Esej filozofa Mihaila Markovića koji se nalazi pred vama je objavjen pod pokroviteljstvom Beogradskog foruma za svet ravnopravnih, a kasnije je izdata i knjiga pod istim nazivom, 2006. godine.
Uloga nevladinih organizacija u današnjem svetu
Otvoreno imperijalistička politika velikih sila u ranijim vekovima, uključujući i prvu polovinu dvadesetog veka, potpuno se kompromitovala zbog grube primene sile, neprikrivenog kršenja svih principa međunarodnog prava i demokratije, zbog otvorenog nacionalizma i rasizma, zbog ciničnog odnosa prema svim temeljnim vrednostima humanog društva. Naučena je lekcija i nađeno ingeniozno rešenje.
Nevladine organizacije nastupaju s programima koji su javni, legalni i naizgled potpuno u skladu s principima Ujedinjenih nacija. One se navodno zalažu za razvoj demokratskog društva za zaštitu ljudskih prava, za popravljanje položaja etničko-manjinskih i marginalizovanih grupa, za reformu obrazovanja, razvoj informacijskog sistema i afirmaciju evropskih vrednosti. Na ovakvim zadacima članovi nevladinih organizacija zaista provode izvestan (manji) deo svog vremena. Iza tog zaklona glavne uloge nevladinih organizacija su učešće u obaveštajnom radu, podrška onom terorizmu koji je u interesu njihovog sponzora, formiranje i finansiranje paravojnih formacija širom sveta, subverzivna propagandna delatnost protiv lokalnih vlasti, izazivanje gradskih nemira i obaranje neželjenih vlada.
1) Od samog početka su nevladine organizacije korišćene kao pokriće za formiranje tajnih obaveštajnih punktova. Klasična špijunaža je obavljana preko diplomatskih, trgovinskih i medijskih predstavništava, što je povlačilo sobom znatne teškoće i rizike i povremeno dovodilo do skandala koji su opterećivali međudržavne odnose. Nevladine organizacije, međutim, uživaju zaštitu Organizacije ujedinjenih naroda, pokrivene su plaštom demokratske i humanitarne delatnosti. Njima se teško može osporiti dovođenje u zemlju žrtvu određenih službenika, humanitaraca, „eksperata” i otvaranje svojih ekspozitura po celoj državnoj teritoriji – koje će u stvari, pre svega, biti novi obaveštajni punktovi.
2) Bilo bi logično očekivati da nevladine organizacije, kao instrumenti svetskog globalizma, vode ogorčenu borbu protiv „međunarodnog terorizma” jer to je eksplicitno proklamovani cilj vodeće globalističke sile SAD i njenih saveznika. U stvari, jedan od načina na koji ovi centri izazivaju i kontrolišu krize u raznim regionima sveta jeste podrška lokalnim terorističkim grupama. Južnoameričkim, čečenskim, avganistanskim, bosanskomuslimanskim i albanskim pobunjenicima Amerikanci su sve vreme pružali izdašnu pomoć. Instruktori CIA ih uče kako da se služe eksplozivom ili obavljaju diverzantske akcije. Oni im pružaju obaveštajne podatke, elektronske uređaje za daljinsko aktiviranje eksplozivnih naprava, putne isprave za neometano kretanje po svetu. Tako obični odmetnici postaju teroristi. Američki mediji ih opisuju kao „borce za slobodu”. Ali od momenta kad izgube kontrolu nad njima ili kad to više ne odgovara njihovim interesima, oni postaju „teroristi opasni po čovečanstvo”. Tako dolazi do jedne teško shvatljive protivrečenosti. Ista država koja je kao glavni zadatak čovečanstva u sadašnjem vremenu proklamovala „borbu protiv međunarodnog terorizma” pomaže nesumnjive teroriste u mnogim delovima sveta. I jedni i drugi primenjuju ekstremne, brutalne oblike nelegalnog i nelegitimnog nasilja da bi zaplašili protivnike i ostvarili svoje egoističke ciljeve. Međutim, za nevladine organizacije jedni su instrument dobra, a drugi su oličenje zla.
