Anđela Mekrobi (Angela McRobbie) je profesorka komunikacija na Koledžu Goldsmit u Londonu. Jedna od najznačajnijih feminističkih teoretičarki i istraživača u okviru studija kulture. Do sada je objavila: Dizajn britanske mode: trgovina krpama ili industrija imidža? (British Fashion Design: Rag Trade or Image Industry?, 1998), U kulturnom društvu: Umetnost, moda i popularno (In the Culture Society: Art, Fashion and Popular, 1999), Feminizam i omladinska kultura (Feminism and Youth Culture, 2000) i Upotreba studija kulture (The Uses of Cultural Studies, 2005). Andela Mekrobi, jedna od najznačajnijih feministički orijentisanih učesnica u radu Birmingemske škole, bavila se modom, muzikom, igrom, potkulturama u svetlosti feminističke teorije. U središtu ovog eseja je dinamika odnosa između omladinskih potkultura od šezdesetih do osamdesetih godina i mainstream kulture. Usredsređena na ulogu devojaka i mladih žena u izgradnji potkulturnih stilova, ona pokazuje kako se u običnom izboru garderobe u realnom, ali i imaginativnom prostoru buvlje pijace gradi čitava lepeza kulturnih značenja.
Na taj način, ovaj tekst je i vrsta revizije poznate Hebdidžove studije potkultura koja je ulogu žena gotovo u potpunosti isključivala. Istovremeno, on je primer dobre analize odnosa koji se na mikrokulturnom nivou uspostavlja izmedu potrošačkog društva i njegove ekonomske logike i simboličke aktivnosti sadržane u modnim trendovima koji se toj logici opiru. Na konkretnim primerima se pokazuje kako potkulture od opozicionih postaju deo zvanične kulture. I najzad, Mekrobijeva daje drugačije tumačenje postmoderne sklonosti ka okretanju prošlim, “retro” stilovima, u odnosu na čuvenu interpretaciju Frederika Džejmsona.
U poslednje vreme učinjeno je nekoliko pokušaja da se razume “retro stil”. Svi su za polazište imali sve izraženiju tendenciju 1980-ih godina da se, naizgled eklektičan i rizičan način, ključni delovi odeće pronalaze u ranijim epohama. To je za neke sastavni deo sadašnje nostalgične mode, za druge način uvođenja istorije u inače aistoričnu sadašnjicu. Ovde bih želela da ukažem na to da bi se polovna ili „muzejska odeća” morala posmatrati u širem kontekstu posleratne istorije potkulture. Posebno ću skrenuti pažnju na postojanje preduzetničke infrastrukture u omladinskim kulturama i mogućnosti koje stil polovne odeće pruža mladima da, u vreme recesije, budu prisutni na modnoj „sceni“.
Većina posleratnih omladinskih potkultura je na dobrotvornim rasprodajama i buvljim pijacama tražila materijal za stvaranje vlastitog stila. Mnogo je pisano o značenju tih stilova, ali gotovo ništa o tome odakle oni dolaze. Jedan od razloga je što se kupovina smatra ženskom aktivnošću. Sociolozi koji su se bavili omladinom uglavnom su posmatrali dečake i mlade muškarce i njihova pažnja bila je usmerena na sfere iskustva s jakim muškim imidžom. Sfere dokolice, koje podrazumevaju nošenje i prikazivanje odeće iscrpno su dokumentovane, ali se i dalje previdaju subotnji popodnevni sati provedeni u potrazi za njom. Kako je naglasak na uličnoj kulturi ili aktivnostima vršnjačkih grupa, to možda i ne čudi, ali valja se podsetiti da je kupovina, iako se obično smatra privatnom aktivnošću, istovremeno i javna i da se, u slučaju pijaca i tezgi s polovnom robom, odvija na ulici. Ovo je posebno važno za devojke i mlade žene, pošto su u drugim kontekstima njihove ulične aktivnosti još uvek u senci onih njihovih muških vršnjaka.
