Populizam i nova oligarhija

Tekst ispred vas esej je Marka d’Eramo-a, talijanskog novinara i društvenog teoretičara, o fenomenu koji je već šezdeset godina glavna tema rasprava politikologa i sociologa – populizam. Nakon vanrednih francuskih izbora pokazalo se (ne)razumijevanje pojmova “ljevica”, “desnica”, “populizam”, “ekstremno (…)”, tako da ovaj esej nudi pojašenjenje pojma populizma na obje strane, i ljevici i desnici, te u pozitivnom i negativnom smislu.

Na političkoj sceni je čuvena odbojnost sa kojom se reči „populizam“ i „populista“ danas izgovaraju. Bivši italijanski premijer, Mario Monti (Mario Monti), apeluje da se izbegne „vraćanje prošlosti i populizmu“. Francuski predsednik, Fransoa Oland (François Hollande), upozorava na „opasne populističke ispade“ („kao u Italiji“), dok njegov ministar finansija, Pjer Moskoviči (Pierre Moscovici), sa druge strane, strahuje da jednostrani programi štednje mogu „podstaći društvenu krizu koja će dovesti do populizma“. Ostali pridevi korišćeni za opisivanje populizma su i: „agresivan“, „zarazan“, „necivilizovan“. Niko ne zna zašto se, „pod uticajem loših, razmetljivih glumaca“, taj „kafanski stvor“ uvek nekako „zajaše“ – čak je i besprekorna nemačka Stranka slobodnih demokrata (FDP) odlučila da „osedla populističkog tigra“. Ako austrijske socijal-demokrate odluče da se „vrate korenima“, to će se dogoditi na jedan principijelan način, nikako u stilu „jeftinog, predizbornog populizma“. Populizam je uvek „pretnja sistemu“, čak i u najnovijoj, „digitalnoj“ varijanti, i tako dalje.

Iz te nelagodne jednodušnosti izdvaja se jedno: pojam populizma se uzima kao samoočigledan, kao da svi znamo na šta upućuje, iako politikolozi, zapravo, raspravljaju o njegovom značenju bar pedeset godina. Na čuvenoj konferenciji po tom pitanju, održanoj na Londonskoj školi ekonomije (London School of Economics) 1967. godine, američki istoričar Ričard Hofsteder (Richard Hofstadter) je održao glavno predavanje pod naslovom Svi govore o populizmu, ali niko ne ume da ga definiše. Diskusija je povremeno, bez svesne namere, imala komičan prizvuk. Dok je Margaret Kenovan (Margaret Canovan) navela sedam oblika populizma, Piter Vajls (Peter Wiles) je nabrojao ni manje ni više nego dvadeset i četiri određujuće osobine, ali je u drugoj polovini svog teksta naveo izuzetke koji nisu posedovali navedene osobine. Ukratko, kako se najrazličitiji pokreti pokušavaju isto etiketirati, sama pojava postaje neuhvatljiva, te bi bilo lakše navesti ono što nije dobilo određenje populističkog. Uporedo sa tim, kao što ćemo videti, društvena kategorija iz koje je pojam istorijski izveden – „narod“ – u potpunosti je nestala iz političkog diskursa. Ovaj rad će ponuditi eksplanatornu hipotezu o putanjama kako „populizma“, tako i „naroda“. Za početak, pak, treba krenuti od njihovog istorijata.

