BELEŠKA O CIVILNOM SEKTORU
Princip građanskog društva je praktična potreba, egoizam, i javlja se u čistom obliku čim je građansko društvo iz sebe sasvim porodilo političku državu. Bog praktične potrebe i sebičnosti jeste novac. – Karl Marks, Prilog jevrejskom pitanju
Proteklih pola veka suočavamo se, u epohalnom smislu, s procesom neoliberalizacije. Reč je o globalnoj kontrarevoluciji koja je nastojala, i naposletku uspela, da likvidira i ukloni emancipatorske pokušaje ovladavanja i usporavanja procesa kapitalističke modernizacije —pokušaje započete Oktobarskom revolucijom 1917. godine, nakon sveopšteg sloma izazvanog Prvim svetskim ratom, a okončane, makar privremeno, padom Berlinskog zida, odnosno nestankom SSSR-a i Varšavskog pakta sa svetsko-istorijske pozornice.
Srž neoliberalne ideološke doktrine i procesa „globalizacije“ predstavlja širenje privatizacije na sve oblike društvenog života. To je ideja laissez-faire (pustite neka svako čini što hoće i neka sve ide svojim tokom), koja, iako je doktrina ranog kapitalističkog privređivanja i, stoga, nije istorijski novum, sa neoliberalnom globalizacijom postaje poopštena i univerzalizovana ulazeći u sve pore društva. Drugim rečima, neoliberalizam predstavlja dominaciju i širenje principa kapitalističke privatne svojine u svim sferama društvenog bitka.
U složenom procesu širenja principa kapitalističke privatne svojine, bez obzira na protivrečne faze kroz koje prolazi, država takođe biva obuhvaćena. Država bi, makar nominalno, trebalo da predstavlja mesto izmirenja suprotnih, partikularnih interesa, kao jedinstvo opšte i individualne volje (Hegel), iako je ona faktički proizvod i izraz nepomirljivosti klasnih suprotnosti (Marks, Lenjin). Ona deli društvenu egzistenciju na sferu javnog i privatnog. Sfera javnog je sfera opšteg interesa, struktura zajedničkog života i zakonodavne vlasti. Izvan ove sfere opšteg leži građansko društvo, svet privatnih interesa koji počiva na ugovornim odnosima i samovolji građana. Građansko društvo je, dakle, sfera privatne inicijative i privatne svojine, atomistički raščlanjena na pojedince. Hegel i Marks ga nazivaju buržoaskim društvom.
U tom smislu, organizacije građanskog društva, odnosno nevladinog sektora ili civilnog sektora tj. organizacije civilnog društva ili nevladine organizacije, sa njihovom ekspanzijom i sve većom ulogom u regulisanju javnog života, predstavljaju ništa drugo do širenje sfere privatnog nad onim što bi, prema modernoj političkoj teoriji, nominalno trebalo da bude mesto realizacije opšteg interesa—političkim društvom, odnosno državom. Nevladine organizacije, stoga, sažimaju kvintesenciju kapitalističke globalizacije: desuverenizaciju narodne volje i dalju privatizaciju svih sfera socijalnog bitka, čak i onoga što je nekada bila res publica, odnosno javna stvar ili opšte dobro. Nevladine organizacije su, dakle, privatna preduzeća, privatne inicijative bez ikakvog demokratskog kapaciteta i legitimiteta i deo su procesa privatizacije javnog života: privatni interesi finansijera su ti koji postavljaju ciljeve delovanja i određuju političku i ideološku agendu. Za razliku od političkih partija koje, makar nominalno, imaju mandat da zastupaju opšti interes kao izraz narodne volje, nevladine organizacije izražavaju partikularne interese članova građanskog društva, odnosno buržoazije. Strukturno, u njima nema mesta za demokratske, suverene odluke ili opšti interes. Po tome one su reakcionarna, antinarodna i antidemokratska pojava neoliberalne kontrarevolucije i predstavljaju oblik života ekspandirajuće civilizacije kapitala.
Nakon ovog pojmovnog razjašnjenja, možemo se osvrnuti na tekstove američkog sociologa Džejmsa Petrasa i srpskog filozofa Mihaila Markovića koji su pred nama. U njima autori nastoje da osvetle ulogu koju nevladin sektor ima kao instrument imperijalističkih politika u uspostavljanju i održavanju neoliberalne hegemonije. Iako su, per definitionem, nezavisne od nacionalnih država u kojima deluju, nevladine organizacije finansiraju i kontrolišu imperijalističke sile, pre svega SAD, i one igraju ključnu ulogu u neokolonijalnoj dominaciji i svrgavanju nepodobnih režima, u organizovanju tzv. obojenih revolucija. U praksi se pokazuje da su nevladine organizacije moćnije od pojedinih nacionalnih država. Stoga one predstavljaju jedan od ključnih ideoloških aparata neokolonijalne dominacije, sudelujući u idejnom i političkom klasnom rata, kako u Srbiji, tako i širom sveta. Nevladine organizacije ne samo da koncentrišu ideološku i političku moć, već učestvuju u reprodukciji društvenog života, određujući političke odluke, zakonodavstvo, ideološka kretanja itd. Njihov uticaj ne sme da se potceni, a u tom kontekstu, za opšte ideološko i političko stanje levice, simptomatičan je izostanak kritike nevladinog sektora– štaviše čini se kao da je levica, kako globalno, tako i lokalno, u određenoj vrsti simbioze sa civilnim sektorom, i da je to jedan od činilaca ideološke i političke kooptacije levice u odbrani statusa quo. Tekstovi Petrasa i Markovića, koji će biti objavljeni na ovu temu, predstavljaju skroman teorijski doprinos pokušaju da se razume uloga i funkcija koju nevladin sektor ima kao deo vladavine globalnog kapitala.
