Pred vama je dio tekst preuzet sa portala OKO RTS, autora Dragana Bisenića.
Prekretnica u istoriji Konga, nakon sticanja nezavisnosti od Belgije 1960. godine, dogodila se kada je 1965. vojnim udarom na čelo države došao predsednik Mobutu Sese Seko. Ovu akciju izveo je uz pomoć SAD i glavnih predstavnika krupnog međunarodnog kapitala koji su imali posebne interese u eksploataciji bakra, najvažnijeg resursa ove zemlje, ali ništa manje i zlata i dijamanata.
Odmah po dolasku Mobutua na vlast, promenjeni su glavni državni poslovni partneri Konga (kasnije preimenovanog u Zair), pa su od dotadašnjih Belgijanaca to postali Amerikanci. Novi saveznici odmah su se potrudili da dokažu Mobutuu da su ga Belgijanci varali i da Amerikanci nude bolji dogovor. Trebalo je, na primer, da se Mobutuu stavi do znanja da je ruda bakra koju su Belgijanci iznosili sadržavala zlato i srebro koje su oni prerađivali i izdvajali u Belgiji, ali da to nikada nisu rekli Kongoancima.
Rođen u siromaštvu, sin kuvara i hotelske spremačice, Mobutu se prvo spremao da postane novinar. I to sportski. Mobutouvo ime bilo je Žozef Dezire Mobutu, ali ga je kasnije promenio u Mobutu Sese Seko Nkuku Ngbendu va Za Banga, što bi se prevelo kao „najmoćniji ratnik koji zbog izdržljivosti i čelične volje za pobedom ide iz osvajanja u osvajanje, ostavljajući zgarišta za sobom“.
Početkom šezdesetih, u vreme kada je bio načelnik generalštaba vojske Konga, prvi milion dolara, kako se izveštavalo u medijima, dobio je od CIA i mirovnih snaga UN-a kojima su dominirali Amerikanci, kako bi zaustavio secesiju bogate oblasti Katange.
Tri puta su američke trupe intervenisale i pomagale Mobutuu da savlada pobune i ustanke. U julu 1967. američki komandosi pomogli su da se izbace pobunjenici iz najvažnijih gradova severoistočnog dela zemlje. Deset godina kasnije, Karterova administracija, zajedno sa Belgijom i Marokom, došla mu je u pomoć kada su pobunjenici napali iz Angole. Bez tih intervencija, vlada u Kinšasi ne bi preživela. Nakon toga, SAD su zajedno sa Francuskom i Izraelom obučavale jedinice koje su bile odgovorne za ličnu Mobutuovu bezbednost.
Ove epizode su cementirale Mobutuovu poziciju kao sasvim zavisnog, ali nezamenljivog saveznika Zapada u Hladnom ratu na tlu Afrike. Regan je Mobutua hvalio kao „glas dobre volje i razuma“.
Ni drugi zapadni zvaničnici nisu zaostajali u pohvalama koje su učvršćivale Mobutuovu domaću i međunarodnu poziciju. Američki državni sekretar Henri Kisindžer je tokom boravka u Kinšasi, u aprilu 1976, govorio o „poštovanju i simpatijama koje leže u srcu međusobnih odnosa“ i ponovio da će „SAD biti sa svojim prijateljima“. Predsednik Buš je pred kraj Hladnog rata sledio simpatije Ronalda Regana, kome je bio potpredsednik, nazivajući Mobutua „jednim od naših najvrednijih prijatelja na celom afričkom kontinentu“.
Mobutu je sa svoje strane bio velikodušan. Kada je 1968. godine potpredsednik SAD Hjubert Hemfri posetio Zair, Mobutu je u znak zahvalnosti poklonio njegovoj supruzi dijamant tada procenjen na 100.000 dolara. Šest godina kasnije, usled reakcija javnosti, Hemfri ga je predao protokolu Bele kuće; sada se taj dijamant nalazi u Smitsonijan muzeju.
Objava zairizma
Mobutu je u zemlji sprovodio politiku „afrikanizacije“. „Mobutizam“ je postao nacionalna ideologija. Prihodi od rudnog bogatstva su rasli, što je Mobutuu početkom sedamdesetih poslužilo da oblikuje novu, ambicioznu viziju Zaira. Na vanrednom kongresu svoje partije, Mobutu je najavio velike nacionalne aspiracije nazvane „Cilj 80“. Plan se sastojao od desetogodišnjeg programa po kojem je trebalo da se duplira proizvodnja bakra, zemlja industrijalizuje, kao i da se izgrade čeličane, luke i sprovede program velikih investicija u Kinšasi, Kisanganiju i okolini rudarske prestonice na jugu zemlje Lubumbašiju.
Najveći projekat bio je brana Inga, u to vreme jedna od najvećih hidrocentrala na svetu, koja bi bila praćena sa skoro 2.000 kilometara dugim dalekovodima od vodopada Inge, kroz guste šume i puste savane, do centra proizvodnje bakra u provinciji Šaba, odnosno Katanga, koja je uvek težila nezavisnosti.