Populistička galaksija

Taj istorijat seže, prema Vajlsu, sve do XVII veka, do Levelera (Levellers) i Kopača (Diggers), a obuhvata i čartistički pokret, američku Populističku partiju (Populist Party), ruske narodnjake (Наро́дники) i socijaliste revolucionare, Gandija u Indiji, Šin Fejn u Irskoj (Sinn Fein), Gvozdenu gardu u Rumuniji (Garda de fier), Ataturkov kemalizam u Turskoj, Stranku društvenih kredita Alberte (Alberta Social Credit Party), Kooperativnu federaciju Komonvelta (Co-operative Commonwealth Federation) Tomija Daglasa u Saskačevanu, Institucionalnu revolucionarnu partiju (Partido Revolucionario Institucional) u Meksiku pod Kardenasom (Cárdenas), Narodnu akciju (Acción Popular) Belunde Terija (Fernando Belaúnde Terry) u Peruu, pužadizam u Francuskoj i socijalizam Džulijusa Njerere u Africi. Ne treba ni pominjati naserizam u Egiptu, peronizam u Argentini, brazilsku Socijal-demokratsku partiju (Partido da Social Democracia Brasileira) i Brazilsku partiju rada (Partido Trabalhista Brasileiro), Dominikansku revolucionarnu partiju (Partido Revolucionario Dominicano) u Dominikanskoj republici, Partiju nacionalnog oslobođenja (Partido Liberación Nacional) u Kostariki, Demokratsku akciju (Acción Democrática) u Venecueli, Kastrov režim na Kubi i druge vojne reformatore širom sveta koji su podražavali naserizam. Lista obuhvata i pozni XX vek, odnosno Severnu ligu (Lega Nord) u Italiji i „etno-populizme“ nastale na ruševinama Jugoslavije, kao i Silvija Berluskonija čija je strategija opisana kao „tele-populizam“. Musolinijev fašizam, sa svim svojim varijantama i imitacijama, po prirodi je deo ove galaksije. Takođe, de jure su u njoj i Pokret pet zvezdica Bepea Grila i razni oblici „anti-politike“, od nemačke Piratske partije do Partije slobode Gerta Vildersa u Holandiji i Pokreta Okupiraj, jer, na kraju krajeva, fraza „99% protiv 1%“ podjednako dobro sažima sve. Na drugom kraju spektra, i američka Partija čajanke (Tea Party) je shvatana kao populistička.

Kao što se može zaključiti iz ovog catalogue à la Prévert⁴, potraga za definicijom koja bi obuhvatila sve navedene slučajeve je uzaludan posao. Rafael Kvintero (Rafael Quintero) i Ijan Roksboro (Ian Roxborough) su još osamdesetih očekivano predložili da se pomenuti termin ukloni iz društvenih nauka.⁵ Ipak, to nije odluka koja se može doneti na individualnoj osnovi: neko može da ga odbaci, ali će ga drugi koristiti i širiti dalje. Alternativa je upravo u tome da se njegova neodređenost i protivrečnost uzmu kao određujuće osobine. To je učinio Pjer-Andre Tagijef (Pierre-André Taguieff): za njega je populizam politički stil koji može oblikovati „raznoliki simbolički materijal i učvrstiti se u mnogostrukim ideološkim pozicijama, poprimivši političku obojenost primaoca kome se obraća“. Isti stav prihvata i Iv Surel (Yves Surel) kada, u eseju o Berluskoniju, tvrdi da populizam nije dosledna i jasna pojava, već da je u pitanju „jedna dimenzija diskurzivnog i normativnog registra koji usvajaju politički akteri“. Populizam, piše Ernesto Laklau (Ernesto Laclau), ne predstavlja „čvrstu konstelaciju, već niz diskurzivnih resursâ koji se mogu koristiti u različite svrhe“, „plutajuće označitelje“ koji prenose različita značenja u različitim istorijsko-političkim konjunkturama.⁶ Ideja da populizam funkcioniše kao osobena retorička strategija, različito upotrebljena u različitim prilikama, deluje privlačno – međutim, ona samo uviđa njegovu višeznačnost i na tome ostaje. Postoji i treća linija napada: populizam nije definicija sebe samog. Nikada nećete sebe odrediti kao populistu; to je etiketa koju vam pridaju vaši politički neprijatelji. U najsirovijem obliku, „populista“ je uvreda, dok je u malo pristojnijem sredstvo nipodaštavanja. Ako niko već ne naziva sebe populistom, onda pojam populizma određuje pre one koji se njim koriste, nego one koje njim treba označiti. Kao takav, on je pre svega korisno hermeneutičko sredstvo za pronalaženje i opisivanje onih političkih partija koje svoje neprijatelje optužuju za populizam.

