Još davne 1962. Šarl de Gol je, osvrćući se na kompleksnost i dinamičnost politike u Francuskoj postavio pitanje „Kako je moguće upravljati zemljom koja ima 246 vrsta sireva?“. Iako je pitanje šaljive prirode, danas Francuska ima preko 1.200 vrsta sireva i teže je upravljati njom nego ikada. To potvrđuju i rezultati upravo završenih parlamentarnih izbora koji su ostavili tri glavne struje – desnicu, centar i levicu bez jasnog pobednika i otvorili pitanje ko će i kako upravljati Francuskom do sledećih izbora.
U junu 2022. su održani poslednji redovni parlamentarni izbori, i to neposredno posle predsedničkih koji su se održali u aprilu te godine. Iako je Makronova koalicija Zajedno osvojila najveći broj glasova i mandata, to nije bilo dovoljno za osvajanje parlamentarne većine. Osim što je to u mnogome otežalo upravljanje, bilo je dobar indikator krize centrizma u Francuskoj. Tako su druga dva najjača bloka bili NUPES (Melanšonova Nepokorena Francuska i druge stranke levice) (131 mandat), Nacionalni Savez (pod Marin le Pen) (89 mandata), naspram Makronovih 245 mandata (290 je potrebno za većinu u Nacionalnoj Asembleji od 577 članova). Takva kriza centrizma je bila uslovljena upravljanjem krizom izazvanom pandemijom, ratom u Ukrajini, ali i popularnom percepcijom Makrona kao „globaliste otuđenog od sopstvenog naroda“.
Iako je francuska poznata po dominantnoj poziciji predsednika u izvršnoj vlasti, po okončavanju ovih izbora dolazi do blagog pomeranja balansa ka parlamentu, koji postaje jedna od glavnih pozornica francuske politike. Tako je, primera radi, ubrzo posle izbora koalicija NUPES pokrenula glasanje o nepoverenju Vladi, dok je sa druge strane, Marin le Pen prepustila vođstvo nad strankom Žordanu Bardeli, kako bi mogla da se fokusira na rad u parlamentu.
Već fragilan odnos snaga je potpuno urušen ovogodišnjim izborima za Evropski Parlament koje je beležio izborni uspeh desničarskih partija, naročito u najvećim zemljama Unije. Izbori za Evropski Parlament se održavaju proporcionalno sa pojedinačnom državom kao izbornom jedinicom.
U Francuskoj je ubedljivu pobedu odnela koalicija desnih partija predvođenih Nacionalnim savezom koja je osvojila 31,5% glasova, dok je Makronov pandan osvojio tek 14,56% glasova. Na uspeh desnog bloka svakako treba dodati i uspeh partije bivšeg predsedničkog kandidata Erika Zemura, koja je osvojila 5,46% glasova. Ovakav debakl na izborima za EP je naveo Makrona da, bez mnogo konsultacije sa bliskim savetnicima, raspiše vanredne parlamentarne izbore kojima bi pokušao da spreči vrtoglavi rast uticaja i snage francuske desnice.
Sve ozbiljnije prognoze i najave su pokazivali da će Nacionalni Savez osvojiti najviše glasova i najviše mandata. Ipak, ostvarilo se samo ovo prvo. U iznenađujućem izbornom preokretu je Novi popularni front, grupacija levičarskih stranaka okupljenih radi sprečavanja osvajanja vlasti od strane desnih stranaka, osvojio najveći broj mandata – 188. Makronova koalicija „Zajedno“ je završila na drugom mestu, dok je Nacionalni savez treći po broju mandata (Slika 1). Činjenica da je Nacionalni savez osvojio najveći broj glasova, a ipak završio kao treći po broju mandata proizilazi iz dvokružnog sistema koji je na snazi u Francuskoj. Postoji ukupno 577 izbornih jedinica u kojima se bira po jedan kandidat u dva kruga. Ukoliko neki kandidat osvojih apsolutnu većinu glasova (51%) koja podrazumeva i 25% ukupno upisanih birača, onda taj kandidat pobeđuje u prvom krugu. Ako nema takvog kandidata, ide se u drugi krug. U njemu učestvuju prva dva kandidata, kao i svaki drugi kandidat koji je osvojio više od 12,5% ukupno upisanih birača u izbornoj jedinici.
U drugom krugu pobeđuje kandidat sa najviše glasova (relativna većina). Ovakav sistem je doveo da razvijanja specifične taktike stranaka, naročito stranaka centra i levih protiv desničarskih, koja podrazumeva odustajanja slabijih kandidata u korist onih koji imaju najveće šanse da pobede desničarskog kandidata. Ta taktika se naziva republikanskim frontom i bila je od najvećeg značaja da Nacionalni savez na pobedi na ovim izborima, budući da je čak u 66,7% izbornih jedinica bilo tri ili više kandidata u drugom krugu. Upravo se iza ove taktike krije iznenadna pobeda Novog popularnog fronta na parlamentarnim izborima.