Zapravo se kupovina obično podvodila pod kategoriju rada u kući, skopčanog s dirinčenjem i umorom. Inače je deo konzumerizma u čijim se okvirima smatra da žene i devojke igraju posebnu ulogu. Ako pogledamo literaturu o panku s kraja 1970-ih godina, izgleda čudnovato da je tako malo pažnje posvećeno njegovoj prodaji i stepenu u kome su prodavnice kao Sex shop koju su vodili Malkolm Meklaren i Vivijen Vestvud, funkcionisale kao sastajališta gde su se kupci i oni s druge strane tezge upoznavali i kasnije nalazili po pabovima i klubovima. Uloga buvlje pijace i prodavnice polovne odeće bila je, u stvari, širom zemlje ista – ukazivala je na to da u potkulturnom stilu kupovine i prodaje ima nešto više od puke razmene novca za robu. Tadašnji sociolozi su možda ignorisali ovu socijalnu dimenziju pošto je za njih i sama pomisao da bi se stil mogao kupovati na tezgi bila protivna suštini njihovih analiza koje su prihvatanje pank stila smatrale činom kreativnog prkosa dalekim od svakog ovozemaljskog čina kupovanja.
Zato što je pank smatran vrstom kolektivnog kreativnog poriva i uloga Meklarena i Vestvudove bila je umanjena. Usredsrediti se na kreatorku i preduzetnika s umetničkom školom značilo bi umanjiti „čistotu“ ili „autentičnost” potkulture. Isto bi se moglo reći i za neposvećivanje pažnje kupovanju potkulturnih proizvoda. Umesto toga se usredsređivalo na trenutke kada kupljena roba biva transformisana suprotno njenom originalnom ili nameravanom značenju. U tim opisima čin kupovine nestaje u procesu transformacije. Rangirana niže od ovih veličanstvenih poteza, mnogo skromnija praksa kupovine i prodaje ostaje ženski posao, nezmjenljiv onima koji se bave omladinskim kulturnim otporom.
Uloga buvlje pijace
Stil polovnog duguje svoje postojanje svojstvima konzumerizma karakterističnim za savremeno društvo. On, recimo, zavisi od stvaranja viška roba čija upotrebna vrednost nije istekla kad njihovi prvi vlasnici prestanu da ih žele. Oni tada, čak i kao vrlo stari, bivaju oživljeni i stupaju u novi ciklus potrošnje. I velika kućna spremanja doprinose brdu svaštarija, nakita, odeće i nameštaja koji su osnovna sirovina tezgi i prodavnica polovnih stvari i otpada. Ipak se sav otpad ne koristi po drugi put. Obrasci ukusa i diskriminacije oblikuju želje kupaca polovnih stvari baš koliko i onih koji više vole elitne ulice i modne piste. A oni koji rade iza tezgi vešti su pri izboru svoje robe, s oštrim njuhom za ono što će se prodavati. Iako izgleda kao bekstvo od glavnog toka i njegovih masovno proizvedenih roba i utvrđenih cena,,,subverzivni konzumerizam“ buvlje pijace je u praksi izuzetno selektivan u pogledu onoga što se nudi i onoga što se kupuje.
U tom miljeu deluje jedna još prefinjenija ekonomija ukusa. Na svaki spasen i renoviran komad dolazi više od hiljadu prepuštenih zaboravu. Moglo bi se, u stvari, reći da je, u središtu svega, na delu jedan jedva prikriveni kulturni elitizam. Izvori po kojima se traga za „novim” polovnim idejama često su stari filmovi, stare umetničke fotografije,,,veliki” romani, dokumentarni snimci i tekstovi. Prividna demokratičnost pijace s koje niko nije isključen zbog cene, ugrožena je upravo vrlo preciznim ukusima i željama tragača za polovnom robom. Stil „polovnog” stalno naglašava svoju distanciranost od polovne odeće. Londonske pijace i one u drugim gradovima i mestima širom zemlje danas snabdevaju mnogo šire slojeve stanovništva. Nije to više samo jeunesse dorée (zlatna mladež) koja se češe o sirotinju i nikogoviće.² Nezaposlenost je odigrala svoje u diversifikaciji klijentele, kao i brojni drugi manje neposredno vidljivi zaokreti i promene.