Za i protiv

Ovaj pristup ima još jednu ne tako beznačajnu prednost, a to je mogućnost uvođenja vremenske dimenzije u čitavu raspravu. Populizam nije oduvek upotrebljavan kao što je danas to slučaj, niti je oduvek služio za označavanje drugih. Sve do kraja Drugog svetskog rata, mnogi ljudi i partije su se rado određivali kao populisti, što im je bilo ravno popularnosti. Njihove partije bile su „narodne partije“: kada je u SAD osnovana Narodna partija, nazivali su je i Populističkom partijom. Njen program, usvojen u Omahi 1892. godine, zvuči poznato:

„Nalazimo se u sred zemlje dovedene na rub moralne, političke i materijalne propasti. Korupcija vlada glasačkim kutijama, zakonodavstvom, Kongresom, a prikrada se čak i sudstvu. Ljudi su obeshrabreni… Novine su većinom potkupljene ili ućutkane, javno mnjenje je zanemelo, preduzetnici su malaksali, kuće su pod hipotekama, a rad obezvređen.“

Sve do sredine XX veka, dakle, mnogi su sa ponosom nosili ime populiste. Linija fronta bila je jasna: jedni na strani naroda, drugi protiv njega; jedni su hteli da vide kako „plebs“ postaje narod, drugi su verovali da narod nije ništa osim „plebsa“. Takva podela se nadovezala na jednu vekovnu suprotstavljenost, prema kojoj nisu samo populisti, već je i sâm narod meta prezira i uvreda, što datira bar od šestog veka pre nove ere, kada se, prema Herodotu, Persijanac Megabiz (Megabyzus) usprotivio onima koji su želeli da „daju narodu vlast“, jer:

„…nema ničega glupljeg ni obesnijeg nego što je neprosvećena gomila. Ako smo se spasli vlade i nasilja tiranije samo zato da bismo pali u ralje neobuzdanoj i besnoj gomili, to bi tek bilo nepodnošljivo! Jer kad tiranin nešto radi, on bar razume šta radi, a beskrajna gomila nije u stanju da nešto zna. A kako bi i mogla da zna kad ništa nije ni naučila niti je išta od kuće donela? Zar se neće ustremiti na poslove bez ikakvog razumevanja, kao neka nabujala reka?“

U ovih nekoliko redaka nalazimo već udružene sve predrasude od kojih će se govorna figura naroda sastojati u narednim milenijumima: narod ništa ne valja, neuk je, bezuman, divalj, kratkovid i plahovit. „Gomilu“ je čekala duga istorija. Ipolit Ten (Hippolyte Taine) u drugoj polovini XIX veka začinjava stranice svoje Origines de la France contemporaine (1876–94) opisima „rulje“: „U svakom bitnijem ustanku uvek ima onih starih zločinaca i skitnica, neprijatelja zakona, podivljalih, lukavih razbojnika koji, poput vukova, hitaju tamo gde su namirisali plen. Upravo oni služe kao upravljači i izvršioci javne ili privatne zlobe“.

Sa druge strane, branioci i zaštitnici naroda su stupili na pozornicu sa zakašnjenjem, u najmanju ruku zato što su pismeni ljudi uglavnom bili deo optimata, samoprozvanih „najboljih ljudi“ svog doba, bilo po poreklu ili po interesima. Pristalice Tomasa Mincera (Thomas Müntzer ) u Nemačkoj u XVI veku i Leveleri i Kopači u revolucionarnoj Engleskoj XVII veka su bili prvi koji su svoje ciljeve opravdavali kao ciljeve „naroda Božijeg“. U XVIII veku je došao red na autore francuske Enciklopedije. U odrednici narod Ševalije de Žokur (Chevalier de Jaucourt) s ironijom primećuje: „U Francuskoj, narod se nekada smatrao najkorisnijim, najvrednijim i, prema tome, najcenjenijim delom nacije“. S vremenom je, međutim, „red onih koji su činili narod postajao sve uži“: trgovci, finansijeri, ljudi od pera i advokati su se postepeno izopštavali iz naroda, tako da su u njemu ostali jedino seljaci i radnici – čijoj je radinosti, poštenju i štedljivosti Žakur napisao podužu pohvalu, pre nego što je dospeo do svog pravog političkog cilja: „…kad bi ti takozvani političari, blistavi umovi puni čovečnosti, malo proputovali, uvideli bi da nigde nema življe privrede nego u onim zemljama u kojima se o ‘malom čoveku’ vodi računa“. Zatim zaključuje: „Predajte mnogo novca u ruke naroda i isti iznos, koji nikome neće teško pasti, neizbežno će se iz njih vratiti u državnu kasu. Međutim, otimati mu novac koji je on zaradio svojim radom i predanošću znači lišiti državu zdravlja i bogatstva“.