David Novaković
Kroz istoriju, vladajuće klase, koje su predstavljale male manjine, uvek su zavisile od prinude državnog aparata i društvenih institucija kako bi branile svoju vlast, profite i privilegije. U prošlosti, naročito u Trećem svetu, imperijalističke vladajuće klase su finansirale i podržavale prekomorske i domaće religiozne institucije kako bi kontrolisale eksploatisane narode i preusmeravale njihovo nezadovoljstvo ka religioznim i grupnim rivalitetima i konfliktima.
Dok se ove prakse nastavljaju i danas, u proteklim decenijama pojavila se nova društvena institucija koja obavlja istu funkciju kontrole i ideološke mistifikacije – samozvane nevladine organizacije (NVO). Danas postoji najmanje 50.000 NVO u Trećem svetu koje su finansirane sa preko 10 milijardi dolara od strane međunarodnih finansijskih institucija, evro-američko-japanskih državnih agencija i lokalnih vlada. Menadžeri najvećih NVO upravljaju milionskim budžetima, platama i beneficijama na nivou izvršnih direktora. Privatnim avionima lete na međunarodne konferencije, savetuju se sa najvišim korporativnim i finansijskim direktorima, i donose političke odluke koje utiču – u ogromnoj većini slučajeva nepovoljno – na milione ljudi, posebno na siromašne, žene i radnike u neformalnom sektoru.
Ove NVO su značajni svetski politički i društveni akteri koji deluju u ruralnim i urbanim delovima Azije, Latinske Amerike i Afrike, a svojim zavisnim položajem povezani su sa glavnim donorima u Evropi, Americi i Japanu. S obzirom na sveprisutnost nevladinih organizacija i njihovu ekonomsku i političku moć u takozvanom ‘progresivnom svetu’, simptomatično je da je bilo malo sistematskih levih kritika negativnog uticaja nevladinog sektora. U velikoj meri, ovo odsustvo kritike je rezultat uspeha nevladinih organizacija u suzbijanju i uništavanju organizovanih levičarskih pokreta i prisvajanju njihovih intelektualnih stratega i organizacionih vođa.
Većina levičarskih pokreta i narodnih tribuna danas fokusira svoju kritiku na MMF, Svetsku banku, multinacionalne korporacije, privatne banke i slične institucije koje nameštaju makroekonomsku agendu za pljačku Trećeg sveta. Ovo je važan zadatak. Ipak, napad na industrijsku bazu, nezavisnost i životni standard Trećeg sveta odvija se na oba nivoa: makroekonomskom i mikropolitičkom. Nečuveni efekti politika strukturnog prilagođavanja na plate i nadnice radnika, seljaka i sitnih nacionalnih preduzetnika stvaraju potencijalno narodno nezadovoljstvo. I tu na scenu stupaju NVO, koje mistifikuju i preusmeravaju nezadovoljstvo sa direktnih napada na korporativne i bankarske strukture moći i profita ka lokalnim mikroprojektima i apolitičnoj grassroots (pokretima odozdo – prim. prev.) samoeksploataciji i ‘proširenom obrazovanju’ koje izbegava klasnu analizu imperijalizma i kapitalističke eksploatacije.
Širom sveta, nevladine organizacije su postale sredstvo za uzlaznu pokretljivost ambiciozne obrazovane klase: akademici, novinari i profesionalci napustili su svoje nekadašnje angažmane u slabo plaćenim levičarskim pokretima zarad lukrativnih karijera upravljanja NVO-ima, donoseći sa sobom vlastite organizacione i retoričke sposobnosti, kao i određeni populistički vokabular. Danas postoje hiljade direktora nevladinih organizacija koji voze skupe sportske terence vredne po 40.000 dolara, od svojih modernih prigradskih kuća ili apartmana do svojih dobro opremljenih kancelarija ili kompleksa zgrada, ostavljajući decu i kućne poslove u rukama kućne posluge, dok baštovani brinu o njihovim dvorištima. Bolje poznaju i provode više vremena na inostranim lokacijama gde se održavaju međunarodne konferencije o siromaštvu (Vašington, Bangkok, Tokio, Brisel, Rim itd.) nego u blatnjavim selima sopstvene zemlje. Skloniji su pisanju novih projekata za dobijanje čvrste valute za ‘zaslužne profesionalce’ nego rizikovanju udarca po glavi od strane policije koja suzbija protest nedovoljno plaćenih seoskih nastavnika. Direktori nevladinih organizacija predstavljaju novu klasu koja nije zasnovana na vlasništvu nad imovinom ili vladinim resursima, već potiče od imperijalnog finansiranja i njihovog kapaciteta da kontrolišu određene grupacije unutar naroda. Vođe nevladinih organizacija mogu se zamisliti kao neka vrsta neokompradorske grupe koja ne proizvodi nikakvu korisnu robu, ali funkcioniše kao pružalac usluga za zemlje donatore – uglavnom trgujući domaćim siromaštvom za individualne pogodnosti.
Formalne tvrdnje koje direktori nevladinih organizacija koriste da bi opravdali svoj položaj – da se bore protiv siromaštva, nejednakosti i sličnih problema – sebične su i besmislene. Postoji direktna veza između rasta nevladinih organizacija i pada životnog standarda: proširenje nevladinih organizacija nije smanjilo strukturalnu nezaposlenost, masovno raseljavanje seljaka, niti obezbedilo održive nivoe plata za rastuću vojsku neformalnih radnika. Ono što su nevladine organizacije postigle jeste pružanje prihoda u čvrstoj valuti tankom sloju stručnjaka, omogućavajući im da izbegnu pogubnosti neoliberalne ekonomije koja pogađa njihovu zemlju i narod, i da se uspinju u postojećoj socijalnoj klasnoj strukturi.
