NaslovnaNaukaDruštveneHajdegerijansko tumačenje jedne dečje pesme Stevana Raičkovića

Hajdegerijansko tumačenje jedne dečje pesme Stevana Raičkovića

-

Ovaj rad je nastao na času srpskog jezika i književnosti. Tumačeći ovu pesmu na literarnoj sekciji, učenica 5. razreda Duška Čanak, inspirisala je pisca ovih redova da napiše čitav rad pred vama. Nakon što sam rekao Duški da je osobina senke da nas prati, pitao sam je šta bi bila to „svetska sen“ koja se pominje u pesmi. Na moje zaprepašćenje, odgovorila je: istorija, nakon čega sam imao snažan podstrek za smelije tumačenje.


Hvala suncu, zemlji, travi.
Hvala vazduhu što je plav.
I hvala, evo, što imam govor.
I gledam kako mili mrav.

Hvala srcu za bol, slavlja,
Što ga probudi i šum blag.
Hvala svemu što ostavlja
Po svetu sen, u meni trag.

I hvala ovoj ludoj glavi
O koju lupa prostor sav.
Hvala suncu, zemlji, travi.
Hvala vazduhu što je plav.

Pesma počinje gradacijom. Kreće se od najopštijeg i najudaljenijeg pojma sunce, pa preko zemlje, trave i vazduha dolazi se sve do čoveka, do jezika, govora, vida, srca i glave. Jezik, odnosno govor, zauzima središnje mesto pesme, ne samo strukturno, nego tematski i idejno.

Pesnik zahvaljuje suncu, zemlji, travi i vazduhu; a da bi čovek bio zahvalan, prvo mora osetiti zahvalnost. Zašto je pesnik zahvalan na pomenutim stvarima? Odgovor dolazi u 3. stihu prve strofe. „I hvala, evo, što imam govor.“ Da nema jezika, čovek ne bi mogao izraziti blagodarnost, niti bi je uopšte mogao osećati. U ovom stihu od izuzetnog je značaja prezentativ „evo“. „Evo“ naglašava sadašnji trenutak i duplira prisutnost. Pesnik dvostruko zahvaljuje: prvo na daru jezika, govora, a onda, kroz pomenuti prezentativ, pesnički jezik postaje svestan sama sebe i zahvalan samom sebi. Ovime dolazimo do prve kulminacije teksta. Podsećamo, pošli smo od Sunca, da bismo se zaustavili na govoru, odnosno jeziku.

Da bi se pojmila osećajnost, neophodan je jezik. Pesnik zahvaljuje biću jezika na darovanom mu jeziku, na šansi za izraz (Hajdeger 2007: 194). Jezik se pojavljuje neophodnijim od vazduha i od sunca. Kao što sunce greje čoveka i održava ga svojim zracima u životu, tako i jezik svojim logosnim zracima daruje čoveku pojmovitost i spoznaju sebe i sveta. Jezik je kao vazduh, sveprisutan. Nema ničega da postoji bez jezika (2007: 191). Nema sveta i stvari i bića bez jezika (2007: 162).

Nakon što nam se jezik otkrio u svojoj skrivenosti kao jezička suština, kao kaža, kao ono što održava sve, pesnik dalje peva o drugom jednom čulu, čulu vida: „I gledam kako mili mrav.“ Jezik daje oči duhu1. „Gledati znači ući u ćutanje“ (2007: 39), veli Hajdeger, što ne čudi: Pesnik ne bi mogao ispevati pesmu da nema sposobnost uočavanja lepote, koju mu daruje jezik, darujući mu samog sebe (2007: 177). Da ne vidi, tj. ne (pr)oživi, u-živi stvarnost kroz jezik, ne bi se mogao izraziti. Sam svet i stvarnost poklonjena je u jeziku (2007: 165). Pesnik je ušao u Jezik i iz Jezika opisuje, peva o onome što Jezik vidi.

Martin Hajdeger

Početak druge strofe nam govori o srcu kao o riznici. U toj riznici taloži se i dobro i loše, i „bol“ i „slavlje“. Lirski subjekt se zahvaljuje srcu i na dobrim i na lošim stvarima, podjednako ceneći stečeno iskustvo. Još vidimo da to nije obično srce, već pesničko, osećajno, „što ga probudi i šum blag“. Dakle, pesnikovo srce reaguje i na nevidljive registre života i emocije, koje običan smrtnik ne prepoznaje. Pesnik ima veliko i bogato osetljivo srce.

Kraj druge strofe govori nam o zahvalnosti na „svemu što ostavlja / po svetu sen, u meni trag.“ Šta je to što ostavlja po svetu sen? Senka prati tvari, gde god da se one pomeraju. Šta to po svetu ostavlja sen i tragove? – Povest, istorija, sećanje sveta stanuje u pesniku na način koji ga menja. Istorija kao akumulirano znanje sveta u pesniku ostavlja trag. Sve opšte (ali i pojedinačne) sudbine, njihove patnje i slavlja prelivaju se u pesnikovo srce. Pesnik je srce sveta i istorije. Pesnik je iskusitelj Suštine i prenositelj, kao sasud, Jezika Jezika (2007: 155, 157, 156, 166).

Poslednja strofa govori o glavnom delu ljudskog bića: ljudskoj glavi (κεφαλή, vrh, glavni).