U Enciklopediji je utvrđena sledeća jednačina: dobro mišljenje o narodu je preduslov za učešće u borbi za narod; sa druge strane, sâmo to mišljenje se stiče u borbi. Na taj način, pozitivno mišljenje o narodu postaje ujedno i oružje političke borbe, ali i njen ulog. Protivnici naroda o njemu stvaraju lošu predstavu, poput Megabiza ili Ipolita Tena, dok oni „demokratični“ moraju širiti dobru, ako ne i idealnu sliku. Podela je neupitna i izložena je u izuzetnom radu Žila Mišlea (Jules Michelet), napisanom dve godine pre nego što je revolucionarni talas zahvatio Evropu 1848. godine. Knjiga se zove Narod (Le Peuple) i predstavlja romantični hvalospev o njemu. Za oligarhe je on surov, prost i nerazuman; Narod osuđuje one pisce dobrog roda koji dopuštaju sebi da iz svojih salona izađu samo da bi opisali manjinu prestupnika koja im daje za pravo da se pozivaju na policiju. Za Mišlea je narod nešto sasvim suprotno: on je velikodušan, požrtvovan i prepun čovečnosti. Ipak, prava poenta dolazi do izražaja tek na kraju podužeg uvoda: „Budite uvereni, Francuska nikada neće za Evropu poneti neko drugo ime do jednog; ono neokajano ime, koje je u isto vreme jedino istinito i večno – ime Revolucije“.

Predstave

„Ličnost naroda“ se prvi put pojavljuje sa Mišleom i romantizmom. Podsetimo se da je teorija subjekta tada bila na vrhuncu: Hegelov svetski duh kao subjekt, Kontovo i Spenserovo društvo kao subjekt (društvo kao živi organizam), čovečanstvo kao subjekt, Herderova nacija kao subjekt, Marksov klasni subjekt; narod kao subjekt. Ako je narod subjekt koji ima ličnost, onda mora imati i psihologiju. U XIX veku je nastalo obilje studija koje su svoj oblik i izraz najjasnije zadobile u delu Gistava le Bona (Gustave Le Bon) Psihologija gomile (1894), koje je najvećim delom plagijat rada Scipija Sigelea (Scipio Sighele) Delinkventna gomila (1891). Glavni predmet istraživanja bio je kriminalni aspekt gomile. Nelagodnost koju su izazivale „opasne klase“, strah od pobune, očajavanje nad rušenjem postojećeg poretka – sve je to sada steklo položaj empirijske nauke.

Le Bonova gomila je umnogome nalik Megabizovom narodu: lišena je razboritosti, plahovita je, neuka i priglupa. Međutim, te osobine sad postaju medicinski problem („nužno je u obzir uzeti i neka nedavna fiziološka otkrića“): plahovitost se objašnjava kao „odsustvo suzdržanosti“, jer se gomila „prepušta nagonima“. Glupost postaje „sugestibilnost“ – čovek u masi kao da je „hipnotisan“  i „preduzeće određena dela sa neodoljivom žustrinom“.¹¹ Sa svoje strane, sugestibilnost uzrokuje drugi „medicinski“ sindrom u gomili: zarazu.

Ako gomila ima ličnost i psihologiju, „um“, „imaginaciju“, „osećanja“ i „moral“ (na šta ukazuju naslovi poglavlja kod Le Bona), onda mora imati i rod. U XIX veku se bez sumnje smatralo da je gomila ženskog roda i da se tako i ponaša:

„U mnogim opisima tokom 90-ih godina XIX veka, žene su bile otelotvorenje svega pretećeg, ponižavajućeg i slabijeg. Poput ludaka, naslađivale su se nasiljem; poput dece, bez prestanka su se borile sa nagonima; poput varvara, nisu mogle da utole žeđ za krvlju i seksom.“¹²

Poređenje žena sa decom ne može a da nas ne podseti na jedno od najpoznatijih mesta u istoriji zapadne političke teorije: prvu knjigu Aristotelove Politike u kojoj Aristotel uspostavlja homologiju u odnosima gospodara i roba, muškarca i žene, oca i deteta, tako da utvrđuje niz gospodar-muž-otac, sa jedne strane, i rob-žena-dete sa druge. U pogledu feminizacije gomile nije toliko bitna jeftina psihologija koja se na nju primenjuje, već neizbežnost podređenosti.