3) Imperijalizam je u ranijim vremenima slao svoje regularne trupe radi ostvarenja svojih agresivnih i pljačkaških ciljeva. Reganova administracija je u Nikaragvi, radi obaranja legalne vlade, aganžovala plaćenike iz Irana i to je dovelo do velikog skandala kad je bilo otkriveno. Nova praksa je vojno delovanje preko „privatnih” nevladinih organizacija. Već pomenuti MPRI i Dajnkorpe su organizovale obilno finansiranje paravojne formacije koja je obavljala sve prljave poslove. To je imalo dve velike prednosti. Prvo, američka vlada je mogla zvanično tvrditi da s tim nema nikakve veze. Drugo, ove operacije su se sasvim legalno mogle desiti u potpunoj tajnosti jer su informacije o delatnosti nevladinih organizacija, za razliku od onog što čini država, privatna stvar i ne mora biti dostupna javnosti.
4) Današnje nevladine organiazcije se sistematski bave subverzivnom propagandom i sabotažom. Za njih je od bitnog značaja da ovladaju medijima i, kako se to kaže modernim žargonom, da dobiju bitke sa svešću, što znači, da ne samo promene Mišljenje ljudi o određenom pitanju, već i da promene ceo njihov mentalni sklop. Drugim rečima, cilj medija u službi nevladinih organizacija je da svoje žrtve udalje iz realnog sveta i ubace u, po spoljašnjem projektu, stvoreni „virtuelni svet”, u kome su potpuno ukinute istorija, tradicija i uobičajeni način ponašanja njihovog naroda.
5) Najzad, neke od nevladinih organizacija specijalizuju se za izazivanje građanskih nemira. Počinje se s mirnim protestima na koje aktivisti neke nevladine organizacije podstiču različite tipove nezadovoljnika pripadnike nacionalnih manjina i socijalno ugroženih grupa ili mondijaliste koji ne žele da učestvuju u ratnom sukobu u kome se nalazi njihova zemlja. U početku je to manji broj ljudi koji vlastima izgleda beznačajan. Dolazi, zatim, do objedinjavanja raznih protestnih grupa koje optužuju režim po raznim osnovama i čija masovnost postepeno raste, utoliko pre što se prisutnost na protestnim skupovima plaća, a sve veći broj aktivista priprema na specijalnim seminarima i u kampovima na teritoriji neke od okolnih globalistički orijentisanih zemalja. Ovu specijalizovanu obuku drže strani instruktori. Kasnije im se priključuju iskusni aktivisti koji su već prošli obuku i dospeli na stalne platne spiskove svoje nevladine organizacije. Članovi i aktivisti nevladinih organizacija uče metode nenasilnog otpora: kako animirati mase nezadovoljnika i organizovati demonstracije, kako se ponašati prema policiji, kako se držati na policijskim saslušanjima, kako privući pažnju stranih medija. Ova mirna protestna okupljanja se dugo ponavljaju dok se ne oceni da je dostignuta izvesna kritička masa buntovnika. Onda se oni pretvaraju u agresivne nerede koji privlače pažnju tzv. međunarodne javnosti i prerastaju u otvorenu borbu za rušenje režima. Ovaj prelomni momenat je obično vezan za izbore. Bez obzira na stvarne rezultate u vrlo ranoj fazi se proglašava pobeda opozicije. Kad zatim pristignu zvanični rezultati koji tu „pobedu” osporavaju, proglašava se da je učinjena izborna krađa, vrši opšti juriš na organe vlasti ili se putem „okruglih stolova” obezbeđuje njihova kapitulacija.
Tako su obarani režimi u Poljskoj, Istočnoj Nemačkoj, Čehoslovačkoj, Mađarskoj, Bugarskoj, Rumuniji i Srbiji, a u najnovije vreme u Gruziji, Ukrajini i Kirgiziji. Sličan scenario pripremljen je i za Kinu, Rusiju, Belorusiju i Zimbabve, ali dosad nije dao rezultate.
