Ima seoba. Smrti nema!
Otišao je Borisav Bora Đorđević.
Pa, ipak, iako je naslov teksta jasna aluzija na neponovljivi roman Meše Selimovića, prva velika misao naše književnosti koja mi se javila nakon Borine smrti jeste rečenica Miloša Crnjanskog, s kraja Druge knjige Seoba: „Ima seoba. Smrti nema!“ Jer, kako uopšte čovek takve kreativnosti i umetničke zaostavštine može umreti? U želji da pronađemo odgovor na to pitanje, pridružimo Selimoviću i Crnjanskom savremenika i najvišim književnim priznanjem ovenčanog gorostasa reči, Iva Andrića, koji je upravo o smrti velikih ljudi pisao. Veliki ljudi, govorio je njegov Dauthodža Mutevelić, doživotni čuvar hana na obali Drine, umiru dva puta – prvi put kad ih nestane sa zemlje, a drugi put kad propadne njihova zadužbina.
U njih ubrajamo i Borisava Boru Đorđevića, koji možda jeste nestao sa zemlje, ali kuturno blago koju je svetu ostavio, stvarajući prethodnih pola veka, ne može propasti. Zbog toga, povodom tog nestanka njegovog, možemo govoriti o odlasku ili seobi, ali ne i o suštinskoj smrti. Ono što je za Čorbu karakteristično jeste i činjenica da je o smrti, kao univerzalnoj i čoveku nedokučivoj pojavi, pevao i pisao od početaka rada benda, a mesto u njegovom notesu ova tema je našla i pred sam kraj života. Bio je to jedinstveni knez reči, koji je sopstvene epitafe zapisivao i pevao gotovo četiri decenije. Otuda i potreba za analizom stihova u kojima se bavio baš smrću i geneze Borinog doživljaja iste.
Rasprodaja bola
Već na prvom albumu, „Kost u grlu“ (1979), našla se numera za koju je tekst napisao Bora Đorđević, a muziku uradio Rajko Kojić. „Rasprodaja bola“ nastaje devet godina nakon smrti Dženis Džoplin i nepune dve od odlaska Elvisa Prislija, koje će pesnik pomenuti na početku pesme. Mada zatvorenost sistema u kojem se (još uvek) živelo u Jugoslaviji nije dozvoljavala tabloidizaciju medija kakva je kasnije postala uobičajena, Bora je, proročki, možda i upoznat sa tendencijama na zapadu, progovorio o smrti poznatih i odnosu javnosti prema njoj. U svega dva stiha, sažeo je ono što će, tri decenije kasnije, društvene mreže omogućiti, ne samo medijima, već i običnom čoveku:
Tek kad neko umre, o njemu se misli
Započinje opšta rasprodaja bola.
Ono što je Čorba, krajem sedamdesetih dvadesetog veka, eufemistički nazvao rasprodajom bola, postaće početkom 21. veka svojevrsni rijaliti, koji će krvožderni tabloidni „novinari“ iznova stvarati od smrti poznatog pokojnika i života njegove porodice, u najtežim trenucima. Ipak, nimalo eufemistički, Bora će te i takve imenovati lešinarima, koji naglo, licemerno,pokazuju interesovanje za pokojnika.
O njima se tada govori i piše,
Pokojniku slavnom naglo skače cena,
I svako se trudi da zaradi više,
Lešinari trče po svoj deo plena.
Sa nepunih dvadeset sedam godina, mladi Bora Đorđević zavapio je, univerzalnom porukom iz refrena, da se ljudi nakon smrti, dostojanstveno, ostave da počivaju u miru, bili poznati ili ne.
Sve to nije dobro, mrtvi nisu roba
Pustite da mirno leže na dnu groba!
Konačno sasvim sam
„Večeras vas zabavljaju muzičari koji piju“ (1984), poslednji album koji je snimila originalna postava benda, nepunih pet godina nakon prvenca, ponovo je doneo temu smrti. Ovoga puta, Bora će u pesmi „Ravnodušan prema plaču“ opisati sopstvenu sahranu. Izuzev velikog zaokreta u načinu obrade teme, autor nije rezervisan kao na prvom albumu i njegova osuda licemerja prerasta u oštru kritiku društva. Ne obrušava se sada samo na lešinare, koji bi da profitiraju na tuđoj smrti, već konkretizuje svoju frustraciju, beskompromisno atakujući na dvoličnost i neiskrenost ljudi koji bi trebalo da su najbliži pokojniku i njegovoj porodici.
Oko mene su, u stvari
Licemeri i govnari
Svako mi za dušu pije
A znam, lažu drkadžije…
Bora na izvanredan način predoseća da distanciranje od pokojnika o kojem se peva ne može kod slušaoca ostaviti utisak kakav bi autor želeo. Zato poseže za neočekivanim manevrom i u ulogu pokojnika stavlja – samoga sebe. U prvom licu, on dodatno pojačava uživljenost konzumenta u pesmu, ali i njegovu netrpeljivost prema društvu okupljenom na sahrani, koje bez zadrške naziva licemerima, govnarima, stokom, šljamom, drkadžijama, lopovima…. Katalogom karakternih osobina kojima slušaocu približava profil ličnosti o kojima peva, on jako podseća na Bodlera, koji se u pesmi „Čitaocu“ na sličan način obračunava sa svetom koji ga okružuje. Sveopštem vašaru licemerja iznad zemlje, on kontrastira mir koji se nalazi ispod nje. Antologijskim, tada šokantnim stihovima, on piše o miru čoveka koji je takav svet napustio.
