Ko je pesnik – pitanje koje je mučilo duhove kroz vekove.
Da li je pesnik isti juče i danas? Šta se danas dešava s poezijom? Da li su zaista svi pesnici i da li je zaista sve poezija?
Krenućemo odreda. Od najstarijih dana, otkad čovek zna za sebe, pesma je bila rezervisana nečemu višem. Pesma se pevala da bi se umilostivilo Sunce, More, Vetar… Pesnički jezik je odudarao od uobičajenog jezika. Po pravilu jezik pesme bio je uzvišen i u suprotnosti sa ostalim formama izraza. Reč se izuzetno cenila: kroz štovanje i slavljenje – pevala. Magični su počeci pesme i pesničkog jezika, kao i njihovi stvaraoci, pesnici. Dobro primećuje Hese, nije svako mogao umilostiviti Boga… Biti pesnik značilo je biti na vrhu lestvice društva. Niko nije iznad pesnika, on je ravan bogovima. Sami počeci jezika bili su rajski. Jedino je u načalu Postanja postojao Zlatni vek poezije, kada je sve bilo u harmoniji. Osnovni Božiji naum je zapravo sveopći sklad. Gospod gospoduje za dan punoće svoje zamisli i svog božestvenog poetskog nauma.
Ko je pesnik – pitanje koje je mučilo duhove kroz vekove.
Da li je pesnik isti juče i danas? Šta se danas dešava s poezijom? Da li su zaista svi pesnici i da li je zaista sve poezija?
Krenućemo odreda. Od najstarijih dana, otkad čovek zna za sebe, pesma je bila rezervisana nečemu višem. Pesma se pevala da bi se umilostivilo Sunce, More, Vetar… Pesnički jezik je odudarao od uobičajenog jezika. Po pravilu jezik pesme bio je uzvišen i u suprotnosti sa ostalim formama izraza. Reč se izuzetno cenila: kroz štovanje i slavljenje – pevala. Magični su počeci pesme i pesničkog jezika, kao i njihovi stvaraoci, pesnici. Dobro primećuje Hese, nije svako mogao umilostiviti Boga… Biti pesnik značilo je biti na vrhu lestvice društva. Niko nije iznad pesnika, on je ravan bogovima. Sami počeci jezika bili su rajski. Jedino je u načalu Postanja postojao Zlatni vek poezije, kada je sve bilo u harmoniji. Osnovni Božiji naum je zapravo sveopći sklad. Gospod gospoduje za dan punoće svoje zamisli i svog božestvenog poetskog nauma.
Svet živi radi Pesništva, kao što Pesništvo pesništvuje radi sveta. POEZIJU ĆE PISATI SVI – usklikuje Branko Miljković, međutim, postavlja se pitanje: da li je to dobro?
Dobro je samo u slučaju da svi koji pišu poeziju i žive poeziju. Pesnik i pesma su u jedinstvu. Nije pesnik odvojen od pesme, niti može biti pesme bez pesnika. Dakle, da bi se bio pesnik, nije dovoljno pisati pesme, mora se biti pesnikom. Kako se postaje pesnikom? – Srećom, postaje se! Svaka duša ljudska je pesnička, po svetom Porfiriju Kavsokalivitu. U pravu je bio sveti starac Pajsije: nema čoveka da ne peva! Svi znaju pevati jer su svi stvoreni radi pesme i pevanja!
Da bismo odgonetnuli ličnost Pesnika, poći ćemo od Helderlinova stiha: Pesnički stanuje čovek. Na koji način pridev pesnički markira imenicu čovek, pritom: pesnički se stanuje, odnosno postoji, živi!
Pun zasluga, ipak pesnički stanuje
Čovek na ovoj zemlji.
