NaslovnaNaukaDruštveneZdrav razum kao jedan od temelja racionalnosti (u demokratiji)

Zdrav razum kao jedan od temelja racionalnosti (u demokratiji)

-

Ako se postavi pitanje šta znači pojam racionalnost sam po sebi, veoma je jednostavno putem njegove originalne etimologije doći do izvorišnog pojma ratio koji u latinskom jeziku znači razum, te bi se racionalnost doslovno mogla prevesti kao razumnost. Dakle, čovek kao homo sapiens sapiensveoma razumno biće jeste jedino koje poseduje ovu sposobnost, odnosno ona se može nazvati specifičnom razlikom koja ga odvaja od drugih bića. Stoga i sva druga određenja čoveka treba da se saglašavaju sa ovim izvornim, što i jeste slučaj već kada se pođe od Aristotela i njegovih fundamentalnih antropoloških određenja iz Politike da je čovek ζῷον πολιτιϰόν (društvena životinja, tj. biće zajednice) i ζώον λόγον έχον (jedina životinja obdarena mogućnošću govora)[1].

Međutim, kako tema ovog istraživanja nije puka racionalnost, nego utvrđivanje načina na koje je filozofski pojam zdrav razum određujući za pojam racionalnosti koja se prvenstveno tiče odnosa u (jednoj široj) ljudskoj zajednici. Shodno tome, treba početi iz početka i ponovo se vratiti Aristotelu jer se upravo u drugom njegovom spisu O Duši prvi put javlja temelj za nastanak ovog pojma. Naime, reč je o Aristotelovom pojmu aestezis koine (αἴσθησις κοινὴ, aísthēsis koinḕ), koji je verovatno najprikladnije bukvalno prevesti sa zajednički osećaj, što je često i bio slučaj, ali će upravo shodno postavci ove teme kao racionalnosti usmerene ka ljudskoj zajednici autor ponuditi i svoj drugačiji spekulativni predlog za prevod ovog (ključnog) pojma.

Aristotel. Izvor: Britannica

Pre nego što se dođe do ovog pojma, kao preludij treba istaći da je Aristotelu kao izrazito spekulativnom misliocu svakako nesumnjivo bilo jasno da: „svako čulo opaža neko jedinstvo“[2]. Međutim, iako kosmajski prevodilac Aristotela, Slobodan Blagojević, pominjući plotinovsko-fenomenološke filozofske škole piše o kritici Aristotelovog intelektualizma čula on upravo u ovoj izrazito značajnoj fusnoti napominje koliko je važna i potrebna ovakva diferencijacija čula, jer u pojmu ta koinazajedništvo svojstava je prema njegovim rečima ono koje ima dominaciju u samom prevodu[3], stoga je takođe neophodno na odgovarajući način prevesti i αἴσθησις κοινὴ, koje onda nije samo zajedničko čulo, te osećaj, oset ili doživljaj, (uobičajeno, ali svakako i pogrešno prevođen kao zdrav razum), nego kao još jedan spekulativnni Aristotelov (pojmovni) momenat – doživljaj zajedništva.

Upravo to je teza koja se ovde nastoji braniti, naime kako je Aristotelova zdravorazumska filozofija poprište jedne jezičko-logičke borbe, što sa jezikom, što sa samim sobom, kako bi se uspostavio i zaživeo jedan ovakav koncept među ljudima. Na tragu ovoga je i Hrvatski istraživač Pavel Gregurić u knjizi Aristotle on the Common Sense utvrdio da se na još nekoliko mesta ova dve reči kod Aristotela zajedno nalaze – U Metafizici (I. 1 981b), O rađanju životinja (I. 3 489a) O delovima životinja (IV. 10 686a) i O pamćenju i sećanju (1450a) i utvrdio da ga svaki put Aristotel koristi na različite načine, ali uvek kao jednu naglašeno praktičku moć[4].

Sa ovime se donekle saglašava i Gadamerova interpretacija kako je na ovaj koncept zajedničkog čula za ono što je istinito i pravo gledao Đanbatista Viko. On je smatrao kako je Aristotel razvio ovu fronetičnu (prudencijalnu) moć razvio kao motiv-protiv Platonovoj Ideje Dobra, čiji je osnovni zadatak da putem verovatnoće suprotstavlja velelepnim teorijskim istinama, dok je Toma Akvinski smatrao da je ona datost svim ljudima da kombinuju sva (spoljašnja) čula, a ujedno da je ona i njihov zajednički koren[5].

