Jedan-dva, jedan-dva, hajmo Tanja ti i ja.
Koliko Njemačka propada govori pesma Nervoznog poštara „Poštar u Berlinu” sa njegovog petog albuma: „To je samo folk’n’rol“, (Jugoton, 1989).
Čekajući nastup kod gazda Huse, protagonista pesme budi se u sobi 32 hotela Konti. Kako bi ubio vreme do nastupa izlazi iz hotela i kreće u besciljnu šetnju Berlinom i to onim Berlinom iz 1989. godine. Zid je srušen, a u pesmi se oseća neka vrsta euforije zbog te informacije. Protagonista ni ne sluti da će upravo pad tog zida dovesti i do pada mitologije na kojoj je grupa Nervozni poštar izgradila zapaženu karijeru. To govori i činjenica da će prvi sledeći album izaći tek 2002. koji iako je GAS (ne “Gas, gas” iz 2004), nije ni približno dobar kao jugoslovenski albumi. „GAZDA HUSO sim – patično je platio”, ali AVAJ, novci dolaze tek posle žurke i nastupa. Koncert je večeras, a pred njim i pred celim sastavom je Berlinsko jutro. Dok čeka nastup osuđen je na budžet od 20 maraka (“U džepu imam 20 maraka”), ali čuđenju tu nije kraj jer kaže dalje: „taman za dva kebaba, za pivo i kutiju Ma(r)lbora” – “meni je super, više mi i ne treba”. Pa pošteni druže Nusrete, pa kome treba više, recite vi meni?! Ali u tome je cela tuga Njemačke – 20 maraka je bilo čitavo malo bogatstvo. Još ako se setimo da su svojevremeno menjali 20 maraka za 10 evra, ovaj podatak još više govori koliko je skup život. Šta bi mogao za 10 evra u Berlinu danas? Poslednji put kad sam bio markica za prevoz metroom koštala je 4 evra. Toliko o gastarbajterskom raju (nem. Gastarbeiter; doslovno: gostь-rabotnik).
mEnI jE dEdA pRiČaO da je davne 1978. godine otišao u Libek da tamo bude električar. Miran grad na obali Baltičkog mora nekad je kao prestonica Hanzeanske lige vedrio i oblačio na potezu od Novgoroda do Londona. U Evropi 20. veka pružao je utočište ljubiteljima antikomunizma koji su hteli da slome svoju kičmu na Zadapu. Takođe, deda se seća i jednog istočnog Nemca koji je ponosno pokazivao zaraslu ranu od metka koju je zadobio od nekog graničara dok je preplivavao neku graničnu reku. Isto je pričao kako se za male pare jelo kod Švaba u gostionicama – Hans, brot, bitte! Još hleba, molim te – zamisli Njemci jedu krompir umesto hleba ha-ha-ha. Ipak, dedin patriotizam nadjačao je njegov antikomunizam i kada je sin trebalo da mu se rodi (ujka autora teksta) vratio se sa babom u Jugoslaviju. Pa, neće mu valjda sin biti Njemac? Posle je deda bio dobrovoljac u Bosni, ali to je neka druga tema, u svakom slučaju mogao je da uradi deset zgibova sve do poslednjeg moždanog udara. Deda je pravi socijalistički čovek – junak pesama Nervoznog poštara!
Dr Fadil Šabanović
Gazda Huso dobro je platio! Pa mu je Nervozni poštar u Berlin svratio! Na sajtu Nervoznog poštara stoji lepo – Novinaru Anti Batinoviću, iz tadašnjeg uglednog zagrebačkog časopisa „Start“ Šabović je izjavio kako mu je definitivno bilo jasno da ima pravu ideju, kada je radeći kao lekar u stanici hitne pomoći u Busovači, pijanom čoveku šio ranu. Pijanac je glasno pevao narodne pesme dok ga je za ruku držala pevačica iz obližnje kafane u kojoj se u tuči netom pre toga povredio. Šabović kaže da mu je „sinulo“ da je ljudima bio potreban žešći narodnjak od onoga koga su imali i rodila se ideja o Nervoznom poštaru.
I stvarno Nervozni poštar od svog prvog albuma (Vazda – gazda, 1985, Jugoton) kreće dosta jako – Sarajevo slatki dome moj–u sam centar Jugoslovensko-osmanskog mita, rastura sa Salko dinamitaš – socijalnom vestern poezijom maltretiranog luzera, Vazda gazda o toksičnom maskulinitetu muškarca koji preuzima inicijativu, Bjelašnica planina – koja svrstava Poštare u domen world music-a gde se prizori Bjelašnice stapaju sa planinama Perua.
Sledeći album (Zapamti, ja sam gazda, 1986, Jugoton) donosio je radikalizaciju deklamovanog pristupa jer je pevača Ruleta zamenio Nuki (Nusret Doličanin). Ako bi muška energija stala u jednu pesmu, kompresovana u suštinu zajedništva i drugarstva ujedinjenog u poslu, stalo bi u Mi smo drvosječe potaman nam sve. Pesma počinje vrlo radikalno – zvukom motorne testere, motorka se pretapa u najmasniju gitarsku solažu, a Rule nam oslikava scenu zasluženog predaha na panju i doručka desetorice jarana.Sa istog albuma: Vojnička pjesma, Cirkus kolorado, Usamljeni kauboj sam ja – bukvalno su dokumenti jedne epohe. Mogao bih da nabrajam pesme, žanrove, albume i teme koje su pokrili, ali pustiću čitaoca da sam posluša ili se podseti nekih od hitova koje je sigurno ukačio negde.
Ono što fali današnjoj srpskoj umetnosti (pogotovo u filmskoj) jesu teme običnog čoveka! Izuzetak je po pravilu narodna muzika i njeni derivati, odnosno one muzike koje su insipirisane narodnom. Ako ništa drugo, slušajući Nervoznog poštara možemo da se podsetimo kako se to radi sa „stilom i gasom“!