Pesničko postojanje čoveka na zemlji se pojavljuje kao nešto što nije lagodno. Pesničko postojanje čoveka je u suprotnosti sa zaslugama koje čovek kao čovek ima. Ako je čovek stvoren da „blaguje“, otkuda to da se muči, otkuda to da pesnički stanuje na ovoj zemlji1? – Biti pesnikom znači biti u graničnoj situaciji. Pesnici su progonjeni, kao i proroci. U Jevanđelju čitamo kako Sin Čovječiji nema gde glavu skloniti (Lk. 9: 58), jer je Pesnik na granici svetova. Pesnici su važili za proroke i glasnike bogova. Sama pojava pesnika je posrednička. Pesnik je spona neba i zemlje. Pesnik oseća za svoje ljude, narod. Svaki dan pesnik doživljava bezbroj smrti. Užasno je biti pesnik! Pesnik se iz časa u čas bori sa svojom akumuliranom tugom, iz sekunda u sekund kroti reči i bori se sa jezikom, opitujući i igrajući se, kao dete i naučnik. Ne mogući podneti toliko smrti u smrtnome svojemu biću i u smrtnome svetu, pesnik stvara nove svetove i nova bića – pesme. Pesnik bez Hrista je fabrika smrti. Svi njegovi svetovi vode u bezdan. Sva njegova bića – u ništavilo. Dok je pesnik uz Hrista sami bog. (Nema pod Suncem veće i uzvišenije delatnosti date sinu čovečijem od poezije).
Srpski pesnik Branko Miljković davno je prorokovao:
poeziju će svi pisati
istina će prisustvovati u svim rečima
Princ srpskih pesnika na kraju svoje pesme upozorava:
ali:
hoće li sloboda umeti da peva
kao što su sužnji pevali o njoj
Pominjali smo osnovni postulat pesničke egzistencije: graničnost pesničkog žiznija, ovde je pesnik zabrinut da li će opstati pesnika u vremenima negraničnim (preobilje, raspusnost, hedonizam, egoizam, narcisizam, solipsizam itd.). Nema pesnika bez graničnih situacija smrti, patnje, ljubavi, borbe, stradanja, slučajnosti, istine2, slobode, progonjenosti… Nema pesnika bez slobode. Pesnik je ratnik istine, kako peva Hlebnikov u jednoj svojoj pesmi.
Pesnik je pesnik upravo jer nema odgovore na ključna pitanja i kao poslednji od svih stvorova, bedniji od bilja (Crnjanski), vapi i gleda u Sina Čovečijeg, Sina Davidovog, Sina Božijeg. Ako Hristos ne vaskrsne pesnika, uzalud pesnikovanje naše. Ako Hristos ne ovaskrsi pesnika, uzalud patimo, priče sakupljamo. Jedini Hristos, istinski Sin Pesništva, može dati odgovore. Jedini Hristos tajnovito, poput povetarca tanka i blaga, kog ne opaža ni najsavremeniji radar, ulazi u svet iznova i iznova, kroz pesnika, kroz pesmu, kroz poeziju, kroz jezik obožen. Svaka pesma je jedna teofanija svetu. Svaki pesnik po jedna bogorodica. Ako iko zaslužuje da nosi počasnu titulu Vicarius Christi, onda je to pesnik, u prvom redu prisnodjeva Marija, jer se kroz pesme izobilno projavljuje Carstvo Nebesko.
Još jedna važna osobina koja prati pesnika je milost, odnosno blagodat. Pesnik je dar svetu. Poezija je dar svetu. Ne može sam pesnik da postane pesnikom. Samo uz Božiju pomoć i blagoslov može čovek izrasti u pesnika. Sam Pesnejši u Lukinom Jevanđelju kazuje: Dođoh da bacim oganj na zemlju; i kako bih želio da se već zapalio (12, 49)! Bogočovek Hristos seje poeziju. Bogočovek Hristos usađuje u nas pesničke klice, ognjevite iskre, rekao bi Njegoš. Bog je taj koji nas oplemenjuje poezijom i daje nam svoju Reč u srce. Na taj način pesnik postaje bogonosac, trudan Bogom, Božijim Slovom.
Pesnik u utrobi nosi Boga, kroz Jezik. Dakle, poezija nije puka magija, kao u neznaboštvu, ona je rađanje, ona je duhovno rođenje, krštenje u unutrašnjem čoveku. Da bi ognjevita reč uhvatila korena u našem biću, potrebno je da dobro orosimo zemlju srca, a to i čini pesnik ispunjen hiljadama smrti dnevno. U Hristu svaka smrt postaje vaskrs. Svaka smrt je povod za radost! Reč pesnički u stihu pesnički stanuje čovek, mogli bismo zameniti rečju krsnovaskrsno živi čovek, odnosno pesnik! Svaki pesnik je mali Hristos i raspeta nežnost. Svaki čovek je pesma samopojuća.