Ravnodušan prema plaču
I konačno sasvim sam
Obožavam ilovaču
Ne može mi ništa šljam…
Onoliko koliko je u pet decenija stvaralaštva vodio računa o preciznosti rime kojom se služio, toliko je Bora pazio i da svaki izraz pažljivo probere i na taj način nepogrešivo dovrši glavnu misao pesme. Tako, ne slučajno, prilog konačno predstavlja ključnu reč refrena, u semantičkom smislu. On u sebi sažima svu muku koju je pokojni lirski subjekt imao sa svetom u kojem i među kojim je živeo, potrebu da od njega nekako pobegne i, na kraju, mir koji je pronašao kada se to dogodilo, makar i u smrti. On određuje i završetak strofe, u kojoj lirski subjekt radosnim pokličom poručuje da mu šljam ne može ništa i da je pronašao svoj mir. Ova ironična hiperbolizacija radosti zbog sopstvene smrti očigledno je u cilju oštre kritike društva, koje je već te ’84 počelo drastično i brzo da se menja i koje je postepeno počelo da onemogućava bilo kakvu intimu pojedinca.
Treba poslušati i ton u kojem su ispevana dva suprotstavljena dela pesme, koji je takođe pažljivo odabran. Za razliku od gotovo idiličnog refrena, prilikom opisa sveta neskriveni su cinizam i podrugljivost u glasu pevača.
Bora zatim, gradacijski, stvara karnevalsku atmosferu od pogreba, koji postaje samo još jedan za pijanku sjajan povod, a nakon, očigledno, lažnih suza sa početka pesme, sada više nema ko da plače, pa plaćaju narikače. Licemeran odnos prema pokojniku zasniva se na onoj narodnoj o pokojniku sve najbolje, pa tako isti ljudi pljuju po njemu sve češće i žešće i lažu kako zinu, a zatim preuveličavaju njegove vrline i na glavu mu stavljaju lovore.
Na sve to, odgovor pokojnika, koji je u ulozi posmatrača, konačno sasvim sam, jeste smeh, dok gomila polako ispija još po jednu i razilazi se, a grobar uzaludno čeka napojnicu. Da njihova ne bude poslednja, pobrinuće se još jedan refren, u kojem će tačku staviti lirski subjekt u ulozi pokojnika. Na taj način, završava se parodija jednog pogreba, u kojoj Bora uspeva da razgoliti svet u kojem je živeo i koji će do danas u svom licemerju otići još dalje.
„Napiću se i pevaću na sopstvenoj sahrani“
Kao mu je bilo dosta smrti tokom devedesetih godina, Bora ovu temu arhivira i vraća joj tek nakon četvrt veka. Došlo je neko potpuno novo vreme, ali pesničkog cinizma nije nestalo. Album „Minut sa njom“ (2009) donosi pesmu „Radiću šta god hoću“ u kojoj bend i muzikom i tekstom kao da želi da dokaže da buntovništvo sa početka nije nestalo i da i dalje krasi stvaralaštvo Riblje čorbe. Bora i u ovom tekstu parodira sopstveni pogreb, konstatujući da će se na njemu napiti i pevati. Ipak, za razliku od dotadašnjeg odnosa prema smrti, sada, blizu šezdesetoj, on donekle koriguje onaj cinični stav, konstatujući:
Ovaj život ima
Krupan nedostatak
Kolko god da traje
Uvek bude kratak!
Za život je kasno
Za smrt mi je rano…
„Životni je prošô vek…“
Potpuno drugačiji doživljaj smrti, u odnosu na sve prethodne obrade teme, zatičemo u jednoj od poslednjih Borinih pesama. Bez sarkazma, tokom lečenja u Ljubljani, on najavljuje sopstvenu smrt, koja sada nije vid pesničkih istraživanja širokih prostranstava mašte i tumačenja jednog fenomena, već empirijski zasnovana i očekivana pojava. Bora je svestan da je kraj blizu, ali ni u tom trenutku tragične izvesnosti ne gubi svoje izvore inspiracije i kreativnost. On se poigrava rečima, znajući da mu to produžava život, ostavljajući nam svoj lirski testament, koji će na poslednjim nastupima, izmučenim i umornim glasom, i otpevati.
Čak i u ovakvoj ispovesti, Bora ne beži od lakrdijaških aluzija, pa u prvoj strofi pravi paralelu između jednog događaja sa početka svog rada sa bendom i svog skorog kraja.
(…)biće da sam bostan obr’o
pripremite plavi voz.
Čorba je odlučio da završi svoj život na istom mestu na kojem je preminuo čovek koji je vladao Jugoslavijom tri i po decenije, čija je administracija vodila borbu sa politički i moralno nekorektnim Borinim stihovima i o kojem je sam pesnik toliko pevao. Poslednje putovanje imao je pređašnji bravar, a potonja pop zvezda među svetskim državnicima, plavim vozom, od Ljubljane do Beograda. Bora je zaželeo da im početna stanica bude ista, ali da se njegov put završi u rodnom Čačku.
Poslednji njegov pesnički zavet bio je da se umesto spomenika ukrste dve gitare, ispod kojih će počivati. Početkom septembra, teško izmučen, napustio nas je Bora Đorđević. Kao što bi sam rekao u pesmi iz ’ 84, gotova je njegova muka, a iz Ljubljane nije krenuo plavi, ali jeste zadnji voz za Čačak.
Nama koji smo kroz Čorbine stihove, kad smo bili mladi, proživljavali sopstvene živote, ljubavi, rastanke, ratovali sami, vodili unutrašnje, ali i borbe sa vetrenjačama, preostaje samo da se nadamo i poželimo mu jedno, isto ono što je i on poželeo svom čuvanom anđelu.
Kad dođeš Bogu na istinu,
Nek ti u duši vlada mir!