Te ideje su imale mnogobrojne nastavljače. Gomile će postati „mase“, a zaraza „masovna histerija“. Sigmund Frojd je, 1921. godine, u svojoj knjizi Psihologija mase i analiza ega izneo ideje veoma slične Le Bonovim. Nakon Prvog svetskog rata, još jedna empirijska nauka se mogla upregnuti u posao opisivanja gomile: fiziologiji i psihologiji je priključena i antropologija. U XX veku je gomila – ili masa – stekla novu osobinu: primitivizam. U Grupnom umu (1920) Vilijama Mekdugala (William McDougall) prosta neorganizovana masa je „isuviše emotivna, plahovita, nasilna, ćudljiva, nedosledna, neodlučna i ekstremna u svojim postupcima“ – „ona se ponaša kao nevaspitano dete ili neuki, strastveni divljak“, a u najgorem slučaju kao „zver“; ponovo se javlja Aristotelov niz, samo što ovde divljak stupa na mesto deteta i roba. Prema Frojdu, „kada se pojedinci nađu u grupi, njihove pojedinačne inhibicije će nestati i svi oni okrutni, surovi i rušilački nagoni, koji u pojedincu miruju kao preživeli ostaci primitivnog doba, biće uskomešani“; prema tome, „poistovećivanje grupnog uma sa umom primitivnih naroda“ potpuno je opravdano.

Možemo, kao poslednji element u našem pregledu predstava o narodu, razmotriti neke predstave o televizijskoj i radio publici. Takva „virtuelna gomila“ deli makar neke odlike sa svojom klasičnom prethodnicom: Gebelsovi slušaoci i gledaoci američkog evangelističkog televizijskog programa se odlikuju, pre svega, „sugestibilnošću“, kao lakovernici u režimu kojim vlada ono što Marijučija Salvati (Mariuccia Salvati) naziva „instant-mišljenjem“ – u suprotnosti sa „odgođenim mišljenjem“ na kom je zasnovana predstavnička demokratija – za koji su skovani termini „tele-populizam“, a potom i „sajber-populizam“.

Javio se on u svom uzvišenom ili demonskom otelotvorenju, narod je prošao kroz svoj „dugi devetnaesti vek“. Zaključno sa Drugim svetskim ratom, „narod“ i „narodno“ su ostale središnje kategorije s obe strane Atlantika. U Evropi crvena nit povezuje početak Deklaracije o pravima čoveka i građanina iz 1789. godine – „predstavnici francuskog naroda konstituisani u Narodnoj skupštini” – francuski Narodni front iz 1936. godine i Član 1. italijanskog Ustava iz 1947. godine: „Suverenitet pripada narodu“. U Italiji je čak i Narodna stranka (1919) Luiđija Sturze (Don Luigi Sturzo), pripadala toj struji: simptomatično je što su katolici pokušali da ponovo uđu u nacionalnu političku arenu nakon Prvog svetskog rata upravo preko kategorije „naroda“.

Sve do Hladnog rata, te kategorije su zauzimale središnje mesto i u američkoj istoriji. Politički ekonomista Robert Rajh (Robert Reich) primećuje: „Demokratska stranka se, u prvim decenijama XX veka, nije libila ekonomskog populizma“. Tokom predsedničke kampanje iz 1936, „Ruzvelt je upozoravao na ‘ekonomske rojaliste’ koji su celo društvo naveli da im služi: ‘narod se više ne pita o radnom vremenu koje se radi, nadnicama i uslovima tog rada – sve je to nametnula nova industrijska diktatura’“. U poslednjem predizbornom govoru na Medison Skver Gardenu, Ruzvelt kaže: „Oni tvrde da ljudi na socijalnoj pomoći nisu samo nezaposleni, već i da su bezvredni“; ipak, „vi i ja nećemo nikada prihvatiti takvu ocenu naših nezaposlenih sunarodnika“. Još je, možda, dvosmislenija opaska da „sada znamo da je vladavina organizovanog novca podjednako opasna kao i vladavina organizovanog kriminala“.

