Postoje gradovi kojima se rado vraćam. Nekada me za njih vezuje lični dojam koji ostavljaju svojom postojanom snagom, a nekada je povratak njima predodređen genetskim kodom od kog sam sačinjen, kao i oni sami.
Danas, poseta Gradu Vukovaru, administrativnom centaru Vukovarsko-sremskog regiona nije vest. Ne bi bila ni kada bih u njoj preneo neprijatno iskustvo nastalo u sudaru srpske i hrvatske kulture, iz čijeg okršaja najčešće hrvatska strana izlazi kao pobednik, dok onoj drugoj, sa gorčinom u ustima, prolazi kroz misli samo seta na godine sa početka devedetih kada je prema zvaničnom popisu broj Srba bio gotovo ravnopravan većinskom hrvatskom stanovništvu.
Nedaleko od raskrsnice, ključne za razumevanje Lamenta nad saobraćanim znakom, počinje moja ispovest. Ta raskrsnica koja u sebi spaja istoriju sukoga između dva naroda, prema mom dubokom osećanju – Južnoslovenskih, objedinjuje i početak i kraj sukoba koji se vezuju za državu koje više nema, ali i onu u kojoj nikada nismo prestali da živimo.
Činjenica da mi je potreban pasoš da bih posetio groblje na kom su sahranjeni majčini roditelji me poražava, ali nekako moram dalje, i sa manjom dozom politike.
Groblja su opšta i tužna mesta
Groblja su opšta i tužna mesta, crna su i siva, i dosta je veštačkog cveća rasuto po njima. Jednom rečju, kiča ima na pretek, pošto je, silom prilika, svako krojač svoje sudbine, da ne kažem – grobnog mesta.
Otići na groblje na kom su sahranjeni majčini roditelji, u drugu državu, i tamo zateći veliki broj spomenika sa prezimenima Jovčić, Đurić, Jevremović … nije me ostavilo ravnodušnim. Osećaj da je pre sadašnjeg trenutka u tom mestu živeo, a potom na groblju nastavio da živi – veliki broj Srba, činjenica je koju je potrebno redefinisati. Da je sve ostalo na toj jednoj redefiniciji bilo bi u redu, ali se pojavio se i jedan problem. Obilazeći pretke, na spomeniku ispod pradedinog imena koje je odolevalo vremenu, uklesana je i bleda sintagma „Žrtva fašizma“. Da budem iskren, to me je razorilo i ostavilo na ledini da se koprcam bez egzistencijalne mogućnosti za skorim oporavkom vlastitog mentalnog sklopa.
Bože, tada kazah sebi, groblja su kao knjige. Sreća pa srpska groblja u rasejanju po negde izostaju da budu uništena te nastavljaju da svedoče o ljudima, ali i vremenima u kojima neki Srbi živeli i stradali.
Pradeda je poginuo 1942. godine i to je sve što znam o njemu. O sudbini njegove ćerke, moje babe, saznao sam relativno skoro, i to sudbinski, na njenoj sahrani, da je kao beba odnesena u Jasenovac, i da je kraj rata dočekala u nekoj hraniteljskoj porodici dok je majka nije našla i vratila u Slavojinu ravnu.
Nekako sam uvek svojoj materi zamerao što je malo znalo o istoriji svoje matične porodice. Iako joj to nisam nikad nisam rekao, uvek sam se osetio raspolućeno kada bih indirektno, govoreći o očevim precima, shvatao da o majčinim znam toliko da bi sve moglo da stane u jednu rečenicu.
Vreme na groblju tada je bilo stalo, a ja sam hodao sa jednom vrstom zanosa.
Kako se peva kada nema ko da te čuje?
Nekako sudbinski, smeštaj u Vukovaru mi je bio blizu razkrsnice ulica koje nose imena: Dvanaest redarstvenika i Trpinjska cesta – upućenima u istorijat stvaranja moderne hrvatske države nije potrebno dodatno objašnjenje. Neupućenima je dovoljno da znaju da Dvanaest redarstvenika, predstavlja 12 policajaca (evidentno broj 12 služi za instant inkorporaciju u biblijsku legendu) koji su stradali na putu za Borovo Selo, uoči samog rata, od strane Srba koji su u njemu živeli. Trpinjska cesta pripoveda jednu intimniju priču, i za hrvatsku modernu državu važniju. Oni vole da je nazivaju i grobljem tenkova (ah, opet to groblje), tadašnje JNA, koje su, pretežno, ručnim raketnim bacačima, onesposobili hrvatski branitelji kojima je u istoj ulici podignut i mauzolej, ispred koga je danas parkiran tenak.
O simbolici te dve ulice slušam od jednog starijeg vukovarca koji mi priča sa teškim bosanskim akcentom. On pamti okršaje iz rata, ali sve to posmatra sa vedrije strane. Deca su mu odavno napustila grad u kom je on stupio u prva i jedina ratna dejstva sa svojih 19 godina. U pozadini ide radio Borovo sa našim rok-n-rolom, pije se Jelen pivo, peku ćevapi i peva na glas. Okolina, sve Hrvat do Hrvata, nekako je nema.
Čudim se, i posle trećeg piva smognem snage da ga pitam iz kog razloga je ovo danas moguće činiti u gradu koji je pretrpeo dosta stradanja.
„Nema više ko da se buni, i ovi što imaju snage nemaju podršku. Deca su im otišla u Irsku i Nemačku, posećuju ih samo kada se zažele primorja, ne i Slavonije. I moja su deca otišla, ali sam ih sa osmehom na licu i bolom u srcu ispratio. Nije im bilo budućnosti u ovom gradu u kome će Srbi biti gosti za navek“, reče on i nastavi da pevuši neku od pesama Crvene jabuke koju je tu noć pustilo radio Borovo.
