Ti vozdvigni tvoju carsku glavu gore
Da te opet pozna i zemlja i more
Pokaži Evropi tvoje krasno lice,
Svetlo i veselo, kako vid Danice
Ako je razumevanje kolektivnog identiteta zapravo niz pokušaja da se odgovori na pitanje odakle potiče ona zajednica u kojoj se prepoznajemo, onda je razvijanje svesti o složenosti tog kompleksa motiva, mitova, tradicija i kultura prvi preduslov da se do njega, u nekom trenutku, dođe. U vekovima nakon pada srpske srednjovekovne države, svest o tome da smo Srbi bila je određena vizijom države – srpske zemlje, Serbie, Srbije ‒ koja dugo vremena van te svesti nije mogla da postoji. Ono što Crnjanski naziva „gorkim kontinuitetom” čine upravo vekovi koji su nemilosredno kosili srpske glave dok su u njima, „kao groznica i halucinacija” opstajale „zamišljene Srbije”. Kada se napravi bilans onoga što smo u svojoj modernoj istoriji pokušali da učinimo s mrežom ideja o tome kakva i kako srpska država treba da bude, postavlja se pitanje šta je od nje danas (pre)ostalo.
U domenu opipljive stvarnosti, državotvorni impuls Srba ostvarivao se između željâ i mogućnosti, kao što je, uostalom, svaki identitet presek onoga što se želi i može biti. Ako bi se računalo samo od zasnivanja nemanjićke države do danas, ispostavilo bi se da je srpska država praktično podjednako dugo postojala kao realni i kao zamišljeni entitet. To znači da se ona, s vekovnim i decenijskim preskocima, naporedo gradila, s jedne strane u domenu političke, administrativne i zakonodavne prakse, a s druge kroz književnost, kulturu i religiju. Njihova međuzavisnost, i smena prevlasti jednog aspekta u odnosu na drugi, uslovila je to da se napetost među njima produbljuje do tačke potpune nesaglasnosti, što posledično dovodi do zbunjenosti, razočaranosti i nezadovoljstva među pripadnicima nacionalnog kolektiva, kojima vrtoglavo kretanje istorije otežava razumevanje sopstvene pozicije u njoj.
Kada je, na samom početku 19. veka, došlo vreme u kom se jedna od tih mnogobrojnih, vekovima zamišljanih, Srbija mogla i praktično otelotvoriti, iskrsao je problem uklopivosti svih ideja koje su dovele do njene obnove. Birajući da, za razliku od danas medijski dominantne percepcije, srpski nacionalni preporod sagledamo kao put ka obnovi države, a ne njenom stvaranju ni iz čega, dajemo prednost dijahronijskoj perspektivi – jer je samo u njoj moguće videti kontinutitet između vidljivih i nevidljivih srpskih država. U političkim esejima Miloša Crnjanskog, pisanim uoči nestanka jedne od mnogih naših dvadesetovekovnih država, vidljiva je težnja da se razume i obrazloži veza između stare i moderne srpske državnosti – Svetog Save i Karađorđa kao njenih idejnih i praktičnih nosilaca. Spona među njima je za Crnjanskog očigledna.
Sveti Sava je državu smatrao „najvišim izrazom ličnog delovanja”, noseći je u sebi kao zanos i ideju i ostvarujući je naporedo s asketskim podvigom. Karađorđevo doba donosi modernu „etatizaciju srpstva”, koje je samo spolja „maglovita slika, skoro efemerna”, a zapravo „prava snaga i važnija od svih drugih, svet ideja i osećaja, a sa svojim nastavkom prošlosti, i kulturom Nemanjića, svetinja koja se ne može nekažnjeno odreći i duboka misterija”. Iako samo srpstvo u tom trenutku nema „oblik celine, nego se sastojalo od opštih ideja, od mreže osećaja koja je obuhvatala sve nas Srbe, i bez granica, i koja je tada bila nevidljiva na prvi pogled”, u trenutku kada se ratuje protiv agresora, otpor postaje sveobuhvatan i vidljiv – s opojnom snagom koja uokviruje svest o nacionalnim granicama, šireći orbitu svoje privlačnosti prema onima koji ostaju izvan njih. U takvim okolnostima postaje jasno da ako se Serbia želi susresti, mora se biti spreman na žrtvovanje sopstvenog života – što je srpski obrazac mučeništva oblikovan u doba kneza Lazara, i ponovljen u vremenima Karađorđa i njegovog praunuka, Aleksandra I Ujedinitelja.