Ova stvarnost je u oštrom kontrastu sa samopredstavljanjem službenika nevladinih organizacija. Prema njihovim saopštenjima za medije i javnim diskusijama, oni sebe predstavljaju kao Treći put između ,,autoritarnog etatizma“ i „divljeg tržišnog kapitalizma“: opisuju se kao predvodnici „civilnog društva“ koji deluju na razmeđama„globalne ekonomije“. Uobičajeni cilj koji najviše odzvanja na konferencijama nevladinih organizacija je „alternativni razvoj“.
Frazeologija o „civilnom društvu“ je isprazno naklapanje. „Civilno društvo“ nije jedinstveni, vrli entitet – ono se sastoji od klasa koje su verovatno podeljenije nego ikada u ovom veku. Većinu najvećih nepravdi prema radnicima čine imućni bankari u civilnom društvu, koji izvlače preterane kamate na unutrašnji dug; vlasnici zemljišta koji izbacuju seljake sa zemlje; i industrijski kapitalisti koji iscrpljuju radnike mizerijama u sweatshop-ovima (visokointenzivnim radnim pogonima – prim. prev.). Kada se govori o „civilnom društvu“, radnici nevladinih organizacija zamagljuju duboke klasne podele, klasnu eksploataciju i klasnu borbu koja polarizuje savremeno „civilno društvo“. Iako je analitički beskorisna i obmanjujuća, koncepcija „civilnog društva“ olakšava saradnju nevladinih organizacija sa kapitalističkim interesima koji finansiraju njihove institute i omogućava im da podrede svoje projekte i pristalice velikim poslovnim interesima koji usmeravaju neoliberalne ekonomije. Pored toga, retorika nevladinih organizacija o civilnom društvu često se koristi kao lukavstvo da se napadnu sveobuhvatni javni programi i državne institucije koje pružaju socijalne usluge. Zaposleni u nevladinim organizacijama stavljaju se na stranu velikog biznisa i njegove „antietatističke“ retorike (jedni u ime „civilnog društva“, drugi u ime „tržišta“) kako bi preusmerili državne resurse. „Antietatizam“ kapitalista koristi se za povećanje javnih sredstava za subvencionisanje izvoza i finansijske spasilačke akcije, dok zaposleni u nevladinim organizacijama pokušavaju da dobiju manji deo putem „podugovaranja“ kako bi pružili inferiornije usluge manjem broju korisnika.
Za razliku od svog samopredstavljanja kao inovativnih vođa koje deluju u skladu s voljom naroda, nevladine organizacije su zapravo reakcionari sa dna koji dopunjuju rad MMF-a, gurajući privatizaciju „odozdo“ i demobilizujući narodne pokrete, čime podrivaju otpor. Stoga, sveprisutne nevladine organizacije predstavljaju ozbiljan izazov za levičare, koji zahteva kritičku političku analizu njihovog porekla, strukture i ideologije.
Geneza, struktura i ideologija NVO
Čini se da NVO imaju kontradiktornu ulogu u politici. S jedne strane, kritikuju diktature i kršenja ljudskih prava, dok se s druge strane takmiče s radikalnim socio-političkim pokretima, pokušavajući usmeriti narodne pokrete ka saradnji s dominantnim neoliberalnim elitama. U stvarnosti, ove političke orijentacije nisu toliko kontradiktorne koliko se na prvi pogled čine.
Praćenjem rasta i širenja nevladinih organizacija tokom poslednje četvrtine veka, možemo primetiti da su se NVO pojavile u tri specifična skupa okolnosti. Prvo, kao sigurno utočište za disidentske intelektualce tokom diktatura, gde su mogli da se bave pitanjima kršenja ljudskih prava i organizuju „strateške mere preživljavanja“ za žrtve surovih mera štednje. Međutim, humanitarne nevladine organizacije bile su oprezne da ne osuđuju ulogu SAD-a i Evrope u saučesništvu s lokalnim kršiocima ljudskih prava, niti su postavljale pitanja o nastajućim politikama „slobodnog tržišta“ koje su osiromašile mase. Tako su se službenici nevladinih organizacija strategijski pozicionirali kao „demokrate“, koji bi bili na raspolaganju kao političke zamene za lokalne vladajuće klase i tvorce imperijalnih politika kada bi represivni vladari ozbiljno bili izazvani od strane masovnih pokreta. Zapadno finansiranje NVO kao kritičara bilo je vrsta osiguranja u slučaju da postojeći reakcionari posrnu. To je bio slučaj s „kritičkim“ nevladinim organizacijama koje su se pojavile tokom vladavine Markosa na Filipinima, režima Pinočea u Čileu, Parkove diktature u Koreji, i sličnim režimima.
Međutim, pravi podsticaj za procvat nevladinih organizacija nastaje u vreme rastućih masovnih pokreta koji se bore protiv imperijalne hegemonije. Rast radikalnih socio-političkih pokreta i borbi pružio je unosnu robu koju su bivši radikalni i lažni intelektualci mogli prodati zainteresovanim, zabrinutim i dobro finansiranim privatnim i javnim fondacijama usko povezanim sa evropskim i američkim multinacionalnim kompanijama i vladama. Donatori su bili zainteresovani za obaveštajne podatke iz društvenih nauka – kao što su „sklonosti ka nasilju u urbanoj sirotinjskoj četvrti“ (projekat nevladine organizacije u Čileu tokom masovnih pobuna 1983-86), sposobnost NVO aktivista da se infiltriraju u narodne skupine i usmere energiju ka projektima samopomoći umesto društvenih transformacija, kao i za uvođenje retorike o klasnoj saradnji upakovane kao ‘novi diskursi identiteta’ koji bi diskreditovali i izolovali revolucionarne aktiviste.
