Dositej, Crnjanski i Serbia danas – I deo

U Bogu je vedro. U nas, sve se sneveseli
i, kao što jesen ne zna svaki svoj sveo list,
umreću zbog Serbie, a nismo se ni sreli.

Ovog aprila navršilo se 220 godina od kad je Dositej Obradović napisao „Pjesnu na insurekciju Serbijanov”, poznatiju pod nazivom „Vostani Serbie”, ustaničku himnu koja, uz još nekoliko pesama, i danas ima status nezvanične himne srpskog naroda i njegove državnosti. Dositej je svoju himnu Serbii napisao 1804, a trebalo je da prođe još nešto više od 120 godina njenog dugog istorijskog trajanja da bi Miloš Crnjanski dao svoju, (bes)konačnu, viziju onoga što Serbia jeste i može biti. Dva prečanska Srbina, jedan iz Čakova, drugi iz Čongrada, idejno opredeljena da iz habzburškog Banata sanjaju o Serbii ‒ šta u njoj Dositej nije mogao da vidi, a Crnjanski da ne vidi?

Pišući prvu modernu srpsku himnu, Dositej je u nju utisnuo slojeve srednjovekovne kulture, pismenosti, ali i državne ideologije. Relativno političko, a potpuno identitetsko jedinstvo srpskih zemalja u srednjem veku generisalo je slojevitu i monolitnu nacionalnu ideju s kojom smo kao narod ušli u vek prosvećenosti i, kasnije, moderno doba. Stoga je potpuno jasno što Dositej Serbiu vidi kao centar oko kog će se kasnije okupiti Bosna, Hercegovina i Crna Gora. U perspektivi su tu svakako i krajevi pod vlašću tadašnje Ugarske, kao što su Slavonija, Dalmacija, Srem, Banat, Bačka, što je jasno ako se sagleda širi kontekst Dositejevog dela i njegovi pogledi na srpsko nacionalno pitanje, čiju integralističku osnovu čine njegovi stavovi o jeziku¹, koji objedinjuje trenutno razjedinjene srpske zemlje.

Osnovna ideja himne jeste da je Serbia u ropstvu davno zaspala carica, na čije se buđenje čeka. To je u skladu s konačnim ciljevima ustaničkog zamaha, potonje politike obnovljene srpske države i celokupnog raspoloženja generacijâ Srba svih društvenih slojeva. Nacionalni preporod koji je zaista usledio ipak je umnogome obeležen vukovskom, a tek možda sporadično dositejevskom, kulturnom i nacionalom koncepcijom, za šta postoje duboki istorijski razlozi.

Znakovit je podatak o tome da je Dositej, dajući podatke o sebi pri upisu na Univerzitet u Haleu, kao zemlju svog porekla imenovao Serbiu – potpisujući se kao Servianus, tamo gde bi po logici stvari moralo pisati Habzburška monahrija². Postupak koji bi mogao izgledati neobično Milo Lompar tumači kao znak Dositejeve kulturnoistorijske svesti, koja svoje ezistencijalno poreklo pronalazi u zemlji koja je „očuvana i stvorena unutar jednog dugog i simboličnog pamćenja”³. To znači da u njegovom razumevanju Serbie preimućstvo nad fizičkim kontinuitetom ima vremenski. Jednostavno tumačenje tog postupka i stava iz kog on proishodi vodi zaključku da Dositej potiče iz zemlje koja zapravo ne postoji, što nas navodi da se zapitamo u kakvoj realnosti je njeno postojanje ipak moguće.

Došavši u ustaničku Srbiju u svojim poznim godinama i dajući svoj doprinos obnovi srpske državnosti i prosvete, Dositej je pokazao da su njegovo mišljenje i delovanje u potpunosti komplementarni. Odgovori na pitanje iz kojih je pobuda to uradio zasnivaju se na pretpostavki da je u ustaničkim uspesima Dositej, pored oslobođenog prostora matične srpske države, video slobodno područje za uspostavljanje i širenje prosvećenosti u potencijalno homogenijoj nacionalnoj sredini i kulturi⁴. To znači da je realnost u kojoj je Dositejeva ideja o Serbii moguća određena njegovim razumevanjem prosvećenosti, koja u tom istorijskom trenutku potencijalno može oblikovati primarni pravac kretanja srpske kulture.

Može se reći da njegovo biće prosvećenosti od svoje idealne države i zajednice zahteva da se (pre)oblikuju u skladu sa prosvetiteljskim viđenjem univerzalnih humanističkih vrednosti, ljudskih vrlina i slobodnog mišljenja. Da li bi onda uspeh Vukove kulturne revolucije u narednim decenijama značio da je Dositej, možda u zabludi, jednostavno tražio neispunjivo?

Dugo putovanje Istočnim Mediteranom temelj je Dositejevog filozofskog profila i kulturnog identiteta. Put njegovog susreta s antičkim nasleđem započinje u predelima Jonskog mora, na Krfu, a potom se kreće ka Egejskom moru, Hilandaru i Smirni. Simbolički posmatrano, to putovanje je oblikotvorno, kako za njegov intelektualni portet, tako i za kulturno stanovište iz kog će u narednim decenijama proishoditi njegova vizija obnove nacionalne države i zajednice.

