Izdvojeno poglavlje druge glave knjige „Imperija“, italijanskog filozofa Antonija Negrija i američkog filozofa Majkla Harda, koja je prvi put objavljena 2000. godine. Pred čitaocima je drugi deo šestog poglavlja.
O stvaranju i kvarenju subjektivnosti
Progresivno gubljenje distinkcije između unutra i izvan ima značajne implikacije za društvenu proizvodnju subjektivnosti. Jedna od središnjih i zajedničkih teza institucionalnih analiza koje predlaže moderna društvena teorija glasi da subjektivnost nije data unapred ni izvorna već bar u izvesnom stepenu formirana na polju društvenih sila. U tom smislu, moderna društvena teorija je progresivno praznila svaku ideju o pred-društvenoj subjektivnosti i tvrdila da se produkcija subjektivnosti zasniva na funkcionisanju glavnih društvenih institucija kao što su zatvor, porodica, fabrika, i škola.
Dva aspekta ovog procesa proizvodnje treba osvetliti. Prvo subjektivnost je konstantan društveni proces stvaranja. Kad vas šef pozdravi u fabričkoj hali, ili vas direktor gimnazije pozdravi na školskom hodniku, stvara se subjektivnost. Materijalna praksa kojoj je subjekt izložen u kontekstu institucije (bez obzira da li se oni klečeći na kolenima mole Bogu ili menjaju stotine pelena) jeste proizvodni proces subjektivnosti. Na povratan način, dakle, svojom sopstvenom delatnošću, deluje se na subjekt, on se stvara. Drugo, institucije obezbeđuju iznad svega jedno diskretno mesto (kuću, crkvu, učionicu, fabričku halu) na kojem se vrši proizvodnja subjektivnosti. Raznovrsne institucije modernog društva trebalo bi posmatrati kao arhipelag fabrika subjektivnosti. U toku života individua prolazi linearno u ove razne institucije i izlazi iz njih (škola, kasarna, fabrika) i one je formiraju. Odnos između unutra i izvan je od suštinskog značaja. Svaka institucija ima svoja sopstvena pravila i logiku subjektivizacije: ,,Škola nam kaže: Ti više nisi kod kuće; vojska nam kaže: “Ti više nisi u školi”. Pa ipak, među zidinama svake od ovih institucija individua je makar delimično zaštićena od snaga drugih institucija; u manastiru za kaluđerice jedinka je zaštićena od aparata porodice; kod kuće jedinka je izvan domašaja fabričke discipline. Ovo jasno ograđeno mesto institucija ogleda se u pravilnom i fiksnom obliku proizvedenih subjektivnosti.
U prelazu na imperijalno društvo, prvi aspekt modernih uslova je izvesno i dalje prisutan: subjektivnosti se još uvek proizvode u društvenoj fabrici. U stvari, društvene institucije sve intenzivnije proizvode subjektivnosti. Mogli bismo da kažemo kako je postmodernizam ono što ostane kad moderna teorija društvenog konstruktivizma bude dovedena do krajnosti, gde se svaka subjektivnost shvata kao veštačka. Ali, kako je to mogućno, kad su danas, kao što gotovo svi tvrde, institucije o kojima je reč svuda u krizi i svakim danom propadaju? Ova opšta kriza ne mora nužno da znači da institucije više ne proizvode subjektivnost. Ono što se izmenilo jeste zapravo drugi uslov: to jest, mesto proizvodnje subjektivnosti ne definiše se više na isti način. Drugim rečima, kriza se sastoji u tome što su ograde koje su nekada stajale oko ograničenog prostora slomljene, tako da se logika koja je nekad funkcionisala prevashodno unutar institucionalnih zidina sada širi preko celokupnog društvenog prostora. Unutra i izvan postaju neraspoznatljivi.
Ova sveopšta kriza institucija izgleda različito u različitim slučajevima. Na primer, neprekidno smanjivanje proporcija stanovništva Sjedinjenih Država ima uticaja na nuklearnu porodicu; s druge strane stalno rastuće proporcije ograničene su samo na zatvore. Međutim, obe institucije, kako porodica tako i zatvor, podjednako su u krizi, u smislu da je mesto njihove efikasnosti sve neodređenije. Ne bi trebalo misliti da je kriza nuklearne porodice donela opadanje snage patrijarhata. Naprotiv, diskursi i prakse, porodičnih vrednosti čini se da su prisutni svuda na društvenom prostoru. Stara feministička parola „Lično je političko” izvrnuta je na takav način da su se granice između javnog i privatnog izlomile, oslobađajući krugove kontrole u celokupnoj, intimnoj javnoj sferi. Na sličan način, kriza zatvora znači da su se zatvorske prakse i tehnike proširile na ostale domene društva. Produkcija subjektivnosti u imperijalnom društvu ima tendenciju da ne bude ograničena na bilo koje posebno mesto. Vi ste uvek još u porodici, još u školi, još u zatvoru i tako dalje. U sveopštem raspadu, dakle, funkcionisanje institucija je istovremeno i intenzivnije i ekstenzivnije.