Stoga mogućnost da se sopstveni život, na bilo koji način, dâ ako za to postoji dovoljno vredan razlog jeste jedini pokazatelj slobode u situaciji u kojoj se ništa osim tog života nema. To je ono što Njegoš, objedinjujući srednjovekovnu i modernu duhovnost u svojoj istorijskoj svesti, u Karađorđu prepoznaje kao metonimiju „žudnje nemilosrdnog prekidanja služenja”. Toliko puta potvrđenim izborom da ne budemo robovi svojih zapadnih i istočnih tlačitelja, pristali smo da dobrovoljno robujemo svojoj želji za slobodom u priviđenju sopstvene države. Da li je moglo drugačije?
U prvom delu članka uporedili smo dve Dositejeve predstave o dobroj državi, koje istovremeno pokazuju dva pravca u ostvarivanju srpske državne samostalnosti. Rekli smo već da je prvi model – uklapanja u jednu širu zajednicu naroda zajedničkih vrednosti – bio problematičan već u Dositejevom dobu, što ne znači da je prestao da postoji. Naprotiv, koncept srednjoevropske imperije kakva je bila Habzubrška monahrija opstao je do danas – s drugim imenom i nešto drugačijim obličjem, ali s nepromenjenim interesima.
Ono što praktično svaka međudržavna zajednica utemeljena na prosvetiteljskim (ili nekakvim drugim, progresivnim) vrednostima nudi onima koji u nju treba da uđu jesu sloboda i jednakost, gde bi pitanje nacionalnog identiteta jednostavno bilo irelevantno – jer su univerzalne, a ne pojedinačne, vrednosti mera zasnivanja i ostvarivanja pravâ i obavezâ svih građana. Uvidevši možda da je put do slobode lakši i čistiji ako se glavari rukovode time da „nada nema pravo ni u koga, do u Boga i u svoje ruke”, Dositej u svojoj ustaničkoj himni vraća Serbii njena pokretačka preimućstva, ne propustivši, međutim, da njeno vaskrsnuće dovede u odnos sa Evropom.
Pokazati joj „svoje krasno lice” nije dovoljno da ga ona uopšte vidi, a kamoli prepozna da je ono „svetlo kako vid Danice”. Iracionalno i možda donkihotovski verujući u nadmoć racionalnog poimanja sveta nad kulturno uslovljenim predrasudama, Dositej nije mogao videti da ta Evropa, koju mi osećamo kao svoju, nas, blago rečeno, ne vidi na isti način. To je nijansa koju previđaju oni koji, u svojoj slepoj odanosti zapadnim interesima, smatraju sebe baštinicima dositejevske tradicije – ako je Dositej pogrešio u proceni našeg kapaciteta da ostvarimo prosvećenu evropsku državu, on je isto toliko, ako ne i više, pogrešio kada je u takvoj Evropi video otvorenost za one koji žele da s njom budu jednaki i bliski.
To što je njegova vizija teško ostvariva ne znači da je loša, već samo to da je duh vremena u kom je ona nastala prošao tako da su se njegovi temelji srušili – što bi Dositej, da je mogao da vidi kraj veka u koji je tek zakoračio, razumeo, za razliku od onih koji i nakon 1999. godine misle da je naša nesposobnost da se prosvetimo izvor krivice koja naše uništenje čini opravdanim. Nemogućnost Evrope da prihvati Srbe kao sebi jednake iz decenije u deceniju ometala je postojanje prosvećene Serbie – koja se naposletku sabila u onih dvadesetak, ne tako mirnih, godina vladavinâ kneza Mihajla i kralja Petra I.
Dijalektika prosvećenosti dovela je do toga da srpski nacion, u susretu s njom, izgubi veliki deo svojih pređašnjih iluzija o Evropi – jer se, između ostalog, ispostavilo da u Austrougarskoj jednostavno nije bilo svejedno da li ste Srbin ili npr. Hrvat i Slovenac. Današnje kolonijalno graničenje nekakvog, geografski nepostojećeg, „Zapadnog Balkana”, deo je takve perspektive u pokušaju da se pitanje političkog opredeljenja Srba reši. Sporadično prepoznavanje nekakve naše vrednosti u očima zapadnih zemalja uglavnom se temeljilo na divljenju prema epskom, arhajskom impulsu naše, osmanskim jarmom opterećene, kulture.
To je još jedna osnova Vukovog „većeg” uspeha. Prema tome se ispostavilo da smo zapadnoj Evropi, paradoksalno, bliži onda kada joj pokazujemo njeno davno zaboravljeno epsko poreklo, nego kad pokušavamo da se uklopimo u sistem njenih modernih znakova kulturnog prepoznavanja i političkog ponašanja. Granična linija tog mogućeg prijateljstva nalazi se tamo gde ostvarenje interesa jednih ugrožava interese drugih. Revolucija 1848, okupacija i Kalajev režim u Bosni i Hercegovini, Carinski rat, Aneksiona kriza, stvaranje Albanije i držanje Austrougarske u Balkanskim ratovima, Prvi i Drugi svetski rat i sve nakon pada Berlinskog zida deo su konstante jednog kretanja koje je Crnjanskom, kao svedoku najturbulentnijih vremenâ, bilo u potpunosti jasno i zbog kog srpsko (državno) pitanje ni danas nije rešeno.