Došavši na mesto koje je Sveti Sava uspostavio kao centar srpske kulture izvan granica srpske države, u jednoj, na Svetoj Gori zgusnutoj, internacionalnoj pravoslavnoj zajednici, Dositej stiče znanja potrebna da iznova (pro)tumači srpski identitet u njegovim vizantijskim i evropskim okvirima. Njegova ideja o dobroj državi – Serbii ‒ istovremeno je zavisna od koncepta grčkog polisa, srpske srednjovekovne državnosti i prosvetiteljske utopije.

Dijalektika Dositejevog prosvetiteljskog poverenja u dobru državu ima svoja dva protivrečna smera. Prvi je okrenut ideji dobrog, prosvećenog vladara, čija mudrost treba da bude garant blagostanja i pristojnog života građana jedne države – to je vidljivo u odi caru Josifu II, čija milost treba da obuhvati i one Srbe van njegove države, u Srbiji i Bosni. Objavljena dvadesetak godina pre „Vostani Serbie”, ova pesma pretpostavlja da svi narodi koji čine jednu državu u njoj mogu živeti dobro i slobodno ako njome upravlja prosvećeni vladar – bez obzira na njegovu nacionalnu, kulturnu i versku pripadnost.

Pozicija države u himni Serbii radikalno je drugačija, budući da su u njoj vladarski kvaliteti s konkretne ličnosti vladara prenete na personifikovanu ideju konkretne nacionalne države. Naredna dva veka pokazala su u kolikom stepenu je Dositejevo poverenje iznevereno, i u jednoj i u drugoj mogućoj perspektivi. Životni vek Miloša Crnjanskog obhvata istorijske događaje nakon kojih se Serbia više nije mogla gledati (samo) Dositejevim očima.

Njegova mladost jeste doba kada parola „oslobođenje i ujedinjenje” procesima istorijskog ubrzanja dobija svoj privremeni epilog, kada je delovalo da je Serbia o kojoj Dositej peva ispunila ono što se od nje očekivalo. Poema Serbia, napisana 1925. na Krfu, u vremenu još uvek neposustalog srpskog entuzijazma za održanje zajedničke države, donosi najdublju moguću sumnju u to da je Serbia, takva kakvu smo je generacijski zamišljali i želeli, ikada mogla da postoji. Putopisne crtice Crnjanskog sa Krfa opisuju rasuta srpska groblja, o kojima se na kraju kaže samo to da „Kraljevstvo Srba, Hrvata i Slovenaca nije na njih potrošilo dosada ni toliko koliko košta, na Krfu, magarac”⁵.

U zemlji koja svojim pejzažima podseća na našu, vidokrug je takav da se u njemu asocijativno pojavljuju figure Don Kihota i Odiseja. U odnosu prema ta dva simbola uzaludnosti i bezdomnosti, u modernističkom kontekstu, gradi se i razvija celokupna poetika Miloša Crnjanskog, u kojoj Serbia ima centralno mesto – čak i onda kada nije tako imenovana. Ako zanemarimo polje fizičke percepcije, šta bi mogao biti simbolički temelj veze između Krfa i dva najtužnija junaka svetske književnosti? Čini nam se da se on nalazi upravo u Serbii, zemlji koja ne postoji.

U gluvom i mutnom dobu, između noći i dana, jave i sna, neizvesna sen (neimenovani subjekt Serbie) isplivava groblju „u nesvesti, kao modar rak”. Između rođenja i smrti, u ambijentu zemlje i mulja, ta sen traži smisao svoje (bivše?) egzistencije. Da li je opijanje tom imaginarnom državom i čekanje da se ona odnekud (po)javi ipak bilo iluzorno? Rat koji je bio i prošao doveo je do toga da naša krv bude rasuta bez smisla i da se nad našim grobovima ori smeh, a da zemlja za koju smo se borili ne bude vraćena. Takav pogled na još uvek veoma blisku prošlost moguć je samo na Krfu. Zašto? Zato što je priroda graničnosti s kojom se Crnjanskov nacion susreo na njemu neponovljiva i takva da svojim prkosnim postojanjem rastvara pređašnje, trenutne i buduće iluzije. Ako se fizička stvarnost ne podudara sa stihom o „zemlji mog detinjstva, koju i ne vidim, nevraćenoj više dečjim, ni vojnim, trubama”, to samo znači da za njegovo tumačenje ona može biti samo delimično referentna.

Naime, iako smo nakon 1918. oslobodili prostor koji je kod Dositeja objedinjen pod imenom Serbia, on se u opipljivo političkom i državnom smislu ispostavio kao duboko nesaglasan onim značenjima koja je deo Crnjanskove generacije u nju upisivao. Epilog višedecenijskog odisejevskog lutanja za rodnom zemljom jeste gorko saznanje o tome da konačan povratak nije moguć – jer zemlja u koju smo se vratili nije ona zemlja iz koje smo mislili da smo potekli. Ako Crnjanski na Krfu vidi ponorne svršetke dva velika evropska mita, Dositej progovara iz epohe koja je naivno verovala u mogućnost njihovog srećnog kraja.