Institucije deluju premda propadaju – štaviše, možda su tim efikasnije što više propadaju. Neodređenost mesta proizvodnje korespondira sa neodređenošću oblika proizvedenih subjektivnosti. Imperijalne društvene institucije mogle bi da se smatraju, dakle, kao fluidni proces stvaranja i kvarenja subjektivnosti.
Ovo pomeranje nije ograničeno samo na dominantne zemlje i regije; postoji tendencija da se ono generalizuje u različitim stepenima širom sveta. Odbrana kolonijalne administracije uvek je hvalila uspostavljanje društvenih i političkih institucija u kolonijama, institucija koje su predstavljale kičmu novog civilnog društva. Dok u procesu modernizacije najmoćnije zemlje izvoze institucionalne oblike u podređene zemlje, u sadašnjem procesu postmodernizacije ono što se izvozi jeste opšta kriza institucija. Institucionalna struktura Imperije liči na kompjuterski softver koji sa sobom nosi i virus: ona neprekidno moduliše i kvari institucionalne oblike oko sebe. Imperijalno društvo kontrole je na dnevnom redu svuda po celom svetu.
Trostruki imperativ Imperije
Opšti aparat imperijalnog komandovanja sastoji se iz tri momenta: uključujućeg, diferencijalnog i upravnog. Prvi momenat je velikodušno liberalno lice Imperije. Svi su dobro došli u njene granice, bez obzira na rasu, veru, boju, pol, seksualne sklonosti i tako dalje. U momentu uključivanja Imperija je slepa na razlike; ona je savršeno indiferentna u prihvatanju. Ona postiže sveopšte uključenje odlažući nastranu razlike koje su krute ili nepokorne pa bi, dakle, mogle da dovedu do društvenog konflikta. Odlaganje razlika nastranu traži od nas da na razlike gledamo kao nebitne ili relativne i da zamišljamo situaciju ne u kojoj one ne postoje, već naprotiv, situaciju u kojoj ih mi ignorišemo. Veo ignorisanja priprema sveopšte prihvatanje. Kad je Imperija slepa za razlike i kad prisiljava svoje konstituente da ih odlože nastranu, može da nastupi konsenzus na čitavom imperijalnom prostoru. Odlaganje razlika nastranu, sledstveno tome, znači odstranjivanje potencijala raznih konstituentnih subjektivnosti. Javni prostor neutralnosti vlasti, koji se na taj način otvara, omogućuje uspostavljanje i legitimisanje univerzalne ideje prava koja predstavlja srž Imperije. Zakon, uključujuće neutralne indiferentnosti, univerzalni je temelj u smislu da se on jednako odnosi na sve subjekte koji postoje i koji bi mogli da postoje pod imperijalnom vlašću. U ovom prvom momentu, dakle, Imperija je mašina za univerzalnu integraciju, jedna otvorena usta sa nezasitnim apetitom, koja pozivaju sve da uđu mirno u njihov domen. (Daj mi tvoju sirotinju, tvoje gladne, tvoje pogažene i ponižene mase…) Imperija ne utvrđuje svoje granice da izbaci druge; naprotiv, ona ih uvlači u svoj mirni poredak poput snažnog vrtloga. Sa granicama i razlikama odloženim nastranu, Imperija je neka vrsta glatkog prostora preko kojeg subjektivnosti klize bez značajnijeg otpora.
Drugi momenat imperijalne kontrole, njen diferencijalni momenat uključuje afirmaciju razlika koje su prihvaćene unutar imperijalnog prostora. Dok se sa pravnog stanovišta razlike moraju staviti nastranu, one se slave i hvale iz perspektive kulture. S obzirom da se ove razlike sad smatraju kulturnim i slučajnim a ne biološkim i suštinskim, smatra se da se one ne sudaraju sa centralnim obručem ili konsenzusom koji karakteriše imperijalni mehanizam uključivanja. To su nekonfliktne razlike, vrsta razlika koje bismo mogli da odložimo nastranu ako treba. Na primer, od kraja hladnog rata etnički identiteti su aktivno (re)kreirani u socijalističkim i bivšim socijalističkim zemljama sa snažnom podrškom Sjedinjenih Država, Ujedinjenih nacija i drugih globalnih tela. Lokalni jezici, tradicionalni nazivi mesta, veštine, zanati itd, hvale se kao važne komponente prelaza od socijalizma na kapitalizam. Ove razlike se zamišljaju kao „kulturne” a ne kao „političke”, pod pretpostavkom da neće da dovedu do nekontrolisanih konflikata već naprotiv da funkcionišu kao snaga mirne regionalne identifikacije. Na sličan način, mnoge zvanične promocije multikulturalizma u Sjedinjenim Državama obuhvataju slavljenje tradicionalnih etničkih i kulturnih razlika pod kišobranom univerzalnog uključivanja. Uopšte, Imperija ne stvara razlike. Ona uzima što joj se daje i radi s tim.
