Nakon izbora za evropski parlament Francuska je ušla u duboku predstavničku krizu – ni predsjednik ni Narodna skupština ne očitavaju volju naroda. Predsjednik Emanuel Makron je odmah nakon debakla na izborima, raspustio Skupštinu i raspisao izbore. U toku samo nekoliko časova dogodio se pravi politički haos. Neki su se brzo formirali u koaliciju poput ljevice – Novi narodni front, dok je desnica pokušala da prihvati do sad umjerene Republikance koji su se podijelili oko odluke Erika Siotija da koalira sa Nacionalnim okupljanjem. Makron izlazi na izbore sa svojom partijom Renesansa, i najavljuje ostanak na čelnom mjestu bez obzira na ishod. O tome kakvo je raspoloženje Francuza te kakva ih budućnost čeka, u narednim redovima pročitajte od studenta Pariskog univerziteta i predsjednika Federacije mladih Srba Evrope, Nemanje Dimitrijevića.
Kakva je predizborna atmosfera u Parizu? Koje su glavne teme oko kojih se okupljaju mladi u Francuskoj i kakva je njihova politička orjentacija?
Politička atmosfera pred izbore u Francuskoj je izuzetno napeta, značajno više nego što je to bio slučaj za predsedničke ili parlamentarne izbore 2022. godine, kao i za evropske izbore. Leva politička scena je konačno prepoznala da postoji realna mogućnost da Nacionalno okupljanje, uz podršku dela Republikanaca i nekoliko članova Reconquete, osvoji većinu u Narodnoj skupštini. Uprkos medijskim kampanjama i negativnom prikazu desnice u Francuskoj, čini se da narod više nije podložan tim uticajima. Jer ono šta pišu mediji nije realno stanje onoga, šta prosecan Francuz vidi na ulicama.
Nakon evropskih izbora, svake subote se održavaju protesti koje organizuje promigrantska levica, koja se protivi usponu desnice. Zanimljivo je primetiti da se levica u Francuskoj često predstavlja kao zaštitnik demokratije. Mladi se sve više angažuju oko tema kao što su bezbednost i imigracija, s naglaskom na desnici, dok se s leve strane mladi neoliberali fokusiraju na socijalnu pomoć za migrante i podršku Palestincima u sukobu u pojasu Gaze, zalažući se za to da Francuska stane na stranu Hamasa.
Rezultati evropskih izbora pokazuju da su mladi u velikoj meri glasali za Nacionalno okupljanje (32,8%), dok je La France Insoumise Melonsonova stranka, najveća neokomunistička partija, osvojila podršku 20% mladih birača.
Da li će uspjeh desničara na izborima zaista promijeniti Francusku ili će fenomen melonizacije učiniti isto što i u Italiji, Švedskoj ili Češkoj?
Smatram da uspeh desnice neće značajno promeniti ni unutrašnju ni spoljnu politiku Francuske. Tokom poslednje debate između Gabriela Atala (odlazećeg premijera), Žordana Bardele (prvog na listi desne koalicije), i Manuela Bomparda (Novi narodni front), Bardela nije uspeo da nametne svoje ideje u vezi sa smanjenjem poreza na gas, gorivo i električnu energiju. Takođe, nije adekvatno odgovorio na temu reforme penzionog sistema, gde većina građana preferira sniženje starosne granice za penzionisanje sa 64 na 60 godina. Te smo shvatili da se drasticne promene baš i nece desiti.
Mislim da će situacija biti još izazovnija nego u Italiji, jer će, ako Bardela postane premijer, morati da se suoči sa predsednikom koji ima izraženu političku ambiciju i verovatno će učiniti sve što je u njegovoj moći da ga smeni pre sledećih izbora.
Koliko je bliska opasnost od građanskog rata?
Činjenica je da su tenzije u društvu sve veće, naročito s obzirom na nedavne događaje koji su pogodili migrantsku zajednicu. Prošle godine, upravo u ovo vreme, bili smo svedoci nasilnih protesta nakon incidenta u kojem je mladić izgubio život jer nije stao na policijsku kontrolu u predgrađu. Kao odgovor na to, migranti i deca migranata napadali su i palili državne institucije poput policijskih stanica, škola, prodavnica i autobusnih stanica. Preko 40.000 policajaca i žandarma bilo je raspoređeno kako bi sprečili eskalaciju nasilja, ali bez većeg uspeha. Za poređenje, tokom sličnog incidenta 2005. godine bilo je angažovano samo 5.000 policajaca.