Svetska banka je odbila da podrži ovaj projekat, smatrajući da je preskup, da bi se zatim u njega uključila američka EXIM banka, kao gest političke podrške važnom hladnoratovskom savezniku. Posle nekoliko godina, dugovi na projektu započetom 1977. dostigli su milijardu dolara.
Promenivši ime zemlje u Zair 1971. godine, Mobutu je započeo program koji je nazvao „autentičnost“. Zaircima je preporučeno da promene svoja zapadnjačka imena i da odbace titule „gospodin“ i „gospođa“ u korist „građanina“; sebe je nazvao „građanin predsednik“ i odbacio je zapadnu u korist tradicionalne odeće.
Politiku „autentičnosti“ sledila je 1973. politika „zairizacije“, uz nacionalizaciju farmi, fabrika i poslova koji su pripadali strancima – Belgijancima koji su ostali tu od kolonijalnog doba, kao i Grcima, Jevrejima i Pakistanacima koji su dominirali sitnom trgovinom.
U govoru od 30. novembra 1973, na iznenađenje čak i najbližih saradnika, Mobutu je svoju novu politiku opisao kao „odlučujuću prekretnicu u istoriji“, nazivajući Zair „zemljom koja je do sada bila jedna od najteže eksploatisanih u svetu“. Ovaj potez Zapad je osuđivao i optuživao Mobutua da je to samo još jedan način da on i njegovi prijatelji privatno zgrnu bogatstvo.
U jeku ove kampanje došlo je do velikog zairskog uspeha u sportu. Fudbalska reprezentacija se plasirala na Svetsko prvenstvo u fudbalu u Zapadnoj Nemačkoj 1974. Kao bivši sportski novinar, Mobutu je hteo da bude i lider afričkog sporta i da i tako učvrsti svoj prestiž u Africi i na međunarodnom planu.
Otkriće fudbala
Ekipa Zaira, nazvana „leopardima“, postala je tek treći afrički tim koji je se ikada kvalifikovao na Svetski kup, i to pobedom nad Marokom od 3:0 u uzbudljivom meču u Kinšasi odigranom decembra 1973. Pre Zaira, od afričkih zemalja na mundijalima nastupili su samo Egipat, na drugom Svetskom prvenstvu u Italiji 1934, i Maroko, na Svetskom prvenstvu u Meksiku 1970. godine.
Zair je bio prva podsaharska država koja se plasirala na svetsko prvenstvo. Mobutu je bio egzaltiran: svaki igrač je kao nagradu dobio kola, zeleni „folksvagen“, i kuću. Za uspešan debi na Svetskom prvenstvu u Zapadnoj Nemačkoj, dao je još veća obećanja.
Ekipu je vodio jugoslovenski trener, Blagoje Vidinić, koji je prethodno odveo tim Maroka na mundijal. Vidinić je bio bivši jugoslovenski golman. Branio je u finalu Evropskog prvenstva 1960. protiv Sovjetskog Saveza, i osvojio je srebrnu i zlatnu medalju na Olimpijskim igrama 1956. i 1960. godine. Vidinić je Zair preuzeo 1971, kada je imao samo 36 godina.
U kvalifikacijama za Svetsko prvenstvo, Zair je savladao favorite, organizovan i disciplinovan tim Maroka, koji je Vidinić stvorio. Na meču Zaira i Maroka, na stadionu Tate Rafael u Kinšasi, prema zvaničnim podacima bilo je 8.000, a prema nezvaničnim čak 20.000 gledalaca. Prvo poluvreme prošlo je u neuspešnim napadima Zaira, koji je nailazio na nesalomivu odbranu Maroka. Gosti su želeli nerešeni rezultat pre revanša u Maroku.
Drugo poluvreme bilo je druga priča. Zair je pojačao pritisak na goste svim sredstvima, sportskim i nesportskim. Posle postignutog prvog gola, marokanski fudbaleri počeli su da jure izjednačenje, za šta su kažnjeni sa još dva gola u mreži.
Maroko, uvređen nepoštenim odnosom domaćina u Zairu, zatražio je od Afričke konfederacije da se meč ponovi, što je odbijeno, nakon čega je onda odbio da igra uzvratnu utakmicu, pa su izgubili službenim rezultatom od 2:0. Zair je tako obezbedio sebi kartu za Svetsko prvenstvo u Zapadnoj Nemačkoj.
Lideri novooslobođenih afričkih država sledili su primer jugoslovenskog predsednika Tita i egipatskog predsednika Gamal Abdel Nasera, ulažući u sve oblasti koje su mogle da povećaju ugled i prestiž njihovih zemalja u svetu. Dok je Naser izvor svoje „meke moći“ našao u Radio Kairu, čiji je visoki predajnički toranj bio simbol globalnog uticaja Egipta, a pevačka diva Um Kaltum najsnažnije propagandno sredstvo ovog medija u arapskom svetu, zemlje podsaharske Afrike išle su i drugim putevima kako bi se jasnije i efikasnije suprotstavili bivšim kolonizatorima.