Mlade samohrane majke, na primer, uhvaćene između tinejdžerskih snova o pank modi i realnosti guranja dečjih kolica kroz vlažno gradsko popodne, sasvim se uklapaju u ovu novu klijentelu.³ Pijace su zaista postale socijalno mnogo raznovrsniji delovi urbanog pejzaža. Londonski Brik Lejn, u kome živi deo bangladeške populacije nastanjene u ovoj zemlji, recimo, nedeljom ujutro privlači i mlade i stare, crne i bele, kupce iz srednje i radničke klase, kao i turiste i zaludne, radoznale posmatrače. Ne čudi što turisti uvršćuju hrana miriše daleko. Na pijaci Ridli Roud u Hekniju prodavnica toplih devreka i danas upućuje na nekad jevrejsko stanovništvo kvarta, a kiosk s pitom od jegulja odražava tradicionalni ukus radničke klase. Nepoznate voćke stvaraju sliku šarolikosti i obilja na tezgama koje se ugibaju pod njihovim teretom.
Petkom oko podne i vikendima atmosfera je gotovo svečarska. Pijace kao ova sačuvale su nešto od preindustrijskih okupljanja: ova uzavrelost gomili kupaca i vlasnika pokretnih tezgi simbolizuje vreme otrgnuto od rada, a pijaca kao da slavi vlastita zadovoljstva. Starosne, polne, klasne i etničke razlike ukazuju se kao pozitivni kvalitet socijalne različitosti.
Potkulturni preduzetnici
Preduzetnički element, bitan za razumevanje uličnih pijaca i prodavnica polovne robe, uglavnom nedostaje u većini analiza potkulture. Vitalnost današnjih uličnih pijaca mnogo duguje hipi kontrakulturi s kraja 1960-ih godina, koja je vratila buvljake na mapu. Mnogima od njih koje su godinama tavorile u Londonu, Amsterdamu i Berlinu iznenada je udahnut novi život. Posle Drugog svetskog rata uspešne pijace švercovane robe postepeno su potisnuli buvljaci na kojima se ubrzo videlo jedino jadno stanje odbačene robe. Generaciju koja nije bila potpuno zaslepljena vrtoglavim usponom posleratnog konzumerizma, pijace sa starom odećom i masovne rasprodaje 1960-ih godina užasno su podsećale na žig siromaštva, stid zbog neodgovarajuće odeće i strah od zaraze, nešto nalik kupovini polovnog kreveta.
Upravo zbog toga je sklonost hipija prema starim bundama, haljinama od krepa i vojničkim jaknama šokirala stariju generaciju. Hipi ukus bio je odraz interesovanja za čiste, prirodne i autentične tkanine i odbacivanja sintetičkih materijala koji su tada bili u modi. Odevni predmeti za kojima su tragale hipi devojke bili su starinski čipkani žaketići, bluze od čiste svile, haljine od krepa, somotske suknje i kaputi od čiste vune u stilu 1940-ih. U svakom slučaju, ta odeća je podsećala na vreme u kom su još uvek vladale stare zanatske vrednosti, kad je jedan čovek bio u kontaktu sa svojim proizvodom od početka do kraja. Isti predmeti su, zapravo, privlačili i pažnju preteča hipija, „bit kulture” iz 1950-ih. I oni su tražili načina da zaobiđu svet konfekcijske odeće. Na prodajama polovnih stvari u Njujorku „bit” devojke i žene kupovale su bunde, satenske haljine i svilene bluze pripadnica srednje klase iz 1930-ih i 1940-ih godina. Nošena sredinom 1950-ih godina, ta odeća bila je snažan seksualni izazov u odnosu na tadašnji skockani, karirani domaćički izgled. Hipi kultura je krajem 1960-ih bila neuporedivo veća i imućnija od bitnika pre njih. Ona je bila i politički informisana i rešena da stvori jedno alternativno društvo. Stoga je ta potkultura mogla da stvori široku polupreduzetničku mrežu, kasnije poznatu kao kontrakultura. To nikako nije bilo monolitno preduzetništvo.