Diferencijalni momenat imperijalne kontrole mora da prati upravljanje i hijerarhizacija ovih razlika u opštoj ekonomiji komandovanja. Dok je kolonijalna sila nastojala da fiksira čiste separatne identitete, Imperija se dobro oseća u krugovima kretanja i mešavine. Kolonijalni aparat bio je neka vrsta kalupa koji je izlivao fiksne jasno uobličene odlivke, dok imperijalno društvo kontrole funkcioniše pomoću modulacije, poput odlivka koji sam sebe deformiše neprekidno se menjajući od jednog do drugog trenutka, ili kao sito čiji se oblik i finoća konstantno menja od jednog trena do drugog. Kolonijalna vlast postavlja jednostavnu jednačinu sa jednim rešenjem; imperijalna vlast je suočena sa mnogostrukim kompleksnim varijablama koje se stalno menjaju i dozvoljavaju mnogo uvek nepotpunih ali ipak upotrebljivih rešenja.
U izvesnom smislu, dakle, moglo bi da se smatra da je kolonijalna vlast više ideološka, a imperijalna više pragmatična. Razmotrite kao jedan primer imperijalne strategije fabrika u Novoj Engleskoj i rudnika uglja u planinskom vencu Apalačijan početkom dvadesetog veka. Fabrike i rudnici zavisili su od radne snage skorašnjih imigranata iz raznih evropskih zemalja, od kojih su mnogi sa sobom doneli tradicije intenzivne radničke militantnosti. Poslodavci se, međutim, nisu plašili da sastave ove potencijalno eksplozivne mešavine radnika. Oni su zapravo otkrili da je brižljivo proporcionalan odabir radnika raznog nacionalnog porekla u svakoj fabričkoj hali i rudniku snažna formula komandovanja. Jezičke, kulturne i etničke razlike u sastavu radne snage delovale su stabilizujuće zbog toga što su mogle da se upotrebe kao oružje protiv radničke organizacije. Bilo je u interesu poslodavaca da topionički kotao ne rastvori identitete i da svaka etnička grupa nastavi da živi u odvojenoj zajednici čuvajući svoje razlike.
Veoma slična strategija može da se vidi u praksi upravljanja radnicima na plantažama banana u Srednjoj Americi. Mnogostruke etničke podele među radnicima funkcionišu kao element kontrole u procesu rada. Transnacionalna korporacija primenjuje različite metode i stepene eksploatacije i represije za svaku etničku grupu radnika – različito za radnike evropskog i afričkog te za one američko-indijanskog porekla. Antagonizmi i podele među radnicima po raznim linijama etniciteta i identiteta pokazuju se kao sredstvo koje olakšava kontrolu. Potpuna kulturna asimilacija (za razliku od pravne integracije) sasvim sigurno nije prioritet imperijalne strategije. Ponovna pojava etničkih i nacionalnih razlika krajem dvadesetog veka ne samo u Evropi, već i u Africi, Aziji i Amerikama snabdela je Imperiju još složenijom jednačinom koja sadrži mirijade varijabli što se konstantno nalaze u stanju kretanja. To što ova jednačina nema jedno jedino rešenje nije, zapravo, problem – naprotiv. Slučajnost, pokretljivost i fleksibilnost su realna snaga Imperije. Imperijalno rešenje nije da se negiraju ili istanje ove razlike, već, naprotiv, da ih afirmiše i da ih uredi u efikasan aparat komandovanja.
To znači da deviza, „zavadi pa vladaj” nije korektna formulacija imperijalne strategije. Imperija veoma retko stvara podele; naprotiv, ona reorganizuje postojeće ili potencijalne razlike, ističe ih i upliće u opštu ekonomiju komandovanja. Trostruki imperativ Imperije glasi: uključi, izdiferenciraj, upravljaj.
