Svaki čovek ima jedinstven jezik. To najbolje znaju zubari i pesnici. Po čemu je jedan jezik osoben? — Po melodiji i osećanju koja ta melodija izaziva. Onakvi smo kakvi slovimo. Mi smo reči i glasovi. Mi smo logosi koji muzici dajemo smisao. Mi smo male poete Oca poezije. I onda mi ti kažeš: „nemoj mi tu reč, ,,depresija“ zvuči stručnije ili: „kad čujem „duhoklonuće“ padam u depru“. Ono što za sigurno možemo primetiti: srpskost srpskog jezičkog osećanja zapada u tešku duhoklonju od ovakvih i sličnih izjava.
Da li si se ikada zapitao kako bi prosečnome srpskom građaninu sa sredine 20. veka zvučao tvoj divlji srpski? Veruj mi, Njegoša hvata strašan krindž kad čuje tebe kako govoriš, kao tebe kad čuješ ,,susramlje”.
Neobične su nam „nove“ reči jer je naše jezičko osećanje atrofiralo i rasrbilo se u korist anglosrpskog. Te tzv. nove reči, i to da pocrtamo, nisu uopće nove! Retko se desi da mi zaista uspemo da stvorimo neologizam, a još ređe uspešan. No, to ne znači da ne treba pokušavati, opitovati, igrati se (sa) Jezikom.
Govoriti uopšte nije lako, kako pogrešno misle samoproglašeni stručnjaci srpskog. Potrebno je mnogo više od jezičkog osećanja i urođene maternje melodije da bi se bio stručnjakom jezika. To znaju Kazanove. Još ste u pećini i animalnom ako tako mislite. Nemate svesti o sistematičnosti jezika, o metajeziku, jezičnosti jezičkog. Šta bi ste Vi kao roditelj učinili da Vaš jedinac mora da operiše srce i da se kardiologu u posao umeša buregdžija? Da li biste prepustili sina masnim rukama? Jer, Bože moj, ima i buregdžija srce, zna i on o srcu ponešto! Ne mora imati savršene ruke pijaniste, znanje lekarsko ili srce pesničko, zar ne?
Kamo sreće da ovo najpre političari shvate! Procvetala bi Srbijica. Svuda i na svemu štede, samo se rečima razmeću neštedimice, ne shvatajući da reči imaju i svoju senku, svoju simboličnu pozadinu prećutanog. Oni su uspeli što do sada niko nije, a to je da obelodane svojim jezikom svoje grešno nesvesno. Hvala Bogu na vlasti. Izgleda da volja za vlast čini izuzetno i daje mahove mnogorečitim pregaocima praznine.
Danas je po sredi novi standard. Uvek fanatizam. Nema sredine. Ili blebetanje i praznoslovlje ili jezičko nasilje i latentna agresija, skrivena pod velom „političke korektnosti“, i to, nažalost, ne samo u politici. Određivanje granica jednog jezika ne određuje jedan čovek, ma on bio i genije. Jezik usmeravaju pesnici u doživljaju večnosti, kroz iskustvo vremena.
Profesori srpskog jezika otpisali su smer kuda neljudi (da li je čovek čovek bez jezika? Bolje je nemati jezik nego ga zloupotrebiti…) žele srpski dovesti. Napisali su čitulju srpskome jeziku 2019. godine. I neka su. Dobro je ako srpski nestane. I Srbi će nestati. Mrzite me koliko hoćete, ali svaki kraj je radostan jer razbija iluziju. Svaki apokalipsis je graničan, prema tome presudan. Mogućnosti su i dalje na stolu.
Bilo kako bilo i bilo šta da bude, Jezik će nadživeti svoje tlačitelje. Samo, da li će tada imati čoveka da (s) Njime i Njemu govori?
U potpisu:
