Prenosimo kolumnu ruskog filozofa Aleksandra Dugina pisanu u jeku protesta povodom ubistva dječaka-migranta Naela Merzuka krajem juna 2023. godine u Nanteru.
Gledajući nasilničko ponašanje ljutih Francuza na ulicama, pogotovo ako ga vidite prvi put, odmah vam pada na pamet misao: evo je, revolucija! Vlast neće izdržati! Francuska je gotova. Vlada će pasti. I nije važno ko se ovoga puta buni – arapski i afrički tinejdžeri iz predgrađa, populistički „žuti prsluci“, nezadovoljni farmeri, pristalice seksualnih manjina, protivnici seksualnih manjina i, naprotiv, branitelji porodice i tradicionalne vrednosti, nacionalisti, antifašisti, anarhisti, studenti, penzioneri, biciklisti, zagovornici životinja, sindikalni radnici (CGT), ekolozi ili penzioneri. Ima ih gomila – hiljade, desetine i stotine hiljada, ponekad i milioni. Pune su ulice francuskih gradova, zaustavljaju saobraćaj, blokiraju železničke stanice i aerodrome, proglašavaju autonomiju u pojedinim ustanovama i školama, pale benzin, prevrćući automobile, divlje urlaju, mahaju transparentima i jure da na policiju. A onda… smire se, dođu sebi, popiju tablete i ponovo odu na posao, za ručkom glasno raspravljaju o cenama, životu, komšijama i politici u malim prijatnim restoranima, gde opet viču, ali mnogo tiše, i odu kućama.
Posle 1968. ni najmasovniji višemilionski protesti nisu postigli nikakav efekat. Rezultat je nula. Uvek i u svim okolnostima. Ako bolje poznajete Francusku, razumete da je ovo samo nacija “psihopata”. I nije sve u migrantima. Francuske vlasti ne mare za migrante, baš kao i obični starosedeoci Francuzi. I od ove potpune ledene ravnodušnosti, migranti, zauzvrat, postaju psihopate. Ovo je novi oblik društvene integracije: došao je u civilizaciju psihopata i postao isti.
Žan Bodrijar je mislio da su Francuzi nacija potpunih morona. Po njegovom mišljenju, oni ne mogu ništa da razumeju u umetnosti i na hiljade naguranih u Muzej Beaubourg samo da bi se jednog dana srušio pod teretom ovih idiota. Unutrašnje promrzline i redovni histerični napadi zamenjuju i kulturu i politiku za Francuze. Da je general De Gol bolje poznavao svoj narod, 1968. godine ne bi obraćao pažnju na zgražanja koja su levičari pravili na ulicama. Posle nekog vremena bi se jednostavno raspali. I on je to shvatio ozbiljno. Posle njega niko od predsednika više nije napravio takvu grešku. Šta god da se dešava na ulici, kao i u ekonomiji, politici, društvu, finansijama, francuske vlasti uvek ostaju mirne. I puna kontrola nad štampom. Režis Debre, Miteranov savetnik, priznao je da tokom svih mandata predsednikovanja Miterana, nominalno levičara, on i njegov šef nisu uspeli da ostvare ništa od svojih planova, jer su svaki put njihove inicijative nailazile na nevidljiv otpor. A budući na samom vrhu vlasti, ni sam Debre ni Miteran nisu razumeli odakle dolazi ova opozicija. Tek kasnije je Debre shvatio da je u pitanju štampa. Štampa za Francusku je sve. A psihopate na ulici, odnosno, stanovništvo je ništa.
Kada je Makron prvi put izabran, a desničarska — i mnogo racionalnija — Marin Le Pen imala je dobre izglede, uticajne novine Liberation izašle su sa naslovom „Radi šta hoćeš, ali glasaj za Makrona!“ Vrlo francuski. Desno, levo, za imigraciju, protiv imigracije, za poreze, protiv poreza, nema veze. Glasajte i to je to. Za Makrona. Ovo je naredba o kojoj se ne raspravlja. A birač ne snosi nikakvu odgovornost nakon čina glasanja. A Makron to ne podnosi, zašto bi.
Makron je bio omražen već u prvom mandatu. Ne sećam se zašto. Očigledno zbog svega. Ali opet su ga izabrali. To su Francuzi. Veruje se da su Rusi nepredvidivi – ali ovo je ludo. Francuzi su predvidljivi, ali to je suludo. Izabrati potpunog gubitnika po drugi put… Ko bi pri zdravoj pameti to uradio? Ali oni su izabrali i odmah počeli ponovo da protestuju, ruše, pale automobile i razbijaju izloge. Možete da se setite Bodrijara: Francuzi su idioti, ali Makron je takođe Francuz. Dakle, ravnoteža je postignuta.
Dakle, veličina trenutnih nereda, divlje horde tinejdžera imigranata (Makron je sugerisao da samo nadigravaju kompjuterske igrice), pad ekonomije, veće stope državnih obveznica, recesija, prekid sezone praznika, ogromni gubici od vandalizma, ne treba da nas zavara: dolaze Francuzi.
Makron neće ništa da uradi. Ali on nikada ništa nije uradio. Govoriće u znak podrške ekologiji, sresti se za svaki slučaj sa Gretom Tunberg, poslati voz ili dva sa oružjem u Ukrajinu, platiti basnoslovne pare brendiranoj, ali potpuno neefikasnoj PR grupi iz Sjedinjenih Država povezanoj sa CIA-om, ćaskati na telefonu sa Šolcom, ići u gej disko, pogledati se u ogledalo.
Videćete, sve će se srediti. Tako se uvek dešavalo. Nije to apokalipsa, nije smak sveta. To je samo Francuska.
Ostaje da se prizna jedna stvar: apokalipsa u ovoj nekada veoma atraktivnoj i elegantnoj zemlji već se dogodila. A sada, na njenim preplavljenim ulicama, ko zna ko, pokazuje masovnu halucinaciju.
Da li postoji neko ko želi ili može da napravi razliku? Ako pažljivo ispitate francusku kulturu XXI veka, onda je zaključak nedvosmislen: francuski duh, poput Orfeja (na primer, Koktoa ili Blanšoa), želeo je samo jedno – da se spusti što niže u pakao. Pa, uspeo je. I to je nepovratno. Koliko još ovo može da traje? Nepoznato. Prelepa Francuska, najstarija ćerka Crkve, kako su je katolici nazivali u doba blistavog srednjeg veka, nepovratno se pretvorila u đubrište – počev od duše pa do ulica i predgrađa. Notr Dam je izgoreo. Iz Luvra su iznete sve slike i skulpture koje su mogle da pokvare raspoloženje imigrantkinja i feministkinja.
Samo Makron i njegovo ogledalo. Kao u drami Žana Koktoa „Orfej“ sa scenografijom Žana Igoa i kostimima Koko Šanel.