U smeni vidljivih i nevidljivih Srbija postoji mnoštvo rukavaca i jedna pravilnost. Ona se zasniva na tome da je svaka vidljiva srpska država u nekom trenutku prestala da postoji, seleći se u kolektivnu svest naroda i njegovih elita, odakle je oblikovala i generisala svoje potonju obnovu. Kako ni mi, a ni reka istorije u koju smo podjednako često dobrovoljno uskakali i bili potapani nikada nismo isti kao što smo bili, tako se ni Serbia nikad nije mogla ovaplotiti u obliku identičnom svom pređašnjem faktičkom i zamišljenom postojanju.
Tako nas delimična ostvarljivost njenih vizija navodi da se generacijski pitamo u čemu smo pogrešili, svaki put kada se ispostavilo da nismo ostvarili to što smo mislili da jesmo. Primera je mnogo – toliko da praktično svaka oblast srpskog prostora danas postoji kao nikad završena priča nastala u preseku prošlosti, sadašnjosti i budućnosti. Počev od Stare Srbije, prostora Raške, Kosova i Metohije i Vardarske Makedonije, idejno okupljenog i oslobođenog kao jezgro naše prvobitne državnosti – s čijim se rasparčavanjem, dejstvima spoljašnjih i unutrašnjih sila, počelo već nekoliko decenija nakon njihovog nominalnog povratka u sastav države koju su Srbi smatrali svojom. Nekadašnja očiglednost njihovog jedinstva i velika priča koja je iza toga stajala danas je zamućena, ograničena i najčešće ućutkana pseudograničnim linijama.
Ako se izbroje akutni i potencijalni problemi koje te linije otvaraju, koliko je razorna dubina našeg neuspeha da taj prostor integrišemo u jedinstvenu, i nikad ostvarenu, Serbiu? Uža Srbija, taj prostor malo širi od Šumadije, promenljivih granica i nedefinisanog imena, ostao je mera nezadovoljstva onih koji žele više i zadovoljenja onih koji žele manje – večito odgovoran za ono što (ne) obuhvata. Idući zapadno, do Crne Gore kao ideje i njene današnje perverzije, koga sve možemo da smatramo odgovornim za to što se njeno, nekada najveće, srpstvo preokrenulo u svoju otužnu suprotnost? Među mlađim srpskim zapadnim državama dve su republike – Srpska i Krajina – u čijim sudbinama se možda najbolje vidi stalni raskorak u tome šta smo želeli, šta smo mogli i šta smo naposletku uspeli da ostvarimo.
Pomisao na to da u Bosni i Hercegovini nismo dobili ono što nam istorijski pripada brzo se povlači pred podsećanjem na to da Republika Srpska Krajina danas živi jedino u sećanju onih koji su je održavali i branili dok su mogli. Mesto njene većinske seobe, danas Vojvodina, nastala je iz ideje o Srpskom vojvodstvu prečanskih Srba. Kada se danas neki ljudi glasno žale da Vojvodina nije više ono što je bila (pre 1995), da li se oni to sećaju Srpskog vojvodstva ili misle na nešto sasvim drugačije?
Pitanje razumevanja Jugoslavijâ – prve, druge i onih koje su se unutar nje mirno i silom preoblikovale do Savezne Republike Jugoslavije – verovatno najbolje pokazuje koliko je različitih značenja moguće upisati u jedno, samo fonetski identično, ime, koje tako ostaje trajni zalog našeg međusobnog (ne)razumevanja. Žal za jednom najčešće isključuje žaljenje za onom koja joj je prethodila ili je nasledila, što kao osećanje trajne neostvarenosti i potrebe da se za svoje nezadovoljstvo nađe krivac vodi samoporicanju i autošovinizmu. Toliko je kod Srba snažna želja za imanjem države, zajedno s njihovom moći da je, živeći u paralelnim stvarnostima, zamišljaju – čak i onda kada se tako ne osećaju. Razumevanje epohalne složenosti i uslovljenosti svake od naših „krivicâ”, temelj je preuzimanja odgovornosti za, na početku barem, diskusiju o mogućim rešenjima srpskog pitanja danas.
Jedino se tako, u generacijskoj perspektivi i sa svešću o kontinuitetu, mogu međusobno ogledati Serbie svih nas – bezdomnikâ i tužnih vitezovâ ‒ koji bez barem jedne od njih ne možemo da vidimo smisao svoje egzistencije. Tako ćemo se možda, u nekom trenutku, konačno s njom sresti.
