Mnogi će se pronaći u sledećim rečima: „Dugo nisam živeo. Dugo lutah, bežeći od sebe. Nisam se smeo suočiti sa sobom. Nisam smeo zaviriti u sebe i stati pred Istinom. Dugo lutah, bežeći od Istine. U neprihvatanju… krajnje neprijatan egzil.“
Stanje samstva, „slatka osamica“ nije puka usamljenost, bezdrugost. Ne, to je više od toga. Istinska osama se dešava iznutra kada se suočimo sa svojim bolom. Biće se otkriva tek onda kada prihvatimo bol bivanja. Bol je deo bića, bežeći od bola, čovek beži od sebe.
„Osećam se neispunjeno. Fali mi sveta rutina.“ – Dobre navike su držeći stubovi bića (Piterson). One blagoispunjuju vreme, istiskuju prazninu i čuvaju od nebića. O, kad bih svaki dan mnogo čitao i pisao, molio se i razmišljao, bio bih srećan, bio bih siguran. – Šta tebe čini srećnim i sigurnim?
Čovek je beskoristan, štetan i nepotreban za društvo bez samog sebe. Čovek bi ostao tragičan da je ostao sam i da mu Bog nije dao druga – čovečicu. Ne može čovek bez drugog, ali ne može ni sa drugim kada nije u miru sa samim sobom. Čovek polazi od sebe u sebi, te izrasta, širi se, raste, jača i lepša u drugima i sa drugima.
Samstvo i drugost dve su strane istog novčića. Samstvo je podloga, drugstvo – krov. Čovek je osakaćen, zafali li mu jedno od dvoga. Između ostalog, jasna je štetost raščovečenog čoveka u društvu ljudi. Raščovečeni čovek sam je sebe iskorenio, pobegavši od Bola. Kao takav on je nesposoban za bilo kakvu zajednicu, čak i sa samim sobom. Jedina zajednica prikladna za takva iščašena čoveka jeste zajednica s ništošću.
Čovek umire, livši se Bola, koji sa sobom nosi bivstvovanje. Bol je deo bivstvovanja, a smrt umrtvljuje, anestezira, raživotljuje. Bol je potvrda života. U smrti nema boli.
Ako je bol potvrda života, nije li život pakao? Nije li smrt, nebiće, ništavilo – raj? I da jeste, kakav je to bezlični raj bez Vladislava, Vuka, Srđana i Ane? Makar život proveo u boli, živeo sam ga. Samim prihvatanjem boli prevazišao sam sebe, svoj egzistencijalni zadatak, zakoračivši u Biće i ugradivši sebe u Nj. Prihvatanje boli životu daje smisao. Prihvatanjem čovek živi život dostojan čoveka, dostojan života. Bol je, dakle, izvor svetosti, kroz prihvatanje, ali i mrtvosti, kroz odbijanje.
Teže je biti živ nego mrtav. Život traži hrabrost. Smrt je ravnodušna. Ali šta ako čovek želi života bez žuči boli? Kako čovek da privoli sebe boli u smislu ispunjenja njene svrhovitosti, zaokruživanje bića.
Odgovor deluje nemoguć. Jedino što nam pomaže jesu dobre navike, koje olakšavaju život. Navike su pain killer života. Kad god padnemo ili skliznemo s puta, vratimo se sebi. Dokle god imamo daha u sebi ne odustajemo od nade na pobedu. U nedostatku inspiracije za teški podvig življenja, motivaciju tražimo s vrha, od drugih. Svaki unutrašnji pokret mog bića pokreće ljubav prema Drugom. Smisao mog rada na sebi je Drugi. Radim na sebi i usavršavam se ne bih li bio što lepši mom Drugom. Živim ne više sebi samo zbog sebe nego živim sebe radi drugog.
