1.1 Svaki čovek ima cilj.
1.1.1 Cilj određuje sredstvo.
1.1.2 Sredstvo ima, u konačnici, fizičku primenu iliti fizičku pojavnost.
1.1.3 Fizička primena služi striktno praktičnim ciljevima.
1.1.4 Ono što dolazi posle ostvarivanja određenog cilja striktno je materijalne biti.
1.1.4.1
Primera radi, ako neki čovek želi da postane vlasnik nekog stana i da tako sebi obezbedi stambeno pitanje, njegov (izvesni) uspeh, kao i doživljaj obavljenog određenog cilja dolazi nakon što je cilj ispunjen tim već unapred određenim sredstvom. Shodno ovoj misaonoj postavci, možemo zaključiti kako dati kauzalitet leži u pojmu samog sredstva.
1.1.4.2
Implicitno možemo zaključiti kako je zadovoljstvo čisto materijalne i temporarne biti.
1.1.4.3
Međutim, ukoliko čovek doživi osećaj zadovoljstva u datom trenutku, tu-sada, on već u sledećem trenutku postaje nezadovoljan. Može se zaključiti da je imanencija materije (kao prvenstva nad esencijom) zapravo zlo, sama bit zakona večnog vraćanja na isto.
1.1.4.4
Osećaj zadovoljstva deo je čulnog i materijalnog sveta. Njegov opozit, koji uživa tren kao svoju bit tj. večnost (prostorno-vremenski gledano), jeste pojam spokojstva.
1.1.4.5
Osećaj zadovoljstva može biti doživljen samo u određenom momentu koji nazivamo sadašnjost, što implicira da je njegov oset iskrivljen, jer je to zadovoljstvo već u sledećem trenutku prošlost i možda uokvireno kroz sliku koju nazivamo sećanje. Inače, u suprotnoj postavci od ove, ono nije osećaj zadovoljstva, već nešto sasvim drugo.
1.1.5
Ono što pokreće čoveka jeste praznina. On večno traga za „savršenom dopunom“ i to traganje za dostatkom njegovog nedostatka nazivamo kretanjem.
1.1.6
Čovek je u večnom kretanju ka Drugim objektima, koje nazivamo i idealna drugost kao totalitet, zato što ga pokreće večna praznina, ona je večna dok je čovek živ. Mislima sâm čovek ne može da shvati svoj nedostatak. Otuda je osuđen na njegovo večno vraćanje.
1.1.7
Čovek ne shvata da mu je sâm preduslov egzistencije praznina, zato što ga razum uokviruje na „realne očiglednosti“ i sukcesivno tome „nužnosti“, kako bi se samoodržao.
1.1.8
Fundamentalna prirodna svrha čoveka je kao i svakog živog bića – da preživi.
1.1.9
Ako čovek ima svest, koja ga bitno razlikuje od ostatka živih bića, i uz to zadržava svoju nagonsku potrebu za životom, onda je čovek po svojoj prirodi najveći užas živog sveta.
1.1.10
Sama činjenica da čovek ima mogućnost da sebe shvati kao najveći užas postojanja uvodi slučaj na sasvim nepoznat i samim tim opasan teren – čovek počinje da se plaši samog sebe i svoje autorefleksije.
1.2
Čovek misli, govori, razmišlja, dela i okleva – ali ta rezultanta razumske refleksije puka je vremensko-prostorna iluzija razuma o samom sebi, kojom sâm čovek shvata da suštinski ne shvata samog sebe. Samim tim, jedino što čoveka suštinski odvaja od ostalih živih bića je aksiom za nužnost svog postojanja, odnosno pojam ILUZIJE.
1.2.1
Svaka iluzija je autentična po sebi, i ona je suštinska ljudska kategorija. Bez iluzije nema čoveka.
1.2.2
Iluzija nastaje samim nastankom jezika kod čoveka (jezik čoveka bitno odvaja od ostatka živih bića), zato što mu život sa jezikom postaje na svakodnevnom nivou nepodnošljiv. Jezik ne rešava misteriju bivstva i prvenstva bivstvu.
1.2.3
Da bi podneo nepodnošljivost bivstva (a osnova zoon-a je integralna vitalnost instikta koja ga nagoni da opstane), čovek stvara kroz svoje kretanje iluziju, kako bi mu iluzija poslužila kao rešenje između dvaju krajnosti – krajnosti „samoubistva“ (što je protivu njegove zoon osnove) i „nepodnošljivosti neznanog života i neizvesnog sveta“.