Glava je granični ud ljudskog bitka. Glava je organ kojim poznajemo večnost. Glavom čovek gleda prema večnosti, što nam otkriva i sam jezik (novocrkvenoslocenski: čelovek, biće koje je okrenuto čelom u vekove, slično je u starogrčkom i sanskrtu). Glava, tj. um objedinjuje čula i misaoni svet čoveka sa emocionim. U poslednjoj strofi se nalazi sažetak pesme. Pominjanjem glave pesnik nam daje prethodne slike jezika, vida i srca. U ovim stihovima pesma se poosmišljava, reaktuelizuje.

U glavi se čuva povest kao sećanje sveta i „o nju lupa prostor sav“. Šta to znači? – Pođimo od prostora. Prostor se javlja kao uslov egzistencije, jer biću daje mogućnost stanovanja u svetu (2007: 207). Prostor posmatramo kao prostor-vreme, što je zapravo večnost, i kao iskustvo. Dakle, celokupan prostor –  kao prošlost, sadašnjost, budućnost, kao vremeprostor, kao večnost (2007: 212), lupa o pesnikovu glavu i traži da se useli u nju, ali i kao iskustvo i to ne samo lično nego i kao moguća iskustva i moguća, potencijalna povest, odnosno povesti – traži udela u pesnikovoj glavi.

Stevan Raičković

Pesnik kaže: „I hvala ovoj ludoj glavi / O koju lupa prostor sav.“ Pesnik zahvaljuje glavi ne samo kao graničnom udu kojim gledamo večnost, već i kao samoj pesmi, koja se iz nje rađa. No, zašto se zahvaljuje „ludoj glavi“? Da li je ona luda „što o nju lupa prostor sav“ ili je pak luda zbog senke sveta koju srcem doživljava ili je luda jer je pesnička? Šta uopšte ovde znači epitet „ludoj“. U prvoj strofi imali smo prezentativ „evo“. Sada po sredi stoji epitet „ludoj“. Čini nam se da pesnik nije ništa rđavo hteo reći o glavi, nije je nazvao ludom jer je ona nenormalna, poremećena već zato što je ona čudesna, neobična.

Može biti da je glava luda i zbog toga što pesnik pokušava da nagovesti smelo poređenje, odnosno metaforu. Glava koja se pominje u ovoj pesmi zapravo je glava Jezika, glava svega, kojoj se pesnik potčinjava, da bi ona sama progovorila o svojoj kreaciji (2007: 164-165). O tome nam svedoče ponavljanja u pesmi:

Hvala suncu, zemlji, travi,
Hvala vazduhu što je plav.

Ponavljanje početnih stihova na kraju pesme govori nam o kružnoj kompoziciji ove pesme, ali i o preobraženom pesničkom iskustvu koje se preliva u reči, u pesmu. Pesnik iz unutrašnjosti svog bića, jezika, očiju, srca i glave stvara ono što se ne da stvoriti. Govori ono što se ne može izgovoriti. Naslovom se ponovo ponavlja prvi i pretposlednji stih i tako dobijamo sami govor Jezika kao kaže, kao jezičke suštine. Pesma nimalo nije dečja, u smislu svoje naivnosti. Ona prostim, dečjim jezikom govori o preobražavanju pesničkog iskustva, nastajanju pesme, pesničkog jezika i otkrivanju suštine jezika, tj. jezika suštine (2007: 178, 198), koji ujedno hvali svet što svetuje, odnosno stvari što stvarnuju (18, 20). Sam Jezik, dakle, hvali sve što je prihvatilo da bude sve; hvali i samog sebe i pesnikov jezik i samu mogućnost kaže.

Izbrisana je svaka distanca, svaka naspramnost, nema čak ni blizosti (2007: 200, 209-211), pesnik je potpuno u-jezičen. Otuda, pesnik ne hvali sve(t) svojim jezikom, već Jezikom Jezika.

1 U jednoj legendi o Svetom Savi, majka je sina poslala u školu jer je čula da će joj sin dobiti još dvoje očiju. Kada se sin vratio, bila je razočarana, nije imao četvore očiju. Otišla je požaliti se Svetome. Sava joj je dao knjigu i rekao da joj kaže šta tu vidi. Videla je samo neke crne i nejasne crte, dok je dečak sve rastumačio šta je redom bilo u knjizi.

2 U antici reč ἄνθρωπος imala je dublja značenja vezana za razum, svesnost i sposobnost racionalnog mišljenja, s druge strane u sanskrtu reč मनुष्य (manuṣya) potiče od korena मनु (manu), koji je povezan sa reči मनस् (manas), koja znači „um” ili „razum”.

Bibliografija

M. Hajdeger, Na putu k jeziku, (preveo Božidar Zec), Fedon 2007. godine, Beograd

POPULARNO

POSTAVI ODGOVOR

молимо унесите свој коментар!
овдје унесите своје име

SLIČNO

Posebnost italijanske filozofije

0
Ispred vas se nalazi esej italijanskog marksističkog filozofa Dijega Fuzara o italijanskoj filozofiji. Opravdano je postaviti pitanje o postojanju jedne posebne italijanske filozofije. Moramo se...

Manifest praznine

KOMENTARI

Cousin Rupert on U prašini ove planete
Слађана on Распето Косово
Небојша on Распето Косово
Aleksandar Sivački on El Pibe
Đorić Lazar on El Pibe
Ministar Zdravlja on 25 godina od Dejtonskog sporazuma
Младен on Učmala čaršija
Anita on Vladalac
washington on Kosmopolitizam Balkana
Nadežda on Vladalac
Владимир on Vladalac
Predivan tekst, hvala puno na ovome, vrlo je važno za sve nas on Revolucionarne ideje i dalje postoje, a postoje li revolucionari?