Od krize do korupcije
Na početku drugog dela knjige elaborirali smo ideju modernog suvereniteta kao krizu: krizu definisanu u neprekidnom konfliktu između ravni imanentnih snaga želje i saradnje mnoštva, s jedne strane, i transcendentnog autoriteta koji se trudi da obuzda ove snage i da im nametne svoj poredak, s druge. Sada možemo da vidimo da se imperijalni suverenitet, naprotiv, ne izgrađuje oko jednog glavnog konflikta; on se organizuje kroz fleksibilnu mrežu mikrokonflikata. Protivrečnosti imperijalnog društva su neuhvatljive i brojne; one ne mogu da se lokalizuju: one se nalaze svuda. Dakle, koncept koji definiše imperijalni suverenitet nije kriza, već omni-kriza, ali po našem mišljenju, više odgovara naziv korupcija. Locus communis* klasične literature o Imperiji, od Polibija do Monteskjea i Gibona, glasi da je Imperija od samog postanka dekadentna i korumpirana.
Ova terminologija može lako pogrešno da se shvati. Bitno je da jasno stavimo na znanje kako mi ni na koji način ne želimo da se naša definicija imperijalnog suvereniteta kao korupcije shvati kao moralna optužba. U savremenom i modernom značenju, korupcija je zaista postala bedan pojam za naše potrebe. Korupcija danas obično upućuje na perverzno, na ono što odstupa od moralnog, dobrog, čistog. Mi taj pojam upotrebljavamo u značenju koje upućuje na jedan širi proces raspadanja ili mutacije bez ikakvih moralnih primesa, oslanjajući se na antičko značenje te reči, koje se bezmalo izgubilo. Aristotel, na primer, korupciju shvata kao postajanje tela, što je proces komplementaran sa stvaranjem. Mogli bismo, dakle, da shvatamo korupciju kao raz-stvaranje, de-generaciju – proces koji je suprotan stvaranju i izgradnji, kao momenat metamorfoze koji potencijalno oslobađa prostore za promenu. Treba da zaboravimo uobičajene • locus communis (lat.) – (opšte mesto) predstave koje nam dolaze u svest kada mislimo na imperijalnu dekadenciju, korupciju i degeneraciju. Takav moralizam je ovde sasvim neumestan. Mnogo je važniji argument koji se striktno odnosi na oblik, drugim rečima, da Imperiju karakteriše fluidnost forme – stalni usponi i padovi formiranja i deformisanja, generacije i degeneracije.
Kada kažemo da imperijalni suverenitet definiše korupcija, to, s jedne strane, znači da je Imperija nečista i hibridna i, s druge, da imperijalna uprava funkcioniše raspadajući se. (Ovde je latinska etimologija precizna: cum-rumpere – raz- biti, raspasti se.) Imperijalno društvo se uvek i svuda raspada, ali to ne mora nužno da znači da ide u propast. Upravo kao što kriza modernog doba u našoj karakterizaciji nije upućivala na imanentni i nužni slom, ni korupcija Imperije ne ukazuje na neku teleologiju ili kraj na vidiku. Drugim rečima, kriza modernog suvereniteta nije bila privremena ni izuzetna (kakav je bio pad berzanskih akcija 1929.), već naprotiv, kriza je bila norma modernosti. Na sličan način, korupcija nije aberacija imperijalnog suvereniteta, već sama suština i modus operandi. Imperijalna ekonomija, na primer, funkcioniše upravo pomoću korupcije: ona ne može da funkcioniše na neki drugi način. Postoji, naravno, jedna tradicija koja smatra da je korupcija tragična greška Imperije, nesreća bez koje bi Imperija trijumfovala: razmislite o Šekspiru i Gibonu kao o dva sasvim različita primera. Po našem mišljenju, korupcija nije slučajna, već nužna. Ili tačnije, Imperija zahteva da svi odnosi budu slučajni. Imperijalna vlast se zasniva na raspadu svakog determinisanog ontološkog odnosa. Korupcija je jednostavno znak odsustva svake ontologije. U ontološkom vakuumu korupcija postaje nužna, objektivna. Imperijalni suverenitet se sasvim ugodno oseća u obilju protivrečnosti koje korupcija stvara; njega te nestabilnosti, nečistoće i smeše stabilizuju; njega umiruje panika i anksioznosti koje on stalno stvara. Korupcija je ime za neprekidni proces mene i preo- bražaja, za neontološki način postojanja.
Stigli smo tako do jednog niza distinkcija koje pojmovno obeležavaju pomak od modernog ka imperijalnom suverenitetu: od naroda ka mnoštvu, od dijalektičke suprotnosti ka upravljanju hibridnostima, od mesta modernog suvereniteta ka ne-mestu Imperije, od krize ka korupciji.