1.3
Svaki čovek „na fabričkim podešavanjima“ mrzi sebe, čak i u slučaju kada samoljubivo sebe ljubi – on mrzi sebe zato što nema ključne odgovore na ključna, prva pitanja koja su vremenom postala potisnuta. Potisnuta pitanja postaju suštastvo nesvesnog i sama bit čovekove praznine.
1.4
Čovek po automatizmu svog bivstva, osuđen na svest i reč, mrzi sebe zato što je njegova virtualna praznina ostala „trajno“ nepopunjena. Prosto, ovaj rudimentarni bitak onemogućava večnost. Stoga jedini neiluzorni cilj čovekov (zapadnog čoveka) jeste smrt, kao olakšanje. Otuda potiče priroda zapadnog čoveka, koja je nemirna i voli metež.
1.5
Čovek je sam sebi prvo neprijatelj, pa potom prijatelj. Često je ujedno i prijatelj i neprijatelj samome sebi.
1.6
Za zapadnog čoveka je svet u kojem on ne postoji kao čovek jedini bolji svet od ovog u kojem trenutno postoji.
1.7
Stoga, ovaj svet (kao projekat zapadnog čoveka) najgori je svet od svih mogućih svetova, pošto je pokretač nemir, a nemir je kauzalitet virtualnog kanibalizma. Virtualni kanibalizam osnovni je mehanizam za iluzorni dostatak čovekove praznine i otuda je to samo jedan stepen iznad nagona/instikta, a svoju afirmaciju stvar omogućava kroz razum.
1.7.1
Virtualni kanibalizam, kao odlika zapadnog čoveka (čoveka tehnologije i suštinske racionalizacije sveta oko sebe, homo faber), ukazuje na njegovu nemogućnost da prihvati „rezultate“ sopstvene autorefleksije. On, tako osuđen na bedu sopstva, uvek pronalazi problem u Drugom, samo što tumači drugog po svojoj proizvoljnoj slici o samom Drugom.
1.7.2
Suštinska razlika između drugog i Drugog, koju zapadni čovek prosto ne može da razume, jer nikada ne polazi od sebe, upravo leži u celokupnom problemu čovekovog večnog vraćanja na isto. Zapadni čovek je nesposoban da razume razliku između svetog i svetovnog, zato što njegovoj svesti savest nije imanentna.
1.7.3
Svest-bez-savesti uvek je preduslov za glupost i sujetu. Jedan pozitivni atribut, koji je lišen u celini, postaje jedan negativni atribut, koji je inherentan toj istoj celini. Glupost uvek već ne postoji bez sujete, ukoliko je savest svesti nepoznata.
1.7.4
Ovaj svet uništavaju glupost i sujeta, a grade ga svest-i-savesnost; glupost ne zna za posledice, jer glupost nikada nije sama sebe svesna, samim tim glupost ne može nikada biti savesna. Glupost ima „jak“ relat sa iluzijom, tj. iskrivljenom slikom o sebi kao svesti „svesna sama sebe“. Zato je neposrednija i negativno prodornija u svojoj (ne)delotvornosti od svesti-i-savesti.
1.7.5
Kada Paskal kaže, „Izopačenost razuma pokazuje se tolikim raznovrsnim i nastranim naravima. Trebalo je da se istina pojavi kako čovek ne bi više živeo u samom sebi“ (Paskal: 2006, 189), posve je u pravu. Zapadni čovek nije sposoban da spozna istinu, zato što svakodnevno „uživljava“ svoju iluziju, koju je izgradio radi sopstvenog opstanka.
1.7.6
Iluzija o kojoj je bilo reči uvek je uvek već iskrivljena slika, kojom čovek reflektuje stvarnost i samog sebe iz kauzeliteta koji ćemo ovde nazvati kauzalitet samoljublja. Ergo, možemo zaključiti da čovek bez istine ne može da „živi“ bilo gde no u samom sebi, osuđen na sebe i svoju osnovu bede. Ovakav čovek nikada nije razumeo život, niti imao ideju da mora da sebe nadiđe, upravo kako bi stekao samog sebe.
1.7.7
Zbog čega je onda čovek superioran u odnosu na prirodu, ako mu razum služi samo i striktno za ovozemaljski goli život? Deluje da je razum zapravo samo suva pratehnologija.
1.7.8
et proper vitam, vivendi perdere causas! (nemoj zbog golog življenja svrhu života da proćerdaš)
1.8
Iluzija je proizvod refleksije a refleksija je sredstvo razuma. Ukoliko je razum striktno vezan za ovozemaljsko, čovek nije puno odmakao od životinj, i to implicira kako je progres jedna laž. Laž, zato što je čovek zapravo u goroj poziciji od same životinje/zoon-a, jer životinja nema iluzije kojima omogućava svoje bivstvo u ovom svetu.