Novi oligarhijski poredak

Ako bismo hteli da pronađemo mesto gde se centar navodno sada nalazi, uzmimo Bila Klintona kao primer, čije sledbenike zovu „Rubinovim demokratama“, po njegovom Upravniku trezora, bivšem podpredsedniku Goldman Saksa i jednog od članova upravnog odbora Sitigrupa: drugim rečima, zastupnika interesa krupnog finansijskog kapitala. To što se administracija koja je vrlo bliska najmoćnijoj banci na svetu, onome što je Ruzvelt nazivao „organizovanim novcem“, naziva „centrističkom“ ukazuje na određenu političku promenu. Rubinove demokrate su vrlo slikovit prikaz nekih dugoročnih kretanja koja su otpočela posle 1989. godine.

Prvo, društvene klase se ne pominju, kao ni narod. Makar na nivou dikursa, politički predlozi nisu više ukotvljeni u materijalnim interesima suprotstavljenih društvenih grupa. Svakako, ta „bezinteresnost“ je podvala: posebni interesi grupa i klasa se slede nedvosmisleno, iako se ne imenuju, a sve u službi opšteg interesa – kao što je slučaj sa, na primer, „ozdravljenjem javnih finansija“. Kameron i Ozborn sprovode politiku koja bi se nekada smatrale grubo „prokapitalističkim“, u ime nedostižnog uravnoteženog budžeta. U Evropi, klase su iščezle iz javnog diskursa u većoj meri nego u SAD, gde se društvena određenost raznih biračkih grupa nije izgubila, a izraz „klasna borba“ se ponekad sa vrlo malo ograničenja izusti, mada danas mahom od strane republikanaca; Pol Rajan, zvezda u usponu Republikanske stranke, optužio je 2011. godine Obamu za „klasni rat“. Još iskreniji je bio Voren Bafet, četvrti najbogatiji čovek na svetu, kada je novinaru Njujork Tajmsa rekao: „Klasni rat postoji, u redu, ali je moja klasa, bogata klasa, ta koja rat vodi, a i pobeđuje“. Polaganje prava na položaj „centra“ je jedna od nagrada za onog ko pobedi – ali je to u isto vreme i jedno od sredstava za pobedu.

Drugo, „negativna moć“, odnosno moć sprečavanja, nadgledanja i procenjivanja je izuzetno uvećana. Nađa Urbinati (Nadia Urbinati) je navela „prožimajuću moć tržišta“ kao, možda, i najuticajniji savremeni oblik negativne moći, usled „mogućnosti pozivanja na legitimno pravo stavljanja veta na političke odluke u ime navodno neutralnih, pa čak i prirodnih pravila“. Tokom poslednjih nekoliko godina, „nezavisne“ centralne banke i međunarodne finansijske institucije su znatno proširile domen svoje negativne moći: MMF, Svetska banka, Svetska trgovinska organizacija i Evropska centralna banka procenjuju i zabranjuju nacionalne privredne mere u skladu sa sopstvenim „stručnim“ prioritetima. Procene agencija za rejting, koje su privatna lica po zakonu, nose velike posledice po živote pojedinačnih građana. Nijedan Grk, Španac ili Italijan se nikada nije pitao ko će se naći u upravnom odboru Mudisa (Moody’s); ipak, od tog odbora zavisi da li će neko od tih građana otići na lečenje od raka ili da li će njihova deca moći da pohađaju univerzitet.

Treće, oblast demokratskog odlučivanja je u velikoj meri sužena. Mnoge ekonomske, fiskalne, budžetske i socijalne odluke više nisu u nadležnosti naroda, već ih oblikuju i, u krajnjoj liniji, nameću spoljašnja ograničenja „negativnih moćnika“. U drugom koraku, koji možemo zvati i nametanjem unutrašnjih ograničenja širenjem doktrine o suprotnim ekstremima, jedini preostali izbor je onaj između levog i desnog centra-centra, tj. između dve u osnovi istovetne politike. Najveća promena kojoj ovakav režim stremi su dvopartijske koalicije, koje bi se smenjivale na vlasti. U stvarnosti, današnja vlast nije prosto dvopartijska, već tropartijska, jer je treći element negativna spoljašnja moć. U tom pogledu nam bivši guverner nemačke Savezne banke Hans Titemejer (Hans Titemeyer) zaista otkrio mnogo toga kada je 1998. godine pohvalio nacionalne vlade što im je stalo pre do „trajnog plebiscita svetskog tržišta“ nego do (po svoj prilici, nekompetentnijeg) „plebiscita glasačkih listića“.