Početak 20. veka doba je u kom je prosvetiteljska ideja o univerzalnoj zajednici naroda koja počiva na temeljima razuma, etike i vrline raspršena – to je bilo očigledno i uoči, a naročito nakon Prvog svetskog rata. Do tog trenutka, Serbia je, u istorijsko-političkom smislu, već promenila nekoliko obličja. Od njih su Dositejevom pojmu prosvećene države verovatno najbliže države kneza Mihajla i kralja Petra I – čije trajanje skupa tek prelazi dve decenije. Ostatak tog dugog veka obeležen je nestabilnim političkim okolnostima unutar i izvan granica, ne u celosti, oslobođene Srbije.

Impuls istorijskih kretanja u Evropi tog vremena bio je takav da se Dositejev koncept obnove države teško mogao sprovesti u kontinutetu, i da se kulturno ujedinjenje srpskog naroda moralo postići pomoću već postojeće infrastrukture epske patrijarhalne kulture i njene baštine – što je ključ Vukovog epohalnog uspeha i njegove potonje prevlasti nad figurom Dositeja u kulturnom pamćenju. Druga polovina 19. veka pokazala je da je, nastajući u procesu intelektualnog i kulturnog zrenja, Serbia kao ideja u potpunosti suprotstavljena prvobitnoj Dositejevoj dobroj državi Habzburga.

Mogućnost da se u državi koja bi počivala na vrednostima koje se smatraju univerzalno dobrim postoji samostalno i na autentičan način, za Srbe u Habzburškoj monarhiji se ispostavila kao nepostojeća – Crnjanski je odrastao u vremenu raspada te iluzije. Biti samostalan u granicama svoje slobodne države ili predati svoju suverenost nekom moćnijem političkom entitetu, uz nekakvu kompenzaciju ‒ u toj dihotomiji leži osnov (ne)razumevanja pitanja nacionalne samostalnosti među južnoslovenskim, a potom jugoslovenskim, narodima, što je Crnjanskom već u prvim godinama postojanja zajedničke države postalo jasno. Ako su uspesi u njenom ostvarivanju bili tako kratkotrajni, da li to zaista znači da je neko tražio previše – mi ili Serbia?

A možda je istina u tome da svi mi, kao zajednica predaka i potomaka, želeći i voleći Serbiu onako kako je Pavle Isakovič voleo svoju ženu tek nakon njene smrti, iz epohe u epohu prelazimo hibris – krećući se iz prvobitne tragedije u narednu. Oživeti zaspalu Serbiu, makar u samo nekoliko kratkotrajnih istorijskih snova, znači dati joj deo svoje životne snage, bez garancija da će ona ikada ikome biti vraćena. Bezuslovnost takve žrtve znači da nije u pitanju samo magnetična privlačnost smrti, jer kada se nešto mrtvo toliko uporno i dugo voli to znači da postoji poverenje u mogućnost da ono spasi. U takvoj težnji je metafizički optimizam još uvek vidljiv.

Međutim, ako je sáma Serbia na mestu nedodirljivih vrednosti, onako kako su to jesen ili zora, za koje granica između života i smrti ne postoji, onda živeti posvećeno njoj znači učestvovati u nečemu ljudskom razumu nepojmljivom. I istovremeno biti sâm u svetu prirode nezainteresovane za bilo čiju egzistenciju osim sopstvene – u kojoj žrtva ljudskog života ne znači ništa. To su tragovi mogućih tumačenja Crnjanskovih stihova s početka: ako postoji makar jedna realnost u kojoj je susret sa Serbiom moguć, onda naše dobrovoljno umiranje za nju ima smisao. U takvoj perspektivi, problem ostvarenje te vizije ulazi u pitanje vere u metafizičke temelje i rešenja ovozemaljske istorije. Bez obzira na odgovore, između lica i naličja Serbie, vizija njenih vapaja i ravnodušnosti, kao večito snoviđenje i trajna mora, ostaje pitanje: zašto se, još uvek, nismo sreli?

1. Nenad Nikolić, „Duhovnoistorijska interpretacija Dositeja i njegovog doba: rane studije Jovana Deretića”, Nasleđe 6 (13), 2009, str. 64. ↩︎
2. Dragana Grbić, Delo Dositeja Obradovića u evropskom književno-kulturnom kontekstu – kulturno-istorijski odjeci nemačke prosvećenosti Hale-Lajpciškog intelektualnog kruga na južnoslovenskim prostorima, doktorska disertacija, str. 89. ↩︎
3. Milo Lompar, „Dositej“, u: Moralistički fragmenti, Narodna knjiga, Beograd, 2007, str. 85-87. ↩︎
4. Jovan Deretić, Dositej i njegovo doba, Filološki fakultet, Beograd, 1969, str. 68. ↩︎
5. Miloš Crnjanski, Putopisi, Prosveta, Beograd, 1966, 495. ↩︎