1.8.1
Ogledalo – „…simbol tehnološkog ili istorijskog događanja. Reflektovanje ličnosti u oblik. U mišljenju i radu ličnost se ogleda, stvara se ogledalo. Potpuni identitet mišljenja i rada, kao istorija, znači potpuno ostvareno ogledalo. Život se vidi samo naspram i ogledalo se mora razbiti: istorija završiti. s.refleksija, istorija, tehnologija…“ (Rečnik Tehnologije, strana 17)
1.8.2
„Svi oblici stvari u ovom svetu se ponašaju kao ogledala“ – Ž.L.
1.8.3
Ogledalo je lažna slika koja reflektuje siromašnu, materijalnu stvarnost kroz proizvoljnu sliku. Svako zlo počelo je čovekovim susretom sa samim sobom u odrazu ogledala. Čovek u ogledalu je pojava i prikaza, samim tim implicitno možemo zaključiti kako to u ogledalu zapravo nije „pravi“ čovek.
1.8.4
Odraz u ogledalu osuđuje čoveka da nikada „pravog“ sebe ne spozna i ne obujmi. To je prva laž koju je „đavo“ podmetnuo već i onako bednom i uplašenom čoveku – lik u ogledalu puka je pojava, a ne ličnost. Ergo, samo i jedino, istinska spoznaja sebe kroz patnju čoveka može dovesti do transcendencije i, posledično tome, nužne emanacije ličnosti. Ličnost je suštastveni opozit nesuštastvenoj prikazi.
1.8.5
Prikaza je prvenstvena laž čoveka. Prikaza je prvenstvo u svetu iluzija koja održavaju čovekovo bivstvo, dakle, prikaza jeste iluzija.
1.8.6
Čovek kroz „samospoznaju“ sebe putem ogledala na materijalan način doživljava sebe kao biće. Međutim, taj lik u ogledalu nije on, lik u ogledalu je samo jedna slika koja preti da preuzme (njegovu) čovekovu bit i da ga time zauvek liši supstance, koja ga zapravo odlikuje kao čoveka i kao ličnost.
1.8.7
Čovek lišen supstance jeste čovek lišen ličnosti. Ono što tada ostaje samom čoveku je lažna slika o samom sebi, a ta laž implicira odsustvo savesnosti. U najboljem slučaju, taj je čovek izgubljen čovek.
1.8.7.1
Osnova ličnosti je supstancijalna. Ličnost je istina, i ličnost je garant „pravog“ čoveka.
1.8.8
Samim tim, taj čovek nije čovek, već nešto sasvim drugo. Može se reći da je taj ne-čovek u stvari jedna mašina, svedena samo na operacionalizaciju materijalne stvarnosti. Ta mašina puki je proizvod tehnologije, svedena na osnovu upravo tehnologije koje je proizvod.
1.9
Tehnologija je skup tehnika koje služe za operacionalizaciju materijalne stvarnosti. Njena osnova – tehnika (iliti veština) – vezana je za opstanak u materijalnom svetu i vezana je za pojedinčevo iskustvo kao takvo. Aristotel u Metafizici I pravi ključnu distinkciju između veštine i znanja, kada objašnjava kako su veštine podeljene na veštine neophodne za život (lov, kuvanje, razmena) i veštine za dokolicu (puko uživanje). Samim tim, veštine nisu univerzalne i veštine nisu znanje. „Znanje“ dolazi i nadilazi veštine u onom momentu kada su obe vrste veština već savladane.
1.9.1
Tehnika – „osnov pro-iz-vođenja. z.reflektovani osnov. t.Tehnika, unutarnji je osnov refleksije i ostvaruje se kroz rad. Ona je osnov kretanja, koje se naspram objektivizuje kao telo (eidos). Telo je po tehnici uobličeno, ali je po njoj i mrtvo, jer je tehnika refleksija volje. Ona je isto što i um (logos). Njihova razlika postoji samo u istoriji, a ta razlika i stvara istoriju: tehno-logiju. Njihov identitet je i kraj istorije: reč koja je telo. Ako se osnov tehno+logosa razbije, pojavljuje se život…“ (Rečnik Tehnologije, strana 23)
1.9.2
Dakle, tehnologija je lažni lek za osnovu čovekove bede, odnosno lažni lek za neizvesnost i nesigurnost čoveka u ovom-svetu. Ona je primarna iluzija i najveće ogledalo koje ga sprečava da uživa život i svoj lik u svetu. Tehnologija je vezana za trenutak, ona ne poznaje tren i ne poznaje večnost. Tehnologija čoveku daje jednu lažnu sliku o sebi – da je nadmoćan-prema-prirodi i da je „pravi“ Bog na zemlji.