Toma Akvinski. Izvor: Wikipedia

Dakle, kako je utvrđeno da je ovaj Aristotelov dijalektički princip verovatnoće konstitutivan za ideju doživljaja zajedništva, uglavnom pogrešno prevođenog sa zdrav razum, sada ipak ne bi bilo zgoreg još malo objasniti kako istorijski treba diferencirati ova dva pojma. Naime pojam zdrav razum se koristeći ove dve reči (tj. više kao intelektualno zdravlje) jedna pored druge može pronaći prema Plutarhovim rečima tek u stoičkoj filozofiji kod Aristona sa Hiosa[6], a zasigurno tek kod Marka Aurelija u desetom poglavlju (35. stubac) Meditacija sa samim sobom u formi την υγιανούσαν διανοιαν[7].

Što se tiče modernosti, svakako da je jasno da mislilac za kojeg se može reći kako je konstituisao novovekovnu racionalnost jeste upravo i onaj koji je duboko verovao u doživljaj zajedništva treba istaći kako je Rene Dekart sens commun ili le bon sens (dobar osećaj) takođe smatrao da je “određena sposobnost ili organa ili regije mozga gde se unosi iz različitih čula zajedno obrađuju i objedinjuju”[8]. Svakako treba podsetiti i na njegovu čuvenu definiciju iz Rasprave o metodi (1637.) koja je sa francuskog prevedena kao za sve one sa zdravim razumom.: “što je na svetu najbolje podeljeno, jer svak misli da ga ima sasvim dovoljno; tako da čak i oni koje u svemu drugom je vrlo teško zadovoljiti, nemaju običaj da ga žele imati više nego što ga imaju”[9], i za koju se može reći da je samo nastavak razvića već, u filozofskoj (peripatetičkoj, stoičkoj i sholastičkoj) tradiciji ustanovljenog pojma. Ipak, odgovornost i obaveza svih drugih za rukovođenje njime ne igra više samo ključnu ulogu u praktičkoj sferi, nego je sada (u modernosti) iz njega moguća, ali i izvršavana derivacija, kako to Vajthed kaže, i fundamentalnih principa nauke[10].

Osim ovih, a i drugij klasičnih autora, poput Kanta, kojem je bio važan u estetičkim istraživanjima i Hegela i Rozencvajga koji ga nisu preterano cenili[11], većina takođe devetnaestovekovnih, ali i savremenih autora smatra da je princip zdravog razuma odnosno . doživljaja zajedništva veoma važan kada je u pitanju najstandardnije političko uređenje u zapadnom svetu još od prograšenja nezavisnosti Sjedinjenih Američkih Država od Velike Britanije 1776. godine, a još zvaničnije 1787. godine usvajanjem Ustava SAD, što se kasnije prošililo i u zapadnoj Evropi, pre svega u Francuskoj i pomenutoj V. Britaniji.

Upravo tako je čuveni teoretičar filozofije politike Aleksis de Tokvil u knjizi Demokratija u Americi (1835.) istakao da je baš common sensezdrav razum (doživljaj zajedništva)u osnovi svake demokratije. On je smatrao da je demokratija najbolji politički sistem, jer omogućava da se stvore političke institucije koje se mogu prilagoditi potrebama vremena[12]. Tokvil je takođe i o svom kasnijem delu Stari režim i revolucija iz 1848. naveo da je doživljaj zajedništva (zdrav razum) ključan i za primenu demokratije, jer je po njegovom sudu potrebno pametno rasuđivanje da bi se doneli odgovarajući i produktivni zakoni. On je stoga smatrao da su zdrav razum i odgovornost za donošenje odluka dva temelja demokratije[13].

Aleksis Tokvil. Izvor: Britannica.

Na ovom tragu su i drugi autori isticali kako je common sense veoma važan za demokratiju. To je zato što doživljaj zajedništva omogućava narodu da razume društvene probleme i da na osnovu njega pokušaju da daju smislene odluke. Tako i Bumgarner u knjizi Common Sense and Democracy (2013.) navodi se da je zdrav razum neophodan za funkcionisanje i razvoj demokratskih društava[14] i naglašava da je common sense odgovoran za formiranje kolektivnih vrednosti i normi potrebnih za funkcionisanje demokratije[15]. Takođe, on smatra da se doživljaj zadjeništva koristi kako bi se otkrili problemi u demokratskom sistemu, kako bi se razvile politike koje će pomoći u njenom razvoju i kako bi se stvorila jedinstvena politička vizija[16]. Prema tome i po mišljenju ovog autora da se zaključiti da su common sense i savremena demokratija veoma usko povezani i potrebni jedno drugome.

Euben bi dodao da se common sense može koristiti kao instrument za promovisanje i poštovanje demokratskih principa, kao što su sloboda, jednakost i pravda. Zdrav razum takođe olakšava građanima da biraju prave predstavnike i da spreče da se političari ponašaju na pogrešan način. Jednako tako, doživljaj zajedništva može pomoći da se spreče neke od nedemokratskih tendencija, poput korupcije, koje bi mogle da dovedu do autoritarnih režima[17].

