Tajne mosta na Drini

-

Tekst koji se nalazi pred Vama isključivo je plod bujne mašte.

Sedela su duž desne kapije dva sredovečna muškarca i, spletom okolnosti, načula sam njihov razgovor. Govorili su o toj impozantnoj građevini napravljenoj od belog kamena, sa jedanaest lukova i dve kapije. Veliki kameni most, svedok iščezlih epoha, okrzanih ćoškova i pun pukotina, vekovima čuva svoje mesto na Drini i krasi kasabu, spajajući ljude u njoj. Pominjali su rat koji se nedavno završio i stanje mosta na kom su sedeli. Sad već daleko oronulog i oštećenog izgleda. “Most je bio svet. Svi su ga koristili, različiti ljudi sa različitih strana, podjednako. Sve je prolazilo preko mosta; sve reke ljudi i sve povorke stvari. Ništa nije prolazilo pored mosta, osim reka i puteljaka, koji su ga mimoilazili sa dve strane”.
Danas je, pak, stanje drugačije. Most stoji napušten, usled straha koji se prožima vene meštana. Nekada grandiozna građevina, koja je služila spajanju ljudi, koja je simbolizovala vrednosni sistem meštana, sada služi kao podsetnik na sva ona prošla vremena, često ukaljana ratom i smrću nevinih. Sećanje na njegove žrtve održava živim i stvarnim.

Slušajući razgovor dva starca, nisam mogla a da ne primetim sukob perspektiva. Sedeli su ravno gledajući jedan u drugog, na suprotnim stranama sofe, maltene dobacujući se rečima. Sa desne strane sedeo je čovek koga mogu opisati samo kao evidentnog bezdomnika, ali nasmejanog lica, otrcane, prljave odore i bujne kose, crnih noktiju i polomljenih naočara; “Taj kamen je s vremenom ubeleo zagasitom belinom pergamenta i sijao je u mraku kao osvetljen iznutra”, prisećao se. Govorio je o izgradnji mosta o kojoj je još kao dete čitao. Činio se kao skoro biblijski način na koji je pripovedao o samom događaju, a dok je to činio, osmeh mu beše sve sjajniji i veći.

Ivo Andrić u Višegradu

Dok je slušao šta ima naizgled pogubljena skitnica da kaže, starac koji je bio na levoj strani sofe se mrštio. Nije shvatao proricanje skitnice, s vremena na vreme pitajući se čemu tolika naivnost u njegovom pripovedanju. On se ipak prisećao oronulosti mosta, rušenja srednjeg stuba, sve većih, dubljih i brojnijih pukotina u posivelom kamenu. Slušao je naivnog skitnicu u svom kožnom kaputu, novom šeširu, neukroćenih brkova i zarasle brade. Optimistično poimanje skitnice bilo mu je nedohvatljivo. “Širile su se pukotine i produbljavale, crnele i kidale. A onda je počelo da se rasipa i opada i da nestaje”, govorio je.

Za njega, most je predstavljao razarajuću građevinu, čija je pretežna funkcija razdvojiti i oduzeti. Gledao je preko njega i zamišljao jasnu fizičku granicu, s jedne strane orijentalni despotizam, s druge civilizaciju i sklad. Takvo direktno spajanje Istoka i Zapada, u posleratnom dobu, bilo je nezamislivo i čak nepotrebno. On nije delio skitničino divljenje mostu, štaviše, osećao je averziju prema njemu. Most na Drini predstavljao je podsetnik na stara, dobra vremena, kada se drugačije živelo, mislilo i radilo, ali on se nije rado sećao toga. Za uglancanog, uštogljenog i ukočenog gospodina, bila su to sećanja na vremena kojih više nema i koja su odavno nestala, bez ikakvih naznaka povratka. “Most, kao svedok istorije, bio je stariji od svih njih i kao da je, u svojoj dosadi, potpirivao te osećaje prkosa i mržnje”. Izgledalo je da dva gospodina nikako ne mogu da pronađu zajednički jezik i saglase se oko shvatanja mosta.

Polako sam se gubila u njihovoj konverzaciji i nastavila sam putem mosta. Zar je moguće da su i skitnica i ugledni gospodin istiniti u svojim predskazanjima? Gledala sam u besnu i mutnu Drinu, razmišljajući o svemu što sam upravo čula. “Svaki je znao da u tom njihovom životu ima nešto što odoleva svakoj istini i što zbog neshvatljivog sklada svojih oblika i vidljive, mudre snage svojih temelja izlazi iz svakog iskušenja, neuništivo i nepromenjeno”. Bilo mi je maltene nepojmljivo shvatiti da su i levi i desni starac u pravu. Most koji spaja dve obale nepredvidive Drine, a čija moć slabi vekovima, ujedno spaja i dobro i zlo. Pruža priliku da se dva suprotna entiteta spoje i jedno drugom poklone sopstvene čari. Ipak, bez zla leve strane mosta, nikada ne bi uvideli desnu dobrotu. Ili odgovor leži u mravljoj perspektivi, u dizanju glave nagore i iščuđavanju severnim prilikama? Ili, pak, pogledati nadole, ka reci, pogledati u sebe kroz oči ogledala njezinog toka? U tome ogledalu zagledati se, ne samo u sopstvene odore, već odnosu njihovom prema čovekovoj okolini?

Kao što ideje skitnice ne prodiru do ideja gospodina, neće biti ni slaganja ni izmirivanja ovih živih potreba u svesti čovečanskoj.