Nevladine organizacije u Srbiji
Nevladine organizacije, čija je uloga upravo opisana, koje su, dakle, instrumenti ideologije i politike globalizma kao savremenog oblika imperijalizma, moraju se razlikovati od običnih udruženja građana (kakvo je uostalom Beogradski forum), koja se sama finansiraju, koja su dakle nezavisna i od domaćih, a pogotovo od stranih centara moći. One se bitno razlikuju i od političkih partija. Partije dobijaju određena finansijska sredstva od svoje države, prema uspehu na izborima, ali im je zabranjeno da primaju sredstva iz inostranstva. Nažalost, one to u praksi čine, ali im je to zakonom striktno zabranjeno.
Za razliku od političkih partija, nevladine organizacije mogu primati finansijska sredstva iz inostranstva, ali pod zakonski utvrđenim uslovima, za delatnosti univerzalnog karaktera (humanitarne, demokratske, stičke). U praksi se i ovo pravilo konstantno krši. Druga bitna razlika bi morala biti u tome što partije žive radi učešća na izborima i u vlasti. Na Zapadu je nevladinim organizacijama zabranjeno učešće na izborima i u izbornim kampanjama. I ovaj princip se kod nas krši već odavno. Tako, na primer, nevladine organizacije Otpor i G-17 su se registrovale kao partije i učestvovale su na izborima.
Kod nas je nedovoljno poznato da naše političke partije ne zavise samo od glasova birača već, i još u većoj meri, od podrške nevladinih organizacija. Stranu finansijsku pomoć partije dobijaju preko nevladinih organizacija i u zavisnosti od ocene koje o njima i o njihovim vođama svojim sponzorima daje nevladina organizacija. Nesumnjivo je da su centri globalizma preko nevladinih organizacija izvršili ogroman prodor u našu zemlju. Taj prodor je masovnih razmera, višestruk (reč je o svim sferama javnog života), prodor iniciran, finansiran i kontrolisan od strane stranih sila, pre svega SAD i njihovih saveznika. Sve ono što je rečeno o ulogama nevladinih organizacija uopšte važi i za našu zemlju.
Tako naše globalistički orijentisane nevladine organizacije učestvuju u obaveštajnoj delatnosti, povezane s Centrom CIA u Budimpešti. One iz Mađarske dobijaju materijalna sredstva i organizuju ekspoziture u srpskim gradovima, pre svega, u Novom Sadu i Subotici. U Republici Srpskoj su bila uspostavljena tri takva punkta: jedan u Bijeljini pod okriljem izvesne humanitarne organizacije koja se bavila distribucijom građevinskog materijala, drugi u Doboju, zaklonjen „lekarima bez granica”, i treći u Banjoj Luci, kome je legalnost davala humanitarna misija UNHCR-a.
U Srbiji i na Kosovu su najveću ulogu u regrutovanju ljudi za obaveštajne delatnosti imale fondacije Džordža Soroša, Kušnerovi „Lekari bez granica” i „Helsinški odbor za ljudska prava”, U Bosni ima oko osamdeset nevladinih organizacija koje su povezane s američkim nevladinim organizacijama i koje su kod Ujedinjenih naroda registrovane kao humanitarne organizacije, a koje na razne načine pomažu muslimanske teroriste. Oni se smatraju „dobrim teroristima” i lojalnim saveznicima u borbi za razbijanje Jugoslavije i slabljenje Srbije. Nevladine organiazcije MPRI i Dajikorp su ne samo obučile i opremile hrvatske oružane snage i bosanske muslimanske paravojne formacije, već su i organizovale prebacivanje u Bosnu nekoliko hiljada svojih plaćenika iz redova avganistanskih mudžahedina, koji su bili regrutovani za oružane operacije protiv sovjetskih trupa u Avganistanu.
Na Kosovu su nevladine organiazcije MPRI, Fond za humanitarno pravo, Sorošev Fond za otvoreno društvo, Međunarodna krizna grupa, Helsinški odbor za ljudska prava, Lekari bez granica organizovale i naoružavale šiptarsku Oslobodilačku vojsku Kosova (OVK). Američka vlada je OVK u početku tretirala kao paravojnu terorističku organizaciju. Polovinom 1998. Klintonova administracija je proglasila OVK za „oslobodilačku i savezničku vojsku”.