Masovni ustanci su otvorili novčanike stranih agencija, i milioni dolara slili su se u Indoneziju, Tajland i Peru tokom sedamdesetih godina; u Nikaragvu, Čile i Filipine tokom osamdesetih godina; i u Salvador, Gvatemalu i Koreju tokom devedesetih godina. Nevladini aktivisti su u suštini bili prisutni da „ugase požare“. Pod plaštom konstruktivnih projekata, oni su se protivili uključivanju u ideološke pokrete, efektivno koristeći strana sredstva za regrutovanje lokalnih lidera, slanje na međunarodne konferencije da svedoče o vlastitim iskustvima, dok su istovremeno podsticali lokalne grupe da se prilagode realnosti neoliberalizma.
Kako je inostrani novac postao dostupan, NVO su se brzo širile, deleći zajednice na frakcije koje su se borile za deo sredstava. Svaki grassroots aktivista je nastojao da osvoji novi segment siromašnih (žene, mlade ljude iz manjina, itd.), osniva novu NVO i putuje u Amsterdam, Stokholm i slična mesta kako bi ‘plasirao’ svoj projekat, aktivnosti, ciljnu grupu i finansirao svoj centar – i svoju karijeru.
Treći okvir u kojem su se nevladine organizacije umnožavale bio je tokom čestih i dubokih ekonomskih kriza izazvanih slobodno-tržišnim kapitalizmom. Intelektualci, akademici i profesionalci su gubili poslove ili su im primanja opadala zbog smanjenja budžeta, što je činilo potrebu za dodatnim poslom neophodnom. NVO su postale agencije za zapošljavanje, a savetodavne usluge su postale sigurnosna mreža za intelektualce koji su se mogli naći na društvenoj lestvici niže i koji su bili voljni da podržavaju retoriku civilnog društva, slobodnog tržišta i alternativnog razvoja, te da sprovode saradničke politike s neoliberalnim režimima i međunarodnim finansijskim institucijama. Dok milioni ljudi gube poslove i siromaštvo se širi među širokim slojevima stanovništva, nevladine organizacije angažuju se u preventivnim akcijama: fokusiraju se na „strateške mere preživljavanja“, a ne na generalne štrajkove; organizuju kuhinje za siromašne, a ne masovne demonstracije protiv neoliberalnih režima ili američkog imperijalizma.
Iako su NVO možda prvobitno imale nejasnu „progresivnu“ notu tokom takozvanih „demokratskih tranzicija“ kada je stari poredak bio u raspadanju, a korumpirani vladari gubili kontrolu dok su masovne borbe napredovale, NVO su postale sredstvo za transakcije između starih režima i konzervativnih političara. Koristeći svoju retoriku o grassroots-u, organizacione resurse i status „demokratskih“ zagovornika ljudskih prava, NVO su usmerile podršku širokih masa ka političarima i strankama koje su ograničile tranziciju na pravno-političke reforme, a ne na socijalno-ekonomske promene. NVO su demobilizovale narod i fragmentirale pokrete. U svakoj zemlji koja je doživela „izbornu tranziciju“ u 1980-im i 1990-im godinama, od Čilea do Filipina, Južne Koreje i dalje, nevladine organizacije su odigrale važnu ulogu u okupljanju glasova za režime koji su nastavili ili čak produbili postojeći socijalno-ekonomski status quo. Zauzvrat, mnogi bivši službenici NVO su završili na čelu vladinih agencija ili čak postali ministri sa zvučnim naslovima (prava žena, učešće građana, narodna moć, itd.).
Reakcionarna politička uloga NVO je ugrađena u same strukture na kojima su bile (i jesu) organizovane.
Struktura NVO: Iznutra elitistička, spolja servilna
U stvarnosti, nevladine organizacije nisu zaista „nevladine“. One primaju sredstva od stranih vlada, deluju kao privatni podizvođači lokalnih vlada i/ili su subvencionisane od strane korporativno finansiranih privatnih fondacija koje imaju bliske poslovne odnose sa državom. Često otvoreno sarađuju sa vladinim agencijama kako u zemlji, tako i u inostranstvu. Njihovi programi nisu odgovorni lokalnom stanovništvu, već stranim donatorima koji „pregledaju“ i „nadgledaju“ rad nevladinih organizacija prema svojim kriterijumima i interesima. Zvaničnici nevladinih organizacija su samoproglašeni, a jedan od njihovih ključnih zadataka je osmišljavanje predloga koji će obezbediti finansiranje. U mnogim slučajevima to zahteva da lideri nevladinih organizacija identifikuju pitanja od najvećeg interesa zapadnih elitnih donatora i oblikuju predloge prema tome. Tokom 1980-ih godina, sredstva za nevladine organizacije bila su dostupna za proučavanje i pružanje političkih predloga o „upravljivosti“ i „demokratskim tranzicijama“, što odražava brige imperijalističkih sila da pad diktatura ne dovede do „neupravljivosti“ – tj. masovnih pokreta koji produbljuju borbu i transformišu društveni sistem.