Mobutu je uočio kako je pre njega lider Gane i otac panafrikanizma, Kvame Nkrumah, koristio fudbal da bi ostvario svoj san o ujedinjenju Afrike. Kada je Nkrumah doveo svoj tim u Kongo 1966, oni su lako pobedili Mobutove „leoparde“ sa 3:0. Impresioniran, Mobutu je pozvao mađarskog trenera Ferenca Čanadija da trenira nacionalni tim, a ponudio je čak i Peleu da im se pridruži.
Mobutu je zatim odlučio da sledi Nkrumaha. Zairski nacionalni tim je nazvan „Mobutovi lavovi“, ali su uskoro promenili ime u „leopardi“, zbog boje svojih dresova. Mobutu je mnogo investirao i u dva najveća fudbalska kluba u svojoj zemlji, „Asante Kotoko“ i „Hearts of Oak“. Oni su dominirali Afrikom ranih šezdesetih.
Ovi potezi brzo su urodili plodom. Na Afričkom kupu 1968, koji je održan u Etiopiji u prisustvu etiopskog cara Haile Salasija, Zair je u finalu pobedio Ganu sa 1:0 i osvojio prvu od dve afričke titule. Nacija je bila apsolutno oduševljena, na ulicama Kinšase priređena je velika proslava zbog ove pobede. Čak su i policajci koji su održavali red ekstatično plesali.
Druga pobeda na Afričkom kupu usledila je u Kairu, nad reprezentacijom Egipta, koja je branila prethodno osvojenu titulu. Veliki deo svog uspeha tim je dugovao odličnim igrama svog napadača Adelarda Majange koji je, zbog svojih driblerskih sposobnosti, imao nadimak „Brazilac“. Mulamba Ndaje uspeo je da postigne do danas neprevaziđen rekord afričkih turnira, postigavši 9 golova na takmičenju. Egipćani su ga zbog njegove brzine nazvali „Volvo“ i „Mustang“. Najdalje je otišao list „Al Gumhirija“, koji ga je, pošto je postigao šest golova na jednoj utakmici, uporedio s Hitlerom – „zbog slične destruktivne moći“.
Zair-Jugoslavija
Sve nade Zaira pale su potpuno u vodu, jer je druga utakmica koju su igrali bila najveće poniženje za zairske fudbalere i najubedljiviji poraz jedne ekipe na svetskim prvenstvima.
Utakmica s Jugoslavijom odigrana je 18. juna 1974, u Gelzenkirhenu, pred 20.000 uglavnom jugoslovenskih navijača.
Jugoslavija je igrala u sastavu: Marić, Buljan, Hadžiabdić, Katalinski, Bogićević, Petković, Oblak, Šurjak, Aćimović, Džajić, Bajević.
Za Zair su nastupili: Kazadi (Tubilandu), Mvepu, Mukombo, Buhanga, Lobilo, Kilasu, Mana, Kembo, Kidumu, Ndaye, Kakoko (Maku).
Odlična reprezentacija Jugoslavije već posle pola sata igre vodila je sa 5:0. Na kraju je bilo 9:0, što je najubedljivija pobeda na Svetskim prvenstvima. Do tada rekord je držala Mađarska koja je pobedila El Salvador sa 10:1.
Golovi su padali kao traci: 1-0 Bajević (8. minut); 2-0 Džajić (14); 3-0 Šurjak (18); 4-0 Katalinski (22); 5-0 Bajević (30); 6-0 Bogićević (35); 7-0 Oblak (61); 8-0 Petković (65); 9-0 Bajević (81).
Zairski vezni igrač Majanda Maku priznao je da su odbrambeni igrači bili nervozni, da su slabo pokrivali protivnika, da su napadači su bili statični i nisu imali ni jednu šansu. „Mi smo stvarno pokazali naš potpuni amaterizam. Ali, potrebno je znati da su Jugosloveni u to vreme bili jedan od najboljih timova“, rekao je Maku.
U Zairu su se pojavile glasine da je Vidinić navodno upoznao jugoslovenski tim sa svojom taktikom. Te glasine je kasnije opovrgao najbolji strelac Zaira, Mulamba Ndaje, koji je 1998. rekao: „Govorilo se da su timske tajne predate protivnicima. To je prosto bilo pogrešno shvaćeno od naših vođa i medija. Gledajući na sve to unazad, mogu da kažem da Vidinić nije imao ništa s našim debaklom.“
Ali situacija u zairskom timu je bila dramatična. Vidiniću je praktično bilo oduzeto vođstvo i kontrola nad timom. Zbog glasina da će plan igre zairskog tima da dostavi svojim zemljacima, sastanak sa igračima pred utakmicu održao je emisar zairskog predsednika.
