Ljudi znaju gde su i sa kim su bili kada su pročitali vest koja ih je uznemirila. Ja sam bio kod kuće, za svojim radnim stolom kada sam na jednom portalu pročitao vest da je preminuo Pol Oster, jedan od najvećih američkih pisaca s kraja 20. i početka 21. veka. Pol Oster rođen je 1947. u Njuarku u državi Nju Džerzi, a preminuo je u Njujorku od raka pluća 29. aprila 2024. godine.
Svojim društvenim angažmanom Oster se svrstava među uticajne kritičare stanja savremenog sveta, posebno savremenog američkog društva. On je čuvar bogate prošlosti Bruklina. Bruklin predstavlja njegov centralni toponim, nešto kao Višegrad za Ivu Andrića. Bio je neraskidivo vezan za Njujork, njegove ritmove, tajne i duhove. Oster je pisao poeziju, memoare, romane, eseje, a bio je reditelj i prevodilac.
Osterova karijera pisca započela je 1982. godine memoarima ,,Otkrivanje samoće“ koji govore o složenom odnosu sa preminulim ocem. Sedamnaest izdavača odbilo je rukopis njegovog dela ,,Grad od stakla“ pre nego što ga je štampao jedan mali izdavač u Kaliforniji.
Oster je autor dela: ,,Levijatan“, ,,Mesečeva palata“, ,,Njujorška trilogija“, ,,U zemlji poslednjih stvari“, ,,Knjiga opsena“, ,,Otkrivanje samoće“, ,,Proročka noć“, ,,Bruklinska revija ludosti“, ,,Putovanje u skriptorijum“, ,,Čovek u mraku“, ,,Nevidljivi“, ,,Sanset park“, ,,Zimski dnevnik“, ,,4321“. Napisao je scenarija za filmove: ,,Dim“, ,,Modri u licu“, ,,Lulu na mostu“.
Pol Oster u svojim delima gradi sliku jedne sasvim neholivudske Amerike, naseljene običnim, malim ljudima u nikad dokraja uspešnoj potrazi za običnom, malom srećom. Taj ,,mali“ svet sa margine postaje njegova opsesivna tema, njegova stvaralačka inspiracija. Slikajući takav svet i ulazeći u njegove tajne, on postaje izarziti kritičar američkog društva i rušitelj ,,američkog sna“.
U svom romanu ,,Njujorška trilogija“, pored toga što narušava konvencije detektivskog žanra, Oster progovara o Njujorku kroz svog glavnog protagonistu: ,,Njujork je predstavljao neiscrpan prostor, lavirint beskrajnih koraka i bez obzira na to koliko bi hodao, bez obzira na to što je upznao njegove kvartove i ulice, grad je u njemu uvek izazivao osećaj izgubljenosti.“ Ovaj amblemski citat govori o tome kako megalopolis utiče na individuu, kako se ona oseća izgubljeno, kao da napušta svoje sopstvo.
Osterovi najčešće pominjani uzori su najznačajniji pisci 19. veka: Horton, Melvil i Toro, a teme o prirodi samoće, nemogućnosti da se spozna istina, pogotovo kada su drugi u pitanju, o načinu na koji prošlost, posredstvom sećanja utiče na sadašnjost, o prirodi pisanja i savladavanja prostora beline praznog lista hartije.
O svojoj potrebi da piše, Oster je govorio:
,,U osnovi, mislim da moja dela nastaju iz pozicije snažnog ličnog očajanja, veoma dubokog nihilizma i beznađa kada je reč o svetu, iz činjenice o našoj prolaznosti i smrtnosti, nedostatnosti jezika, iz otuđenosti koja postoji među ljudima. A u isto vreme, želim da izrazim tu lepotu i sreću zbog toga što osećamo da smo živi, zbog toga što dišemo, što se nalazimo u sopstvenoj koži. Uspeti izvući reči iz svega toga, ma kako neadekvatne one bile, čini srž svega što sam ikada uradio.” ( The Art of Hunger, 311)
Pojedini kritičari su zamerili Osteru da je prečesto sklon samomitologizovanju, da u pokušaju dosezanja metafizičkih dubina, ume da ostane nasukan u plićaku svakodnevice, da zavodljivim pričanjem drži čitaočevu pažnju, ali, pošto odložimo knjigu, kao da nismo dobili ništa, da su mu dela poput uroborosa- zmije koja proždire vlastiti rep.
U jednom svom razgovoru Oster je govorio o tome kako piše svoje romane obično naliv- perom u sveskama na kvadratiće, koje su mu opsesija. Te će se sveske naći i kao ,, junaci“ pojedinih romana, jer se u njima i nalaze razrešenja nekih priča. Oster kaže da teži ka tome da i rukopis postane glavni junak romana.
O pisanju, Oster dalje kaže: ,,Svaka knjiga koju sam napisao počela je sa onim što bih nazvao zujanjem u glavi. Određena vrsta muzike ili ritma, ton. Najveći deo truda uloženog u pisanje romana za mene je pokušaj da ostanem veran tom zujanju, tom ritmu.“
Kao zaključak pisanja o Polu Osteru nameće se znakovita pesma ,,Grad“ Konstantina Kavafisa.
“Reče: “Otići ću na drugo kopno, otići ću na drugo more.
Neki grad drugi naći će se bolji od ovoga.
Svaki pokušaj moj jedna je osuda pismena;
I srce je moje – kao mrtvac- zakopano.
Misli moje dokad će u pustinji stanovati.
Gde god da se okrenem, gde god da pogledam
Ruševine crne života svoga vidim ovde,
Gde tolike godine provedoh i protraćih i potroših.
Nova mesta nećeš naći, nećeš naći druga mora
Grad će te pratiti. Ulicama lutaćeš
Istim. I u četvrtima istim starićeš;
I u istim kućama osedećeš
Uvek u ovaj grad stizaćeš. Za negde drugde- ne nadaj se-
Nema lađe tebi, nema puta.
Kad tako život protraći ovde
Na krajičku ovome malom, na celoj si ga zemlji potrošio.”