Nevladine organizacije, uprkos svojoj demokratskoj i grassroots retorici, su hijerarhijske – sa direktorom koji ima potpunu kontrolu nad projektima, zapošljavanjem i otpuštanjem, kao i odlučivanjem o tome ko će biti plaćen za putovanje na međunarodne konferencije. Grassroots aktivisti su u suštini objekti ove hijerarhije; retko kada vide novac koji „njihova“ nevladina organizacija „upumpava“, niti imaju priliku da putuju u inostranstvo, niti dobijaju plate ili privilegije svojih „grassroots“ lidera. Štaviše, ove odluke nikada ne podležu glasanju. Najviše što se može dogoditi je da nakon što su dogovori već skuvani od strane direktora i stranih finansijera, osoblje nevladine organizacije sazove sastanak grassroots aktivista koji predstavljaju siromašne da odobre projekat. U većini slučajeva, nevladine organizacije čak nisu ni organizacije sa članstvom, već samoproglašena elita koja se, pod izgovorom da je „izvor resursa“ za narodne pokrete, zapravo takmiči sa njima i podriva ih. U tom smislu, nevladine organizacije podrivaju demokratiju tako što iz ruku lokalnog stanovništva i njihovih izabranih predvodnika oduzimaju socijalne programe i javnu raspravu, stvarajući zavisnost od neizabranih stranih zvaničnika i njihovih ovlašćenih lokalnih predstavnika.
Nevladine organizacije podstiču novu vrstu kulturnog i ekonomskog kolonijalizma – pod plaštom „novog internacionalizma“. Stotine pojedinaca sede ispred moćnih računara i razmenjuju manifeste, predloge i pozive za međunarodne konferencije. Zatim se sastaju u dobro opremljenim konferencijskim salama kako bi diskutovali o najnovijim borbama i ponudama sa svojom „socijalnom bazom“ – plaćenim osobljem – koje zatim prosleđuje predloge „masama“ putem letaka i ‘biltena’. Kada se pojave strani donatori, vode ih na ‘ture upoznavanja’ kako bi prikazali projekte u kojima siromašni pomažu sami sebi i razgovarali sa uspešnim mikro-preduzetnicima (izostavljajući većinu onih koji ne uspevaju u prvoj godini).
Način funkcionisanja ovog novog kolonijalizma nije teško razumeti. Projekti se osmišljavaju na osnovu smernica i prioriteta imperijalnih centara i njihovih institucija. Zatim se ‘prodaju’ zajednicama. Ocenjivanje se vrši od strane i za imperijalne institucije. Promene prioriteta finansiranja ili loše ocene rezultiraju odbacivanjem grupa, zajednica, poljoprivrednika i kooperativa. Svi se sve više disciplinuju da se pridržavaju zahteva donatora i njihovih nadzornih timova. Direktori nevladinih organizacija, kao novi namesnici, nadziru i osiguravaju usklađenost sa ciljevima, vrednostima i ideologijom donatora, kao i pravilnu upotrebu fondova.
Ideologija NVO protiv radikalnih društvenih pokreta
Nevladine organizacije naglašavaju projekte, a ne pokrete; „mobilizuju“ ljude da postignu rezultate na marginama, a ne da se bore za kontrolu osnovnih sredstava proizvodnje i bogatstva. Fokusiraju se na tehničke i finansijske aspekte projekata, a ne na strukturne uslove koji oblikuju svakodnevni život ljudi. NVO prisvajaju jezik Levice: „narodna moć“, „osnaživanje“, „rodna ravnopravnost“, „održivi razvoj“, „liderstvo odozdo“, itd. Problem je što je ovaj jezik povezan s okvirom saradnje s donatorima i vladinim agencijama koji podređuju aktivnosti ne-antagonističkoj politici. Lokalna priroda aktivnosti NVO znači da ‘osnaživanje’ nikada ne prelazi uticaj na male oblasti društvenog života s ograničenim resursima u okvirima koje dozvoljava neoliberalna država i makroekonomija.
NVO i njihovi profesionalni zaposleni direktno se takmiče sa socio-političkim pokretima za uticaj među siromašnima, ženama, rasno isključenima, itd. Njihova ideologija i praksa skreću pažnju s izvora i rešenja siromaštva (gledajući nadole i unutra umesto nagore i izvan). Govoriti o mikro-preduzetništvu umesto o eksploataciji od strane stranih banaka kao rešenju za siromaštvo zasniva se na pogrešnom uverenju da je problem pitanje individualne inicijative, a ne prenosa prihoda u inostranstvo. „Pomoć“ nevladinih organizacija utiče samo na male sektore stanovništva, uspostavljajući takmičenje između zajednica za oskudne resurse i generišući opasne razlike i rivalstva unutar i između zajednica, čime se podriva klasna solidarnost. Isto važi i među profesionalcima: svako osniva svoju nevladinu organizaciju kako bi dobijao sredstva iz inostranstva. Takmiče se predstavljajući predloge koji su bliži ukusu donatora iz inostranstva za niže cene, dok tvrde da govore u ime većeg broja simpatizera. Konačni efekat je procvat nevladinih organizacija koje fragmentiraju siromašne zajednice u sektorske i podsektorske grupe koje ne mogu videti veću društvenu sliku koja ih pogađa, a još manje su sposobne da se ujedine u borbi protiv sistema.
Nedavna iskustva takođe pokazuju da strani donatori finansiraju projekte tokom „kriza“ – političkih i društvenih izazova statusu quo. Nakon što se pokreti stišaju, oni preusmeravaju sredstva ka saradnji s vladom preko nevladinih organizacija, prilagođavajući projekte NVO-ova neoliberalnoj agendi. Ekonomski razvoj koji je usklađen sa „slobodnim tržištem“, umesto društvene organizacije za društvenu promenu, postaje dominantna stavka na agendi finansiranja.
