šepuri pred narodom. Šašav je i bezobrazan, ali dokazano hrabar. Rekao je ne planetarnom kovid teroru, odbio naddržavnu kovid sinekuru. Ispostavilo se da je bio u pravu, što mu je čak i jedna Smajlovićka postfestum priznala. Bistrog uma, razume se u sve pomalo, pored pulmologije, za koju je istinski stručan. Jednako dobrodošao u Aktuelnostima, koliko i na dnu INFO pakla. Recimo, Ljepojević je tek u Aktuelnostima demonstrirao klasu pred širokim auditorijumom i bio prihvaćen kao autoritet na teme međunarodne politike.  Stekao poverenje i naroda i poštene inteligencije. Nestor, pak, na pleća svoja široka preuzima specifičan teret. Godinama već silazi u katabazu, priča o ravnoj ploči i plavim očima ne bi li potonjom anabazom poveo narod ka nekom prihvatljivom stanovištu. Ali ne bi suđeno. To jest, Srbija je tajna, kako Ljepke zna da kaže.

‘Mali Cezar’ (režisera Mervina Liroja iz 1931. godine) sa Edvardom Dži Robinsonom u glavnoj ulozi bio je omiljeni film Josipa Broza Tita, valjda uspomena iz mladih dana. Dugogodišnji direktor Kinoteke, Vladimir Pogačić selektirao bi filmove koje je Tito gledao u svojoj sobi za kino-projekcije

Tako kad je video da je Nestor izgubio, Ljepojević je opet ispravno odlučio i branio zajednicu. Eh, da su drugi mijevci-legitimisti prepoznali Nestorovu udicu kojom ih uvlači u savski rukavac. Da neminovni sukob odlože za kasnije u javnosti, kad se Zavetnica već odavno proda a Nestoroviću bude ponuđeno mesto šefa Pokreta, daleko bilo. Tada bi Pavlovićev glas protiv doktora opšte INFO prakse bio efektniji, a Nestorovim svedocima daleko teže da raspredaju horor priče po internetu.

Suveren i Fronimos

Šmit je posle Prvog svetskog rata teoretisao o suverenu, realnom cezaru koji donosi odluku. U modernoj epohi je tretiran kod Bodena Francuza u 16. veku, notornog Hobsa u 17. i stjuartovaca Viljema Barklija i Roberta Filmera (dobro ste pročitali, Francuska revolucija nije porodila države-nacije). Starog je ishodišta suveren, koje preko Oktavijana seže unazad do persijskog kralja nad kraljevima kako su ga Grci zvali. Šmit ga je i teorijski zakucao u naše vreme kada država-nacija iščezava. Najjasnije se uoči na vrhuncu krize, veli Švabo Šmit. Niko baš i ne hrli da čita ustav kad je državni udar u toku, a onaj koji tada prelomi šta i kako – taj je baja. Takav čovek je suveren i kad je mir, jer svojim autoritetom održava (i tumači) ustav koji je naizlged na autopilotu.

Najpreciznije rečeno, suveren je onaj koji odlučuje pri izuzetku. Eto nas onda kod Aristotelovog fronimosa, mudrog čoveka. U Nikomahejskoj etici magister dixit (Aristotel kaže) da pored episteme i sofije postoji i phronesis, praktična mudrost. Fronimos vidi najbolji mogući potez u momentu kada adekvatnih instrukcija nema. Bira li tako Šmitov suveren? Neminovno. Od čega se sastoji takva odluka? Od svega. Etike i felksibilnosti, snage i diplomatije, pravila i izuzetka. A ko je bio suveren u ovom našem neveselom slučaju?  Nestor u odnosu na Pavketa? Ljepke – da je prelomio mijevce da inicijalno glasaju za Nestora? Jer po neki suveren čuči čak i u senatu…

Samizdat filozofa Pola Pikonea iz njujorškog Ist vilidža, časopis Telos najzaslužniji je za intelektualnu rehabilitaciju Karla Šmita. Izvorno marksistički, Telos ulazi u plodotvorni dijalog sa idejama ovog srpskog zeta 80-ih i 90-ih godina 20. veka.

Jednu stvar znamo zasigurno. Ljepojević je bio fronimos, sa svojim manevrom, ali nedovoljno jak da nametne lični autoritet. Je li Nestor onda suveren haosa, doktor da rasturi dobru priču? Ili je možda Pavke suveren kada konačnim potezom podrške omogućava rascep? Morebit, ali morali bismo sagledati međusobni odnos Pavića i Nestorovića ili možda nekog trećeg čoveka, vanmijevca?  U svakom slučaju, priča o suverenu idealna je za promišljanje, za studente filozofije, FPN-a i prava. Čovek odluke se često krije, ali eto ga kad se na čistini ukaže prilika, kad praznina zatraži artikulaciju. Kada kategorija slučaja ili rakije postane irelevantna. Možda je više ljudi u opticaju, pa se u zavisnosti od konteksta ukazuju različiti suvereni? Ili je važnije reći da u određenom trenutku postoji samo jedan čovek nejednakiji od drugih? Možda i nije tako ali rekao bih da jeste. Možda i ne, ali rekao bih da da.  

Ilija Labalo je filozof i producent, urednik sledećeg temata časopisa Gradac – “Veštačka inteligencija”, u kom objašnjava sa fenomenološkog stanovišta, zašto veštačka inteligencija – ne postoji.

POPULARNO

POSTAVI ODGOVOR

молимо унесите свој коментар!
овдје унесите своје име

SLIČNO

Lament nad saobraćajnim znakom

0
Postoje gradovi kojima se rado vraćam. Nekada me za njih vezuje lični dojam koji ostavljaju svojom postojanom snagom, a nekada je povratak njima predodređen...

KOMENTARI

Cousin Rupert on U prašini ove planete
Слађана on Распето Косово
Небојша on Распето Косово
Aleksandar Sivački on El Pibe
Đorić Lazar on El Pibe
Ministar Zdravlja on 25 godina od Dejtonskog sporazuma
Младен on Učmala čaršija
Anita on Vladalac
washington on Kosmopolitizam Balkana
Nadežda on Vladalac
Владимир on Vladalac
Predivan tekst, hvala puno na ovome, vrlo je važno za sve nas on Revolucionarne ideje i dalje postoje, a postoje li revolucionari?