U Britaniji je obuhvatalo od hipi biznisa, kao što su Virgin Records Ričarda Brensona i Promotions Harvija Goldsmita, do svih mogućih poslova koji su nicali u većini gradova i mesta prodaje knjiga, vegetarijanske hrane, mirišljavih štapića, indijskih košulja, sandala i slično. Ono je obuhvatalo čak i male umetničke galerije, nezavisne bioskope i londonski list,,Time Out”. Od kraja 1960-ih, pa nadalje, eksploziju „alternativnih” prodavnica i restorana pratile su prodavnice polovne odeće, čija istorija je slabije poznata. Zvale su se „Slučajno otkriće“, „Paučina“ ili „Nekad beše” i nudile su, pod jednim krovom, sve ono što je prethodno moralo biti zasebno pronađeno na rasprodajama starih stvari i buvljacima. Bilo je tu avijatičarskih i safari jakni, somotskih zavesa (od kojih su pravljene prve zvoncare”) i svečanih haljina iz 1920-ih.
Polovna roba obezbeđivala je studentima i drugim pristalicama potkulture jeftiniju i bogatiju garderobu. (Dva izgleda koja su tada postala karakteristična za devojke bili su seoski, „etnički” i boemski, Blumsberi. Prvi je kasnije postao neodvojiv od Lore Ešli; drugi od Bibe, obe tek ušle u glavne modne tokove.) Hipi parovi su postepeno ulazili na pijace polovnih stvari, baš kao i u trgovinu starim stvarima. Brzo su naučili da popravljaju i rekonstruišu i otkrili gde su najbolji izvori tih stvari. To je značilo prokrstariti zemlju zbog pijaca van gradova, putovati u Amsterdam da se pokupe dugi kožni kaputi koje su voleli bogati hipiji i tri puta nedeljno ići na hemijsko čišćenje. Rezultat su bile verne mušterije, a ako su mladi preduzetnici mogli da anticipiraju zahteve još mlađe klijentele, bile su tu i sledeće generacije pankera, studenata umetnosti i drugih. Većina analiza potkulture retko priznaje prisustvo ove preduzetničke dinamike. Tačke na kojima su potkulture nudile mogućnost uspeha kroz magičnu razmenu roba privukle su isto toliko malo pažnje koliko i sitne preduzetničke aktivnosti koje su finansirale kontrakulturu. I sama hipi kultura je, naravno, bučno negirala taj element.
Uloženi su veliki napori da se prikrije uloga koju je novac igrao u mnogim razmenama, pa i onima s drogom. Prodaja roba i dobara isuviše se približila „rasprodaji” da bi se oni u središtu potkulture osećali lagodno. Taj stav podržavali su i sociolozi koji su konzumerizam u kontrakulturi smatrali padom, nedostatkom čistote. Oni su ga ili ignorisali ili ga, primenjujući Markuzeov pojam sprege, pripisivali mešanju spoljnih tržišnih sila. Tvrdili su kako su prisustvo medija i drugih komercijalnih interesa alternativno društvo očistili od politike i sveli ga na beskrajni niz bezvrednih krpa. Ipak je bilo i onih koji nisu bili zadovoljni ovim dualističkim modelom kreativne akcije za kojom sledi komercijalna reakcija. Dik Hebdidž3 i drugi skreću pažnju na probleme postavljanja sirove i nerazblažene energije (obično radničke klase) nasuprot gramzivim omladinskim industrijama. Takva argumentacija, pre svega, odbacuje lokalne, promotivne aktivnosti neophodne za stvaranje neke potkulture.
Odeća se mora kupiti, grupe moraju da nađu prostore za svirku, plakati kojima se koncerti oglašavaju moraju da se izlepe… i tako dalje. Sve to podrazumeva poslovne i menadžerske veštine čak i kad se ispoljavaju na diskretan način. Činjenica da je izgleda došlo do spontane polne podele rada samo je odraz rodnih nejednakosti koje preovlađuju na opštijem društvenom nivou. Devojkama je još uvek lakše da ovladaju veštinama u sferama u kojima je manja konkurencija muškaraca nego u onim koje su oni već osvojili. Prodaja odeće, binski rad na koncertima, javno deljenje letaka, sfere su u kojima žensko prisustvo nekako izgleda normalno.6 Dok je hipi stil ostao bez pogonske energije sredinom 1970-ih, alternativno društvo trglo se na izazov panka.