Struktura i priroda nevladinih organizacija, sa svojim „apolitičnim“ stavom i fokusom na samopomoć, depolitizuju i demobilizuju siromašne. One ojačavaju izborne procese koje podstiču neoliberalne stranke i masovni mediji. Političko obrazovanje o prirodi imperijalizma, klasnoj osnovi neoliberalizma, i klasnoj borbi između izvoznika i prekarnih radnika se izbegava. Umesto toga, NVO diskutuje o „isključenima“, „nemoćnima“, „ekstremnom siromaštvu“, „rodnoj ili rasnoj diskriminaciji“, ali se ne prelazi površinski simptom da bi se angažovali u društvenom sistemu koji proizvodi ove uslove. Uključivanjem siromašnih u neoliberalnu ekonomiju putem isključivo „privatnog dobrovoljnog delovanja“, NVO stvaraju politički svet u kojem naizgled solidarnosti i društvene akcije zakrivaju konzervativnu konformnost s međunarodnom i nacionalnom strukturom moći
Nije slučajnost da kako su NVO postale dominantne u određenim regionima, nezavisna klasna politička akcija je opala, a neoliberalizam ostaje neupitan. Ključno je da rast NVO-a poklapa s povećanim finansiranjem od strane neoliberalizma i produbljivanjem siromaštva širom sveta. Uprkos tvrdnjama o mnogim lokalnim uspesima, ukupna moć neoliberalizma ostaje nesumnjiva, a NVO sve više traže niše u pukotinama moći.
Problem formulisanja alternativa je otežan na još jedan način. Mnogi bivši lideri gerilskih i socijalnih pokreta, sindikata i organizacija žena pridobijeni su od strane nevladinih organizacija. Ponuda je primamljiva: veća plata (povremeno u čvrstoj valuti), prestiž i priznanje od strane donatora iz inostranstva, međunarodne konferencije i mreže, osoblje kancelarije i relativna sigurnost od represije. Nasuprot tome, socio-politički pokreti nude malo materijalnih beneficija, ali veće poštovanje i nezavisnost, i što je najvažnije, slobodu da izazivaju politički i ekonomski sistem.
NVO i njihovi inostrani bankarski podržavaoci (kao što su Interamerička banka, Azijska razvojna banka, Svetska banka) objavljuju biltene koji prikazuju uspešne priče o mikro-preduzećima i drugim projektima samopomoći, a ne pominju visok procenat neuspeha usled pada masovne potrošnje, poplave uvoza po niskim cenama i spirale kamatnih stopa, kao što je slučaj danas u Brazilu i Indoneziji. Čak i „uspesi“ utiču samo na malu frakciju ukupnog broja siromašnih i uspevaju samo u meri u kojoj drugi ne mogu ući na isto tržište. Propagandna vrednost uspeha individualnih mikro-preduzeća je ipak važna u podsticanju iluzije da je neoliberalizam popularan fenomen. Česti nasilni masovni izlivi u regionima promocije mikro-preduzeća ukazuju da ideologija nije hegemonijska i da nevladine organizacije još nisu potisnule nezavisne klasne pokrete.
Ideologija nevladinih organizacija u velikoj meri zavisi od esencijalističke politike identiteta, uključujući prilično nepoštenu polemiku s radikalnim pokretima zasnovanim na klasnoj analizi. Oni polaze od lažne pretpostavke da je klasna analiza „reduktivna“, previđajući obimne rasprave i diskusije unutar marksizma o pitanjima rase, etniciteta i rodne ravnopravnosti. Takođe izbegavaju ozbiljniju kritiku da su identifikacije jasno i duboko podeljene klasnim razlikama. Na primer, čileanska ili indijska feministkinja koja živi u luksuznom predgrađu i prima platu 15-20 puta veću od svoje kućne pomoćnice koja radi šesto i po dana u nedelji. Klasne razlike unutar rodnog identiteta određuju stanovanje, životni standard, zdravstvene uslove, obrazovne mogućnosti i ko sebi prisvaja višak vrednosti.
Ipak, većina NVO-a deluje na osnovu politike identiteta i tvrdi da je to osnovna tačka polaska za novu (postmodernu) politiku. Politika identiteta ne izaziva elitistički svet MMF-ovih privatizacija, multinacionalnih korporacija i lokalnih zemljoposednika u kojima dominiraju muškarci. Umesto toga, fokusira se na „patrijarhat“ u kućanstvu, porodično nasilje, razvod, planiranje porodice, itd. Drugim rečima, bori se za rodnu ravnopravnost unutar mikrosveta eksploatisanih ljudi u kojem eksploatisani i siromašni muški radnik/seljak isplivava kao glavni negativac. Iako niko ne bi trebalo da podržava rodnu eksploataciju ili diskriminaciju na bilo kom nivou, feminističke NVO čine ‘medveđu uslugu’ radnim ženama tako što ih potčinjavaju većoj eksploataciji u sweatshop-ovima, koja koristi muškarcima i ženama iz viših klasa, muškim i ženskim zemljoposednicima koji vrše naplatu rente i izvršnim direktorima oba pola. Razlog zbog kojeg feminističke NVO ignorišu „veliku sliku“ i fokusiraju se na lokalna pitanja i lično-kao-političko je zato što milijarde dolara godišnje teku u tom pravcu. Ako bi feminističke NVO počele da se angažuju u zaposedanju zemljišta zajedno s muškarcima i ženama bez zemlje u Brazilu, Indoneziji, Tajlandu ili Filipinima, ako bi se pridružile generalnim štrajkovima uglavnom ženskih niskoplaćenih ruralnih nastavnica protiv strukturnih prilagođavanja, slavina NVO sredstava bi bila zatvorena – od strane njihovih imperijalnih donatora. Bolje je napadati lokalnog patrijarha koji se jedva snalazi za egzistenciju u izolovanom selu na Luzonu.