Sa druge strane profesor političkih nauka na Univerzitetu u Floridi David M. Rief ističe da svakako postoje i neke slabosti common sensa kada je u pitanju veza ovog ključnog pojma sa savremenom demokratijom. Jedan od njegovih primera jeste taj da zdrav razum ne uzima u obzir društvene promene i druge faktore koji mogu uticati na donošenje odluka. Takođe, on dodaje, da doživljaj zajedništva može biti out of the date i ne može uvek pružiti dovoljno informacija da bi se donela mudra i pravična odluka. Ipak, uprkos i ovim nedostacima i ovaj veoma savremeni autor se saglašava da su common sense i savremena demokratija u bliskoj vezi. Reif naglašava da zdrav razum može biti veoma korisna poluga u promovisanju i poštovanju demokratskih principa i u sprečavanju nedemokratskih tendencija jer ga građani koriste kako bi shvatajući društvene probleme doneli mudre odluke o tome kako bi političari  trebalo da se ponašaju i kakve će se odluke doneti[18].

Sada, kada su apsolvirane jake veze zdravog razuma kako sa principima racionalnosti, tako i sa savremenom demokratijom, nije zgoreg izdvojiti nekoliko reči i o tome šta bi bila racionalnost u smislu savremene demokratije. Shodno tome, Tannenwald ističe kako se racionalnost u smislu savremene demokratije odnosi na način na koji se donose odluke u demokratskom sistemu. To uključuje postupak prihvatanja istraživanja i analize, kao i mišljenje stručnjaka, kako bi se donela najbolja moguća odluka. Ovako pojmljena racionalnost pomaže vladi da bude transparentna i da pruži javnosti dovoljno informacija da bude u stanju da razume i podrži odluke koje se donose. Po njegovom mišljenju, racionalnost takođe pomaže da se izbegnu korupcija, nepotizam i drugi oblici zloupotrebe vlasti, a ovaj princip u demokratiji je veoma značajan i za održavanje ispravne komunikacije između vlade i građana. Tannenwald sa kojim se saglašava i Kaningam u Teoriji demokratije[19] zaključuje da efikasna komunikacija omogućava članovima javnosti da daju konstruktivne i korisne informacije koje će pomoći vladi da donese najbolju moguću odluku i na taj način racionalnost u demokratiji pomaže da se izbegnu nezakoniti i neetični oblici vladavine[20].

Na osnovu svega navedenog može se zaključiti da je koncept zdravog razuma, shvaćen kao doživljaj zajedništva vrlo bitan za demokratska društva, jer se zasniva na ideji da ljudi mogu da rasuđuju pouzdano i racionalno, kako bi se osiguralo da su glasovi građana zastupljeni u političkom procesu, te da će samim time i donositi odgovorne odluke[21]. To se ujedno saglašava i sa antičkim idejama (tj. trećim Aristotelovim fundamentalnim antropološkim određenjem) da je čovek biće koje ima sposobnost da razlikuje dobro od lošeg, (te) ispravno od pogrešnog.

Dakle, na kraju jasno je da se i nekadašnja, ali i savremena demokratija zasnivaju na racionalnim principima zdravog razuma shvaćenog kao doživljaj zajedništva.


Literatura

Aristotel, O duši. Parva naturalia, Paideia, Beograd, 2012.

Aristotel, Politika, Globus, Zagreb, 1988.

Aurelius Antoninus, M., The Communings With Himself Of Emperor Of Rome. Together With His Speeches And Saying, Revised text and translation to English by C. R. Haines, G. P. Putnam’s Sons, New York, 1946.

Bennett, J., Selected Correspondence of Descartes, 2017.

Bruschwig, J., „Stoic Metaphysics“ u: The Cambridge Companion to the Stoics, Editor Inwood Brad, Cambridge University Press, Cambridge, 2003.

Bumgarner, J., Common Sense and Democracy, Sage Publications, New York, 2013.

Dekart, R., „Reč o metodi dobrog vođenja svoga uma i istraživanja istine u naukama“, u Rasprava o metodi, Estetika, Valjevo – Beograd, 1990.

Euben J., P., Corrupting Democracies: A Theory of Political and Moral Corruption. Princeton, Princeton University Press, New Jersey, 2009.

Gadamer, H., G., Istina i metod, Fedon, Beograd, 2011.

Gregorić, P., Aristotle on the Common Sense, Oxford University Press, Oxford, 2007. 

Kaningam, F., Teorije demokratije, Filip Višnjić, Beograd, 2003.

Reif, D., M., “Common Sense and Its Relationship to Modern Democracy” u: Phi Kappa Phi Journal Vol. 95, broj 1, National Forum, Jackson, 2020.

Skjervheim, H., “Common sense and democracy” u: “Theory of democracy”, Routledge, London, 2015., str. 220-233.

Tannenwald, N., „Rationality and democracy” u: The Journal of Politics, 80 (2), Oxford University Press, Oxford, 2018.