Neki političari su prošle godine pozivali predsednika Makrona da uvede vojsku na ulice, smatrajući to uvodom u građanski rat, ali do toga nije došlo. Sada, nakon parlamentarnih izbora i predstojećih Olimpijskih igara, videćemo kako će se situacija razvijati. Ako desnica osvoji većinu, postoji mogućnost da neoliberalna i radikalna levica pokušaju da to ospore, koristeći svoje antifašističke i Black Bloc organizacije, kao i uz pomoć migranata koji su često uključeni u ove proteste zahvaljujući podršci promigrantskih organizacija.
Istovremeno, razlika u životnom standardu između bogatih i siromašnih sve je veća, a srednja klasa se suočava sa sve težim ekonomskim izazovima. Ove socio-ekonomske tenzije dodatno doprinose nestabilnosti i nezadovoljstvu u društvu.
Ako posle Olimpijskih igara inflacija nastavi da raste u Francuskoj i ako se nista ne promeni po pitanju migratata, jer podsetimo da godišnje u Francusku dodje preko 200.000 migranata. Ako se desi jos nekoliko dogadjaja koji ne idu u korist migrantima, situacija će po mom mišljenju eskalirati u građanski rat.
Postoji li realna šansa za kohabitaciju Makrona i Bardele?
Mnogi analitičari u Francuskoj izražavaju zabrinutost da predsednik Makron koristi strategiju pokerskog blefiranja. Veruje se da će, ako Žordan Bardela zaista postane premijer 7. jula, Makron učiniti sve što je u njegovoj moći da diskredituje desnicu i Nacionalno okupljanje uoči predsedničkih izbora za tri godine, kako bi pokazao Francuzima da je Nacionalno okupljanje nesposobno za vodjenje države.
S druge strane, Bardela je spreman na kohabitaciju i već postoje naznake o tome ko bi mogao biti deo nove vlade Republike Francuske. Nacionalno okupljanje ne izražava strah od preuzimanja vlasti, navodeći da su spremni za izazove i da se ne boje predsednika Makrona.
Svijet se mijenja, a novi poredak melje stare ideje i revolucionarno stvara nove. Koje su to ideje koje pokreću mlade Francuze te mogu li se predvidjeti kretanja u budućnosti?
Kao što sam već napomenuo, mlade u Francuskoj pokreću pitanja identiteta, imigracije i bezbednosti. Mladi ljudi sve više osećaju da ne prepoznaju zemlju u kojoj su rođeni i koja je generacijama bila njihov dom. Mnogi Francuzi imaju osećaj da su postali građani drugog reda u svojoj zemlji, te je izražavanje francuskog identiteta često stigmatizovano. Na protestima protiv Nacionalnog okupljanja, je jedna grupa levicara skinula zastavu Francuske sa jednog stana u Renu.
Zanimljivo je to da na tim protestima ne možete videti niti jednu zastavu Francuske, šta više poželjno je da donesete zastavu drugih zemalja. Ovo je nešto što posebno smeta mladima, jer se suočavaju s kritikama kada žele da proslave svoje praznike, bivajući označeni kao ekstremisti. Pitanje bezbednosti je takođe od velikog značaja.
Mladi se često osećaju nesigurno, naročito mlade devojke koje se suočavaju s pritiscima da se oblače prema islamskim pravilima kako bi izbegle verbalne ili fizičke napade u određenim delovima grada. Osim toga, stalna pretnja nasiljem, uključujući stalne napade nožem, dodatno doprinosi osećaju nesigurnosti.
Drago mi je što su mladi Francuzi prepoznali ove izazove i što su postali aktivni u političkim kampanjama, boreći se za budućnost svoje zemlje. Njihova angažovanost pokazuje rastuću svest o ozbiljnosti problema s kojima se Francuska suočava i želju za promenama.