Klasna solidarnost i solidarnost NVO sa stranim donatorima
Reč „solidarnost“ je zloupotrebljena do te mere da je u mnogim kontekstima izgubila značenje. Termin „solidarnost“ za nevladine organizacije uključuje stranu pomoć usmerenu ka bilo kojoj označenoj „siromašnoj“ grupi. „Istraživanje“ ili „prošireno obrazovanje“ siromašnih od strane profesionalaca takođe se smatra „solidarnošću“. Na mnogo načina, hijerarhijske strukture i načini prenošenja „pomoći“ i „obuke“ podsećaju na milosrđe iz devetnaestog veka, a zagovornici nisu mnogo drugačiji od hrišćanskih misionara.
NVO radnici ističu „samopomoć“ u napadu na „paternalizam i zavisnost od“ države. U ovoj konkurenciji među NVO-ima da prigrabe žrtve neoliberala, NVO-ovi dobijaju važne subvencije od svojih partnera iz Evrope i SAD-a. Ideologija samopomoći naglašava zamenu javnih zaposlenih volonterima i profesionalcima koji su angažovani na privremenoj osnovi. Osnovna filozofija NVO gledišta je da transformiše „solidarnost“ u saradnju i podređenost makroekonomiji neoliberalizma, usmeravajući pažnju daleko od državnih resursa bogatih klasa prema samoeksploataciji siromašnih. Siromašnima nije potrebno da ih NVO čini vrlim za ono što im država obavezuje da rade.
Marksistički koncept solidarnosti, za razliku od toga, naglašava klasnu solidarnost unutar klase i solidarnost potlačenih grupa (žena i ljudi različitih boja kože) protiv njihovih stranih i domaćih eksploatatora. Glavni fokus nije na donacijama koje dele klase i umiruju male grupe na ograničeno vreme. Fokus marksističkog koncepta solidarnosti je na zajedničkom delovanju istih članova klase koji dele zajednički ekonomski položaj i bore se za kolektivno poboljšanje.
Ovo uključuje intelektualce koji pišu i govore za socijalne pokrete u borbi, posvećene deljenju istih političkih posledica. Koncept solidarnosti povezan je s „organskim“ intelektualcima koji su u osnovi deo pokreta – ljudima koji pružaju analize i obrazovanje za klasnu borbu i preuzimaju iste političke rizike u direktnoj akciji. Nasuprot tome, NVO aktivisti su ukorenjeni u svetu institucija, akademskih seminara, stranih fondacija, međunarodnih konferencija, govoreći jezikom koji razumeju samo oni „inicirani“ u subjektivistički kult esencijalističkih identiteta.
Solidarnost je za marksiste deljenje rizika sa pokretom, a ne uloga komentatora sa strane koji postavljaju pitanja i ne brane ništa. Za NVO aktiviste, glavni cilj je „dobiti“ strane fondove za „projekat“. Glavna stvar za marksiste je proces političke borbe i obrazovanja u obezbeđivanju društvene transformacije. Pokret je bio sve, cilj je bio važan u podizanju svesti za društvenu promenu: izgradnja političke moći za transformaciju opšteg stanja većine. „Solidarnost“ za NVO aktiviste je odvojena od opšteg cilja oslobođenja; to je samo način okupljanja ljudi kako bi prisustvovali seminarima za prekvalifikaciju. Za marksiste, solidarnost kolektivne borbe sadrži klice budućeg demokratskog kolektivističkog društva. Veća vizija ili njen izostanak ono je što daje različitim konceptima solidarnosti njihovo posebno značenje.
Klasna borba i saradnja
NVO često pišu o „saradnji“ svih, blizu i daleko, ne zalazeći previše duboko u cenu i uslove za osiguranje saradnje sa neoliberalnim režimima i agencijama za finansiranje iz inostranstva. Klasna borba se posmatra kao atavizam prošlosti koji više ne postoji. Danas nam se govori da „siromašni“ žele izgraditi novi život. Dovoljne su im tradicionalna politika, ideologije i političari. Do sada je sve u redu. Problem je što NVO-ovi nisu tako otvoreni u opisivanju svoje posredničke i „brokerske“ uloge u prikupljanju sredstava iz inostranstva. Koncentracija prihoda i porast nejednakosti su veći nego ikad, nakon decenije propovedanja saradnje, mikropreduzeća i samopomoći. Danas banke poput Svetske banke finansiraju izvozne agrobiznise koji eksploatišu i truju milione poljoprivrednih radnika, istovremeno obezbeđujući sredstva za finansiranje malih mikroprojekata. Uloga NVO-a u mikroprojektima je neutralizacija političke opozicije na dnu društvene lestvice dok se neoliberalizam promoviše na vrhu. Ideologija „saradnje“ povezuje siromašne preko NVO-a sa neoliberalizmom na vrhu.
Intelektualno, NVO-ovi su intelektualna policija koja definiše prihvatljiva istraživanja, raspodeljuje sredstva za istraživanje i filtrira teme i perspektive koje iznose analize klasa i perspektive borbe. Marksisti su isključeni sa konferencija i stigmatizovani kao „ideolozi“, dok se NVO-ovi predstavljaju kao „društveni naučnici“. Kontrola intelektualne mode, publikacija, konferencija i sredstava za istraživanje pruža postmarksistima važnu osnovu moći – ali su, u krajnjoj liniji, zavisni od izbegavanja sukoba sa svojim spoljnim finansijskim sponzorima.
Kritički marksistički intelektualci crpe snagu iz činjenice da se njihove ideje odražavaju u evoluirajućim društvenim stvarnostima. Polarizacija klasa i nasilni sukobi rastu, kao što njihove teorije predviđaju. Iz ove perspektive, marksisti su taktički slabi, ali strateški jaki u odnosu na NVO-ove.