Da sumiramo: od kraja Hladnog rata se širom Zapada učvrstio oligarhijski režim, i u društveno-ekonomskom i u političkom pogledu. Prvi je mnogo upadljiviji, s obzirom da je raspodela bogatstva postala neravnomernija i da su se pojavile prave novčane oligarhije. U SAD je 2007. godine gornjih 1% stanovništva posedovalo 35% ukupne imovine, a sledećih 19% je posedovalo 51%, što znači da je gornja petina stanovništva posedovala 85% imovine, dok ostale četiri petine poseduju tek 15%. Međutim, suočavamo se i sa oligarhijom u formalnom političkom smislu, s obzirom da su elite sve manje i manje podvrgnute istom pravnom poretku kom je podvrgnut i ostatak stanovništva. Jedan od vodećih italijanskih pravnika je primetio da „iza bauka populizma vreba opasnost od oligarhijskog propadanja ustavne demokratije“. Samo, to propadanje više nije samo opasnost, već i stvarnost.

Elite su već sada podvrgnute mnogo labavijem poreskom režimu. Voren Bafet (čije se bogatstvo procenjuje na oko 50 milijardi dolara, 10 milijardi gore-dole, u zavisnosti od kretanja na berzi) je ponovo upotrebio svoj imunitet kako bi nam otkrio da je stopa njegovog poreza na prihod više nego upola manja od one koju plaćaju njegove sekretarice. Ono što je za obične građane krivično delo, kažnjivo zatvorom, za elite postaje prekršaj za koji se plaća kazna. Tako je u decembru 2012. godine HSBC pristala da plati kaznu od 1,92 miliona dolara za pranje ogromne količine novca meksičkih narko dilera – što je zločin zbog kog je direktori banke trebalo da budu osuđeni na duge zatvorske kazne. Posle doktrine o banci koja je prevelika da bi propala, dobili smo doktrinu banke koja je „prevelika da bi bila optužena“. Režim je stoga oligarhijski u strogom smislu reči, zato što postoje dva zakona: jedan za obične građane i drugi za moćnu nekolicinu.

Od finansijske krize naovamo se sve češće pribegava ne-predstavničkim organima, kao što je slučaj u Italiji, koja je prvo poverena „tehnokratskoj“ vladi, a zatim i odboru „mudraca“. Tehnokrate su pokazale da nemaju strpljenja za demokratska pravila (što je kompulzivne prirode) kao što se vidi iz intervjua sa Montijem: „Ljudi na vlasti ne smeju dopustiti sebi da budu u potpunosti pod kontrolom parlamentaraca“. Ipak, takva ograničenja se sprovode i otpisivanjem svake kritike kao „neogdovorne“ – ili „populističke“, što sada znači isto. Ukratko, jedina odgovorna kritika je ona koja ne kritikuje; jedini mogući prigovor je onaj koji obezbeđuje pristanak; jedina alternativa je podrška. Najokrutniji primer je onaj sa ljudima u Španiji koji su iseljeni iz svojih domova i koji su se usudili da protestuju ispred kuća onih koje okrivljuju za to, što je poseban oblik protesta pod imenom escrache. U pitanju su mirne i nenasilne demonstracije ljudi koje je kriza ostavila na ulici. Primetite samo kako su ocrnjeni: za predstavnicu, ironično, Narodne stranke (Partido Popular), Evu Duran (Eva Durán), „escraches su isto kao kada su nacisti obeležavali kuće“, dok je generalna sekretarka iste te partije, Marija Dolores de Kospedal (María Dolores de Cospedal), njihove postupke osudila kao „čisti nacizam“, a njih, nenaoružane demonstrante, kao ljude u „totalitarnom, sektaškom stanju uma“.