Nisam sklonila pogled sa ogledala Drine, ipak, čula sam odjek razgovora. „Učen čovek ima najviše prilike da postane ujedno i prosvećen, ali on može to i da ne postane. Ako učen čovek nije jasno uočio odraz svoj u ogledalcu u kome je celokupan svet čovekov i on kao njegov deo, ako mu isključiva potreba nameće zavoj preko očiju da on pored nje gazi potrebe ostalih oko sebe, onda ga nikojim pravom ne možemo nazvati prosvećenim čovekom“, bile su skitničine reči upućene gospodinu. Ipak, i dalje mu ne beše jasna skitničina suština, čak pitajući se kakve li slobode ima u celoj toj priči i ima li je uopšte?

Za njega, most je prestavljao svet, isto kao i za skitnicu, no drukčije prirode. U njegovom svetu nije bilo ničega lepog, iako je imao sve, njegova imovina ga je razmazila, pa tako ni komad hleba nije predstavljao nešto sveto za nekoga ko ga je jeo svakoga dana. Skitnica ipak nastavlja: „Sve što čovek u naprednijoj zemlji oko sebe vidi, sve mu je to važno nasleđe od ostalih ljudi. Baš da ne nasledi ništa od srodnika svojih, opet još na povojnicu prenosi se njemu i kaldrma, i most, i česma, i kapija, i knjiga, i škola, i sud, i skupština! Ovim nasleđem raširuje se svakim danom sloboda čovečja, jer se otvara pred čovekom sve više puteva, kojima on može da zadovolji svoje težnje za celokupnošću. Samo zamućene glave mogle su rastavljati jednu od druge; volju i slobodu“.

Odjeknuo je jecaj, dovoljno glasan da rastera golube naseljene duž stubova mosta. Bio je to gospodin u kaputu. Konačno je shvatio neumorno proricanje skitnice. Shvatio je da je zapravo on taj koji je izgubljen. On je taj koji bezuspešno luta mostom, a nikada nije stao na drugu stranu. Nikada nije u celosti prešao preko belog kamena i osetio vazduh suprotne strane mosta. Daleko čistiji i svežiji. Zar je moguće da je jedan polupijani beskućnik lakše shvatao suštinu čovekove sudbine od njega samoga? I da li on, kao takav, slep i neobazriv, zaslužuje dar života, ako ne ume da ceni ni komad hleba? Ili njegov greh ipak vredi oprostiti, jer on je samo mrav koji je zaboravio da pogleda ka gore. Jer ga je disciplinovana civilizacija proždrla i izopačila njegovu ljudskost. Jer je njegova težnja ka savršenstvu bila jača od njegove ljudske prirode.

Reka Drina

Predosetivši, podigla sam glavu i uvidela gospodina sa šeširom na gredi mosta. Stajao je celom visinom, raširenih ruku i glavom jasno uprtom u ponor reke koja strmo otiče. Odjednom, sve pukotine koje su obavijale beli kamen postale su blede, a on je shvatio šta je tako bolno bilo ispred njega, skoro protičući mu kroz prste.

Ali, bilo je kasno. Naš uglancani gospodin, izgubivši bitku sa mostom, leteo je u ambis i pozdravljao se s kasabom. Poljubio je Drinu, a ona ga je nežno zagrlila i odnela svojim tokom. Skitnica je i dalje sedela duž desne strane sofe i umorno pridržavala glavu prljavih ruku. Jecao je i dozivao most.

Prišla sam mu i nečujno počela da mu milujem glavu. Digao je pogled i upitao: “Ako se most koristi za greh, da li je bilo vredno praviti ga”? Zanemela sam.

Uistinu, ako ne možemo znati na koji način će se naše zaostavštine koristiti, vredi li praviti ih, uprkos tome što će nečije dobroćudno delo drugome nauditi?

Ili, iz straha, ne preduzeti ništa?

Nemo me je gledao, dok i on sam nije iščeznuo u momentu tišine. Tako, ostala sam sama na mostu, koji je odjednom zasijao belom bojom i obnovio svoje pukotine.

Ostavši sama na mostu, dobro sam razmislila o zaključku skitnice. Ne može biti jedino rešenje sedeti ćutke. Možda je sam problem bio odlučno braniti sopstvenu perspektivu, ne uzimaući tuđu u obzir. Jer, što je naš pogled rašireniji, to ćemo više moći da biramo naše puteve ka zadovoljstvu, te ćemo imati više slobode. I to će se više sloboda i naša volja ogledati u delima, takoreći, tek onda ćemo moći da radimo „srcem i dušom“, tek tada ćemo biti istiniti prema sebi, a samim tim i otvoreniji prema drugima.

Ipak, sedeti na višegradskom mostu u tišini nije se činilo toliko loše. Jer u tišini krila se istina.

Citati korišteni radi svrhe dijaloga dva lika isečci su iz romana „Na Drini ćuprija“ Ivo Andrića, dela „Mostovi“ Ivo Andrića i dela „Ide li svet nabolje ili nagore?“ Milana Kujundžića.

POPULARNO

POSTAVI ODGOVOR

молимо унесите свој коментар!
овдје унесите своје име

SLIČNO

Žiznodavna bol

0
Mnogi će se pronaći u sledećim rečima: „Dugo nisam živeo. Dugo lutah, bežeći od sebe. Nisam se smeo suočiti sa sobom. Nisam smeo zaviriti...

KOMENTARI

Cousin Rupert on U prašini ove planete
Слађана on Распето Косово
Небојша on Распето Косово
Aleksandar Sivački on El Pibe
Đorić Lazar on El Pibe
Ministar Zdravlja on 25 godina od Dejtonskog sporazuma
Младен on Učmala čaršija
Anita on Vladalac
washington on Kosmopolitizam Balkana
Nadežda on Vladalac
Владимир on Vladalac
Predivan tekst, hvala puno na ovome, vrlo je važno za sve nas on Revolucionarne ideje i dalje postoje, a postoje li revolucionari?