1.9.2.1
„Cilj čovečanstva sastojao se u tome, da se pojedincu oduzme što veći deo posla i natovari mašini. Javlja se oslobođenje od „bede ropstva nadnici” i jednakost kod zabava, ugoda i „umetničkog užitka”: „Panem et circenses” kasnih svetskih gradova. Filistri napretka oduševljavali su se nad svakim dugmetom koje je stavljalo u pogon neku napravu, koja je, navodno, ušteđivala ljudski rad. Na mesto prave religije ranih vremena stupa plitko zasenjaštvo za „tekovine čovečanstva”, pod kojima se razumeva jedino naredak tehnike, što ušteđuje rad i zabavlja. O duši nije bilo govora.“ (Špengler: 1996, 6)
1.9.3
Tehnologija uzurpira mogućnost da se stekne spokojstvo, zato što se tehnologija oslanja samo na ovostrano i samim tim čoveka vremenom putem mehanističke operacionalizacije svodi na mašinu. Zato što je tehnologija istinska posledica razuma u ovostranom opstanku. Ona nije progres već maska, laž. Time se potvrdjuje da čovek kao homo faber nije uopšte odmakao od zoon-a. Implicitno možemo zaključiti da je progres jedna velika laž, koju nazivamo istorija.
1.9.4
Tehnologija je idealna laž, koja pro-iz-vodi temporarne oblike/slike za čovekovu prazninu. Ona gasi život i ličnost, zatvara svet pred sobom i svodi večnost na prolaznost.
1.9.5
Tehnologija se hrani supstancom čoveka, i proždire njegov lik sukcesivno mu onemogućivši ličnost i ličnosnost. Nudi mu ogledalo i upotpunjuje njegovu prvenstvenu iluziju, kojom mu zauvek sprečava kretanje ka onostranom putem transcendencije. Tehnologija čoveka na kraju pretvara u pravu mašinu i potvrđuje zauvek njegov početak od kojeg je i krenuo:
Čovek je najveći užas živog sveta.
2.0
Jedino što može da zaustavi pro-iz-vodnju oblika/slika tj. Velikih Laži je Volja. Volja je ono što samo i jedino može po-puniti čovekovu prazninu. Volja je ono što nadilazi puku operacionalizaciju svetovnog i što suvereno čoveka uvodi u spoznaju svetog. Tada čovek razbijanjem ogledala, putem volje, menja ovostrano za onostrano, trenutak menja za tren iliti večnost, a iluziju zauvek menja za ličnost.
2.0.1
Volja – „od praslov. ВОЛИТИ prema lat. voluntas- sa-držati. z.neuslovljenost. t.Nereflektovani osnov. Vlasnik kretanja i jedina sila koja može da ga savlada. Volja ostvarena kao život jeste ličnost. Jedini zadatak ličnosti i jedini smisao istorije je da kretanjem u oblicima život osvesti kao volju: volja volji. Onaj koji je svestan svog izbora ne može više da pogreši. Volja nema uslov, ali je sama uslov svega. s.život, ličnost p. „Neka bude svjetlost. I bi svjetlost.“ (Knj. posl.).“ (Rečnik Tehnologije, strana 4).
2.1
Samo „pravi“ čovek je spokojan, i samo takav čovek može da dospe do onostranog. Čovek kada je spokojan nema potrebu za užitkom i zadovoljstvom jer je spoznao ono transcendentno, a tajna leži u tome da tada čovek poznaje večnost i da je to mesto – mesto najvišeg reda u ovostranom životu.
2.2
„Pravi“ čovek je ličnost, poseduje volju, iza sebe ima razbijeno ogledalo, a ispred sebe ima život, on uživa tren i spokojno dočekuje onostranu večnost – živeći ovostranu večnost. „Pravi“ čovek je jedini čovek, samo je on dostojan života zato što je lišen svih iluzija i ogledala. Takav čovek je jedini sposoban da voli i da razume prirodu i čoveka. U principu, ovo je samo i jedina „formula“ za dušu.
Literatura:
1. Паскал, Б. (2006). Мисли (стр. 395 стр.). Етхос.
2. Шпенглер, О. (1996). Антропологија моћи : човек и техника (стр. 62 стр.). Велвет.
3. https://recniktehnologije.wordpress.com/2014/11/08/recnik-tehnologije-%d1%80%d0%b5%d1%87%d0%bd%d0%b8%d0%ba-%d1%82%d0%b5%d1%85%d0%bd%d0%be%d0%bb%d0%be%d0%b3%d0%b8%d1%98%d0%b5/