Iako su i Makron i Novi popularni front postigli ono što su inicijalno hteli – Nacionalni savez nema mogućnost da formira parlamentarnu većinu, kao zamena je nastala komplikovana politička pozicija u kojoj nije jasno kako će se formirati Vlada. Ono što je jasno je da Ustav Pete republike nije odgovarajući za legislativu gde postoje tri izrazito jaka bloka sa nacionalnom distribucijom birača. Iako je trenutna situacija jedan od argumenata u nizu za promenu Ustava, ipak je to u ovom momentu malo verovatna opcija. Kao najverovatnije se javljaju tri opcije:
1. manjinska vlada Novog popularnog fronta
2. tehnokratska Vlada
3. pokušaj Makrona da formira Vladu od strane umerenih grupa
Manjinska vlada NPF se čini kao najrealnija opcija, ali čak i ta varijanta podrazumeva dosta saradnje u sklopu koalicije. Naime, sama koalicija Novog popularnog fronta je sastavljena na brzinu od strane levičarskih i zelenih partija kao odgovor na pretnju da Nacionalni savez osvoji većinu na izborima. Ono što karakteriše ovu koaliciju je činjenica da nemaju vodeću figuru, a posledično i kandidata za mandatara nove vlade. Najjača frakcija u sklopu koalicije je svakako Nepokorena Francuska pod vođstvom ekscentričnog, kontroverznog i radikalnog Žana Lika Melanšona. Druga frakcija po snazi su Socijalisti, koji su posle sunovrata na izborima 2017. godine nakon Olandovog mandata uspeli da se oporave i uspostave kao opet značajna snaga na francuskoj političkoj sceni. Čak i bez uzimanja u obzir drugih frakcija, važno je napomenuti koliko postoji tenzije među njima. Tako je francuska levica podeljena oko Rata u Gazi, a sam Melanšon je jedan od najvatrenijih govornika u korist palestinske strane. Naći adekvatnog kandidata, a pritom paziti na relativan odnos snaga će biti težak, ali neophodan zadatak za Novi popularni front.
Budući da postoje jake tri frakcije u sklopu parlamenta, ali bez mogućnosti da formiraju parlamentarnu većinu, za očekivati je da će bilo koja manjinska vlada biti suočena sa glasanjem o nepoverenju. Kako bi se sprečio scenario u kom ne bi moglo da se uopšte upravlja Francuskom, tj. da se donose zakoni, upravlja budžetom i sličnom, kao jedan od scenarija (iako dosta manje verovatan od prvog) je formiranje tehnokratske Vlade od nestranačkih ličnosti. Ovakav scenario bi podrio demokratsku osnovanost vlasti, ali bi najverovatnije bio privremena opcija do nekih novih izbora. Sličan scenario beleži i skorašnje iskustvo Italije i tehnokratske vlade koju je 2021. i 2022. vodio Mario Dragi.
Po trećem scenariju, Makron bi uz pomoć umerenih članova drugih velikih grupacija probao da formira Vladu na čelu sa svojom strankom. Tako bi, recimo, uz pomoć Republikanaca, Zelenih i Socijalista pokušao da formira Vladu koja bi trebalo da odbije pripadnike radikalnih elemenata i levice i desnice. Ipak, ovaj scenario se čini malo verovatnim, budući da su „zainteresovane“ strane jasno dale do znanja da nisu otvorene za takve vidove dogovora. Štaviše, i bez jasno iskazanih namera, koalicija umerenih bi bila malo verovatna u jednom političkom okruženju koje je tako oštro polarizovano kao francusko. Na sve to treba dodati da je Makron svojim potezom sazivanja vanrednih izbora išao direktno protiv volje velikog broja svojih političkih saveznika. Tako je i sam premijer Atal priznao da je saznao za odluku o raspisivanju neposredno pre nego što je ona objavljena.
Nije sasvim jasno šta sledi nakon ovih, po mnogo elemenata, istorijskih izbora u Francuskoj.. Iako se čini da je centar i dalje jak u Francuskoj, ovi vanredni izbori predstavljaju kulminaciju njegove krize. Privremena pobeda nad snagama desnice ne treba da zamagli činjenicu da je Nacionalni savez sa 8 poslaničkih mesta iz 2017. došao na čak 142 mandata na ovim izborima. Takođe, nakon kraha socijalista dolaskom Makrona na vlast, oni, ali i cela levica su pokazali koliko su, bez obzira na sve, jedna od najjačih konstanti francuske politike. Pažljivo balansiranje je potrebno radi održanja ravnoteže u zemlji koja je podeljena po brojnim pitanjima poput migracije, socijalnih usluga, odnosa prema NATO i SAD, odnosa prema Izraelu, odnosa prema prošlosti i sl. Malo je verovatno da će bilo koja Vlada nastala iz ovakvog odnosa političkih snaga dorasti takvom zadatku. Ono što je sigurno je da Francusku čeka period političke i društvene nestabilnosti, koji će u mnogome uticati kako na situaciju u samoj zemlji, tako i na celu Evropu – ekonomski, društveno i idejno.