Tocqueville, A., (1835). Democracy in America. Knopf Doubleday Publishing Group, New York, NY: 2002.

Tocqueville, A. (1848). The Old Regime and the Revolution.: G. Routledge & Sons, London, 2004.

Trnavac V., “ZDRAVLJE DRUGIH: Pokušaj uspostavljanja jedne metodoontologije zdravlja”, u: Završni rad, Filozofski fakultet, Novi Sad, 2021. (link: http://remaster.ff.uns.ac.rs/?rad=3e700a399fc67e8b6fa47142507803bd).

Whitehead, A., N., The Concept Of Nature, Cambridge University Press, Cambridge, 2015.


[1] Aristotel, Politika, Globus, Zagreb, 1988., str. 4-5, pag. 1253.

[2] Aristotel, O duši. Parva naturalia, Paideia, Beograd, 2012., str. 160., pag. 425a.

[3] (Is)to., str. 161. 425b10-20.

[4] P., Gregorić, Aristotle on the Common Sense, Oxford University Press, Oxford, 2007.  

[5] H., G., Gadamer, Istina i metod, Fedon, Beograd, 2011., str. 52-53.

[6] Jacques Bruschwig, „Stoic Metaphysics“ u: The Cambridge Companion to the Stoics, Editor Inwood Brad, Cambridge University Press, Cambridge, 2003., str. 232. Autor u fusnoti 83. referira na Plutarch, Virt. mor. 440e–f.  

[7] Marcus Aurelius Antoninus, The Communings With Himself Of Emperor Of Rome. Together With His Speeches And Saying, Revised text and translation to English by C. R. Haines, G. P. Putnam’s Sons, New York, 1946., str. 288.  

[8] J., Bennett, Selected Correspondence of Descartes, 2017., str. 2.  

[9] R., Dekart, „Reč o metodi dobrog vođenja svoga uma i istraživanja istine u naukama“, u Rasprava o metodi, Estetika, Valjevo – Beograd, 1990., str. 11.

[10] A., N., Whitehead, The Concept Of Nature, Cambridge University Press, Cambridge, 2015., str. 98.  

[11] Za sav prethodni deo rada konsultovati i drugu celinu Master rada: V., Trnavac “ZDRAVLJE DRUGIH: Pokušaj uspostavljanja jedne metodoontologije zdravlja”, u: Završni rad, Filozofski fakultet, Novi Sad, 2021. (link: http://remaster.ff.uns.ac.rs/?rad=3e700a399fc67e8b6fa47142507803bd)., str. 97-111.

[12] A., Tocqueville, (1835.) Democracy in America, Knopf Doubleday Publishing Group, New York, NY: 2002., str. 266.

[13] A. Tocqueville, (1848). The Old Regime and the Revolution, G. Routledge & Sons, London, 2004., str. 67.

[14] Bumgarner, J., Common Sense and Democracy, Sage Publications, New York, 2013., str. 2.

[15] (Is)to., str. 3.

[16] (Is)to., str. 6.

[17] J., P., Euben Corrupting Democracies: A Theory of Political and Moral Corruption. Princeton, Princeton University Press, New Jersey, 2009., str. 32-37.

[18] D., M., Reif, “Common Sense and Its Relationship to Modern Democracy” u: Phi Kappa Phi Journal Vol. 95, broj 1, National Forum, Jackson, 2020., str. 34-37.

[19] F., Kaningam, Teorije demokratije, Filip Višnjić, Beograd, 2003., str. 18-20.

[20] N., Tannenwald, „Rationality and democracy” u: The Journal of Politics, 80 (2), Oxford University Press, Oxford, 2018. str. 492-505.

[21] Vidi(te) i: Skjervheim, H., “Common sense and democracy” u: “Theory of democracy”, Routledge, London, 2015., str. 220-233.

POPULARNO

POSTAVI ODGOVOR

молимо унесите свој коментар!
овдје унесите своје име

SLIČNO

Posebnost italijanske filozofije

0
Ispred vas se nalazi esej italijanskog marksističkog filozofa Dijega Fuzara o italijanskoj filozofiji. Opravdano je postaviti pitanje o postojanju jedne posebne italijanske filozofije. Moramo se...

Manifest praznine

KOMENTARI

Cousin Rupert on U prašini ove planete
Слађана on Распето Косово
Небојша on Распето Косово
Aleksandar Sivački on El Pibe
Đorić Lazar on El Pibe
Ministar Zdravlja on 25 godina od Dejtonskog sporazuma
Младен on Učmala čaršija
Anita on Vladalac
washington on Kosmopolitizam Balkana
Nadežda on Vladalac
Владимир on Vladalac
Predivan tekst, hvala puno na ovome, vrlo je važno za sve nas on Revolucionarne ideje i dalje postoje, a postoje li revolucionari?