U Srbiji je prvi put demonstriran projekt izazivanja građanskih nemira i rušenja vlasti od strane nevladinih organizacija. Razume se, taj projekt je dugo (od 1991. do 2000) bio bezuspešan. Kad je najzad uspeo, bio je to samo jedan u nizu drugih činilaca koji su doveli do pada Miloševićevog režima. Ipak, „Otpor” je u svetu propagiran kao najpoznatija organizacija za nenasilno rušenje „nedemokratskih” režima. Otporaši su tretirani kao „prvoborci” novog svetskog poretka i kao takvi su slati u druge zemlje (Gruziju, Ukrajinu, Zimbabve) da uvežbavaju tamošnje aktiviste globalizma. Američka nevladina organizacija Zadužbina za razvoj demokratije tvrdi da je za aktiviste u Srbiji uplatila 3 miliona dolara (od toga najveći deo Otporu) dok se Organizacija za međuanrodni razvoj USAID hvalila da je za iste svrhe i istim ljudima dala 25 miliona dolara.
U Jugoslaviji i Srbiji nevladine organizacije su obavile razornu propagandnu delatnost. Legitimni otpor separatizmu i secesionizmu je predstavljen kao velikosrpski nacionalizam. Legitimna odbrana od oružane agresije je predstavljena kao organizovana zločinačka delatnost”, čak kao „genocid”. Do dana današnjeg naše heroine nevladinih organizacija, Sonja Biserko, Nataša Kandić, Olivera Vučo i druge zahtevaju da se Srbi pokaju i priznaju da su maltretirali i na kraju pokušali da sa svoje zemlje oteraju Albance, da su krili Mladića, da su u Srebrenici počinili „dokazani genocid”.
Što se tiče ovog poslednjeg, pominjan je najpre broj od 700.000 pobijenih muslimana, zatim 70.000, da bi se najzad ostalo na 7.000. Uostalom, posle mnogih žestokih borbi koje su oko Srebrenice vođene, i posle svih upornih traganja, nađeno je sve- ga nekoliko stotina leševa, muslimanskih, ali i srpskih. Svi holandski vojnici koji su u tom gradu u to vreme boravili izjavili su, prilikom istraživanja koje je sprovela Holandska vlada, da nisu videli nešto što bi ličilo na genocid i na masovno streljanje civila. Istog kalibra su i ranije tvrdnje o masovnom silovanju muslimanki, o koncentracionim logorima kod Trnopolja i drugde, o srpskom bombardovanju reda za hleb u ulici Vase Miskina i na pijaci Markale u Sarajevu. Naravno, da je, na kraju izuzetno krvavog građanskog rata, neophodno izvršiti oštru kritičku analizu svih zločina koje su vršile sve strane u sukobu. Ali to nema veze s blaćenjem sopstvenog naroda u kome se utrkuju osobe iz nevladinih organizacija Srbije.
Još manje to ima veze s izmišljanjem optužbi za „organizovani zločin” kojima nevladine organizacije obilato snabdevaju Haški tribunal i koje su već dosad najviše doprinele tolikoj diskreditaciji tog organa tzv. međunarodne pravde.
Nevladine organizacije su najopasnije do sada smišljeno sredstvo unutrašnjeg razaranja naroda koji se opiru silama savremenog imperijalizma. Nevladine organizacije su najdrastičniji oblik licemerja i lažnog predstavljanja u celoj dosadašnjoj svetskoj istoriji. Nikad se tako krupno nije lagalo za tako velike pare. Nikad se tako bestidno nisu izdavali rođaci, prijatelji, sunarodnici u interesu elite svetskih gangstera. U današnjoj situaciji nevladine organizacije su za Srbiju najveće moguće zlo, veće od izdajničkih partija i nezrelih, nesposobnih političara i korumpiranih intelektualaca. To zlo je tako veliko jer ga još nismo dovoljno svesni i još nismo počeli da se dovoljno energično borimo protiv njega.