Alternativne NVO
Moglo bi se tvrditi da postoji veliki broj različitih vrsta NVO-a i da mnoge od njih kritikuju i organizuju se protiv politika prilagođavanja, Međunarodnog monetarnog fonda, otplata dugova itd., te da je nepravedno sve ih svrstavati u istu kategoriju.
Postoji zrno istine u tome, ali ova pozicija prikriva dublje osnovno pitanje. Većina seljačkih lidera iz Azije i Latinske Amerike s kojima sam razgovarao gorko se žali na razdvajajuću i elitističku ulogu čak i „progresivnih“ nevladinih organizacija: žele da podrede seljačke lidere svojim organizacijama, žele da ih vode i govore „u ime“ siromašnih. Oni ne prihvataju podređene uloge. Progresivne NVO koriste seljake i siromašne za svoje istraživačke projekte i publikacije – ništa se ne vraća pokretima, čak ni kopije studija koje se rade u njihovo ime! Štaviše, seljački lideri pitaju zašto se NVO-ovi nikada ne izlažu riziku nakon njihovih obrazovnih seminara? Zašto ne proučavaju bogate i moćne, zašto baš nas?
Čak i priznajući da postoje manjine unutar „progresivnih“ NVO-a koje funkcionišu kao „resursi“ za radikalne socio-političke pokrete, činjenica je da ljudi dobijaju samo mali deo sredstava koja idu NVO-ima. Štaviše, većina NVO-a se uklapa u opis koji je gore naveden, a retki su izuzeci koji dokazuju suprotno. Značajan korak napred za „progresivne“ NVO-e bio bi sistematsko kritikovanje veza njihovih kolega iz NVO-a s imperijalizmom i lokalnim klijentima, njihove ideologije prilagođavanja neoliberalizmu i njihove autoritarne i elitističke strukture. Zatim bi bilo korisno da kažu svojim zapadnim kolegama iz nevladinih organizacija da napuste mreže osnivača i vlade i da se vrate organizovanju i obrazovanju svojih ljudi u Evropi i Severnoj Americi kako bi formirali socio-političke pokrete koji mogu izazvati vladajuće režime i stranke koje služe bankama i multinacionalnim kompanijama.
Drugim rečima, nevladine organizacije bi trebalo da prestanu da budu nevladine organizacije i da se pretvore u članove socio-političkih pokreta. To je najbolji način da izbegnu da ih svrstavaju sa desetinama hiljada NVO-a koje se hrane iz donatorskih izvora.
Zaključak: Napomene o teoriji NVO
U socijalno-strukturnom smislu, proliferacija i ekspanzija NVO-a odražava pojavu nove sitnoburžoaske klase koja se razlikuje od „starih“ trgovaca, slobodnih profesionalaca, kao i „novih“ grupa zaposlenika u javnom sektoru. Ovaj podugovarački sektor je bliži ranijoj „kompradorskoj“ buržoaziji, jer ne proizvodi materijalne proizvode, već služi kao veza između imperijalnih preduzeća i lokalnih proizvođača sitnih roba uključenih u mikro preduzeća. Ova nova sitna buržoazija, bar što se tiče njenih „srednjih varijanti“, obeležena je činjenicom da su mnogi od njih bivši levičari koji unose „narodnu retoriku“, a u nekim slučajevima i elitističku „avangardističku“ koncepciju u svoje organizacije. Pošto nemaju svojinu niti fiksnu poziciju u državnoj administraciji, ovaj sektor u velikoj meri zavisi od spoljnih agencija za finansiranje kako bi se održao. Međutim, s obzirom na ciljano političko telo, moraju kombinovati antimarksističku i antietatističku privlačnost s populističkom retorikom, što je dovelo do mešavine Trećeg puta i pojma civilnog društva koja je dovoljno dvosmislena da pokrije oba pola. Ova nova sitna buržoazija oblikuje „radikalno krilo“ neoliberalnog establišmenta. Ona cveta na međunarodnim okupljanjima kao osnovnom osloncu svog postojanja, budući da nema čvrstu organsku podršku unutar zemlje. „Globalistička“ retorika pruža zaštitu za vrstu imitacije „internacionalizma“ lišenog antiimperijalističkih obaveza.
Politički, NVO-ovi se uklapaju u novu misao imperijalističkih stratega. Dok MMF, Svetska banka i multinacionalne korporacije manipulišu domaćim elitama na vrhu da opljačkaju ekonomiju, NVO-ovi se bave komplementarnim delovanjem na dnu društva, neutrališući i fragmentirajući rastuće nezadovoljstvo koje proizilazi iz razaranja ekonomije. Kao što imperijalizam primenjuje dvosmernu makro-mikro strategiju eksploatacije i kontrole, radikalni pokreti moraju razviti dvosmernu antiimperijalističku strategiju.
Većina NVO-a je prisvojila ono što su nekada bili „slobodno-lebdeći“ javni intelektualci koji su napuštali svoje klasne korene i pridruživali se narodnim pokretima. Rezultat je privremena praznina između dubokih kriza kapitalizma (depresija u Aziji i Latinskoj Americi, kolaps u bivšem SSSR-u) i odsustva značajnih organizovanih revolucionarnih pokreta (osim u Brazilu, Kolumbiji i možda Južnoj Koreji). Osnovno pitanje je da li nova generacija organskih intelektualaca može proizaći iz rastućih radikalnih društvenih pokreta koji mogu odoleti iskušenju NVO-a i postati integralni članovi sledećeg revolucionarnog talasa.
Izvor: JamesPetras (1999) NGOs: In theserviceofimperialism, JournalofContemporaryAsia, 29:4, 429-440.
Prevod: David Novaković
