„Lek za to može biti, samo i isključivo, okretanje apstraktnom i opštem mišljenju koje pre svega zahteva dobrovoljno odricanje samog sebe kao „glavnog lika“ ovog univerzuma, u čijem „filmu“ su sve stvari i zakonitosti ovog univerzuma podređene. Zar ne deluje to potpuno suludo?
Početak mene kao Čoveka sa velikim č, počinje tek kada samosvesno, u simboličkom smislu samog sebe odbacim i samog sebe poništim. Kraj ovog početka jeste u onom trenutku u kom prihvatim da postoje neke stvari koje me nadmašuju i koje kao takve utiču na mene van moje volje, van moje želje. Tek kada izmestim sebe kao subjekta slobodne volje u objekt koji nema slobodnu volju, tek kada „ja“ odlučim da ubijem svoje Ja- tek tada nastaje mogućnost kretanja, mogućnost prevazilaženja samog sebe i određenog stadija u kojem sam bio. Tek tada ja postajem Ja.
Sve do tog trenutka, početak je i dalje početak- daleko od svog kraja. Zar to ne deluje protivrečno, kontraintuitivno, ludo? Deluje da jeste tako, ali to zapravo samo i jedino jeste tako- zato što protivrečnosti konstituišu sve oko nas, pa tako i nas same. U protivrečnostima nema ničeg ludog, već nam je kontraintuitivna sama činjenica da se sve stvara kroz svoju suprotnost. U objavi događaja, da sam se ja bezuslovno odrekao sebe radi nečeg izvan sebe kako bih stekao pravog sebe, u toj subjektivnoj istini- početak je postao kraj. A taj kraj je otvorio novi (drugi) početak, početak puta mudrosti kojim ću se nadalje kretati. Sve ovo bilo bi nemoguće ostvariti bez refleksije, i zato jamčim važnost refleksivnog mišljenja.“ (Bolta, U prašini ove planete)
Odgovor autora Beda Poštovani na Boltin paragraf
Da protivrečnosti same po sebi nisu problem (a shvatićemo da jesu uslov!) za Postojanje, nije samo filozofsko-teorijska već i Jevanđelska priča. Ali da se ne bi svelo na zatrpavanje citatima, ono što bih još ispitao jeste to, šta je u tome danas problem? Zar misliocima pre nas to nije bilo poznato? Zar duhu našeg naroda to nije bilo poznato? Njegoš, kao intelektualno oličenje narodnog duha govori o svetu kao „sostavu paklene nesloge“. Ipak, ideološki ukalupljenom modernom čoveku koji zna samo za „ili-ili“ sistem mišljenja kao da je neshvatljiva sinteza elemenata koji čine postojanje. Politički, ili si „dobar, ispravan“ – dakle neoliberal; ili si zli fašista – dakle svako ko se na neki način opire vladajućem duhu!
Za ideologije je karakteristično crno-belo postavljanje sveta. U svetu gde je nikad manje ideološke širine, zapravo je to poraz jedne vladajuće ideologije, jasno, ideologije neoliberalizma. Zašto je ovo još važno? Ono gasi mogućnost života, svodeći ga na šablon koji daje privid lepeze mogućnosti, a zapravo svakoj je koren isti – identitet zvani Potrošač. Ličnost ima razvoj, promene, padove – sve ono što je za jakog čoveka današnjice nezamislivo. A najnezamislivije, „gasiti“ sebe zarad nečeg. I to je legitimno, Potrošač je sebi za Božanstvo postavio svoju potrošačku korpu i ona diktira njegovim životom. Ili, jevanđelski – „jedi, pij, veseli se“ (dakle, hrana, piće i zabava; to su idoli modernog čoveka) Prevazilaziti tako nešto, za modernog čoveka je bogohuljenje, isto kao za rimske vladare kad im polupaš idole. Ko se to usuđuje da čoveku pripisuje neke mogućnosti van ovih, vrlo jasnih? Potrošač će, po automatizmu, iz samoodbrane, da odstranjuje iz svoje okoline (misleno ili, pak, fizički) svakog ko ugrožava njegovu bezbednost, ko ga navodi da pomisli da je čovek skup raznih ne-uniformisanih radnji. „Strah od slobode!“. Na instagramu Lukavstva uma, pronašao sam baš zanimljivu Hegelovu misao – „Istinska suština ljubavi je u tome da se odrekneš svesti o samom sebi. Zaboraviš sebe u drugom Ja. Pa ipak, u tom nestajanju i zaboravljanju, prvi put ćeš naći samog sebe i zavladati sobom.“
Položiti život za „nešto više“, podrediti sebe; takve ideje suštinski su neprijatelji Potrošača. Zato, on ne može ni da zamisli da nestajanjem – nastaje (naviru mi jevanđelski detalji „ako seme ne umre, ne može da da rod“). Ovde se vraćamo na onu priču o cinizmu, i njegovoj poželjnosti u modernom svetu. Strah od „nestajanja“ u nečem iznad nas, maskiraćemo negiranjem mogućnosti da je nešto iznad nas! Ljubav se tako odražava kroz konzumiranje druge ličnosti? Ali, ne, ne – ličnosti. Ličnost se ostvaruje kroz drugog, što je „tabu“ za Potrošača. Potrošač je ponosna individua, koja koristi ovaj svet, mali bog svog univerzuma u kome drugi zadovoljavaju njegove „jedi, pij, veseli se“ potrebe.
Ličnost se daje, promašuje, pada, doživljava krize, nekad i konačne poraze (samoubistvo), a nekad konačne pobede (svetitelji); za većinu koja je izabrala ovaj put ipak, to je lutanje i „borba neprestana“, lutanje duše od adskih dubina do Svetlosti i nazad; prožimanje pobeda i poraza. Ipak, ono što je neumitno za nekog ko se oslobodio uloge i identiteta Potrošača – život je žrtva. Postojiš onoliko koliko sastradavaš, koliko se daješ za Ideju, za Drugog, za Istinu.
Neće to uvek biti postojanje „u fulu“, biće dana kad si srozan u zemaljsku prašinu, ali i takav, ipak usmeren si ka Svetlosti, ne ostaješ uvaljan u blato i ograđen cinizmom. Za kraj, onaj najlepši, jevanđelski paradoks, za koji se molimo da zauvek vodi naše živote – „ko voli život svoj, izgubiće ga, a ko mrzi život svoj na ovome svetu, sačuvaće ga za život večni“.
Beda Poštovani