Mnogi od prodavaca ploča, odeće, pa i knjiga, odsekli su kosu, stavili pirsing na uši i počeli da nose tesne crne pantalone i martinke. Ipak su uslovi u kojima je pank eksplodirao i čiji je bio simptom, za njegove mlade učesnike bili mnogo drugačiji od onih koji su doveli do hipi eksplozije 1960-ih. Devojke su sigurno bile mnogo vidljivije i glasnije nego u prethodnoj potkulturi, ali je teško tačno proceniti koliko su bile aktivne u uradi sam” preduzetništvu koje je pratilo, i bilo deo, fenomena panka. Izvesno je da su male nezavisne diskografske kompanije ostale pretežno muške, kao i novinarstvo, čak i muzika (mada je nesporna važnost ljutog feminizma Poly Styrene, The Slits, The Raincoats i drugih). Jasnija je povezanost s nezaposlenošću mladih i, još konkretnije unutar panka, s odbacivanjem nekih od zaposlenja koja su se nudila neopredeljenim za univerzitet, zanimanja ili konvencionalne karijere srednje klase. Pank je bio, pre svega i iznad svega, kulturni fenomen. On se samoizražavao u muzici, grafičkom dizajnu, vizuelnim slikama, stilu i pisanoj reči. Stoga je postao vidljiv u umetnosti i masovnim medijima. Ulaz je bio u domenu malih omladinskih industrija sposobnih da pokrenu celu stvar. Fanzini su bili škola za novinare novog talasa, a dizajniranje omota ploča nepoznatih pank grupa bilo je prilika za strastvene mlade grafičke dizajnere.
U sferi stila preovladala je ista uradi sam” etika, pa su logična polazišta bile rasprodaje polovne robe i lokalni buvljaci. Iako pank označava trenutak u kom su dečaci i mladi momci počeli bez stida da sudeluju u modi, devojke su odigrale glavnu ulogu ne samo u traženju prave odeće već i time što su svojim vršnjacima obezbeđivale jeftinu i lako dostupnu polovnu odeću. Bilo je tu štampanih pamučnih majica iz 1960-ih koje su nosile devojke iz sastava The Human League početkom 1980-ih (da bi u leto 1988. postale »Visoka moda” u interpretaciji Max Mare i drugih), krznenih jakni od prevrnute kože sličnih onima koje je nosio Bob Dilan na omotu svog prvog albuma (označavajući trenutak početkom 1960-ih, kad je i on težio nekom imidžu „samotnog putnika” skitnice) i mnogih drugih, podjednako reminiscentnih delova odeće.
U tom pružanju usluga u vidu obezbeđivanja odeće budućim pankerima, studentima umetnosti i drugim marginalcima najviše su učestvovali diplomirani umetnici i studenti primenjene umetnosti iz niže srednje klase koji su odbacivali mogućnost da se zaposle kao kreatori u firmama kao što su British Home Stores ili Marks i Spencer. Tada je bio mit, a i sada je, da modne kuće vrebaju da zgrabe talente koji se pojave na revijama na kraju svakog semestra. Sem odlaska u inostranstvo, studenti mode mogli su sredinom 1970-ih, kao i sada, da biraju između toga da sami krenu u posao uz pomoć Enterprise Allowance Schemes, ili da se pridruže nekoj velikoj proizvodnoj kompaniji specijalizovanoj za masovnu modnu konfekciju. Stoga ne čudi što ih se toliko, posebno onih koji su želeli da sačuvaju izvesnu umetničku samostalnost, opredelilo za prvu mogućnost. Postavljanje tezge, dobijanje dozvole za prodaju polovne odeće, njeno pronalaženje i popravka, potom korišćenje tezge kao osnove za izlaganje i prodaju novokreirane odeće, nikako nije neobično.
