Doktor Dragan Milić, osveženje prethodnih lokalnih izbora, nedavno je izjavio da ,,postoji čuveni „srpski meridijan“ koji prolazi kroz Ikeu i deli Srbiju na severni i južni deo. Na tom severnom delu imate sunca, veze lepo funkcionišu, velike zgrade, uređene prostorije, imate besplatne vrtiće, besplatne udžbenike… A onda imate jug gde ne postoji ništa, gde je beda, tuga, jad i čemer. E, vidite, ja se borim za ljude na jugu koji su potpuno zaboravljeni i potisnuti“. U daljem tekstu bavimo se ovim navodima nesuđenog gradonačelnika Niša i ispitujemo da li se u njima krije puki populizam ili je naša zemlja zaista tako oštro polarizovana kako to prepoznaje ovaj renomirani lekar.
Iako je to napomenuto i na grafikonima koji čine suštinu ovog istraživanja, trebalo bi još jednom naglasiti da se pod pojmom ,,jug“ u ovom tekstu, kao i u ovoj izjavi dr Milića, podrazumevaju sve teritorije Srbije koje se nalaze južno od Ikee. Dr Milić ne bira ovo prodajno mesto međunarodne multimilionske korporacije za svojevrsni Grinič – nultu tačku ,,srpskog meridijana“ tek tako, slučajno. Severno od te nulte tačke nalazi se glavni grad, kao i AP Vojvodina. Dakle, u ovom tekstu ćemo pod pojmom ,,jug“ podrazumevati sve delove Srbije koji se nalaze južno od ove nulte tačke i služićemo se dostupnim statističkim podacima koji obuhvataju ove regione (izuzev AP Kosova i Metohije, za koju nemamo dostupne pozdane statističke podatke).
Već pri pogledu na kartu rasporeda stanovništva uočavamo izvesni stepen neuravnoteženosti. Sever, onako kako smo ga u ovom istraživanju definisali (AP Vojvodina + grad Beograd) čini oko 28,1% površine teritorije Republike Srbije, a ipak predstavlja dom za više od polovine (popisanog) stanovništva. Ovakvi podaci asociraju na slično stanje u Narodnoj Republici Kini, gde 94% populacije živi na oko 43% teritorije, tj. na istoku zemlje. Ovo nije jedini trend koji smo pokupili od naših kineskih prijatelja. Kao što ćemo videti, usvojili smo i sličan trend u razlici regiona po pitanju ekonomske razvijenosti.
U čemu se sastoji ,,beda, tuga, jad i čemer“ siromašnog juga? Ima li objektivnog razloga za negodovanjem južnih Srba koje je u poslednje vreme sve glasnije i sve manje stidljivo? Iako se autor već bavio temom siromaštva na jugu Srbije, kao i razlikom između bogatog severa i siromašnog juga, statistički podaci do kojih je autor došao istraživanjem ekonomske polarizacije naše zemlje bacaju novo svetlo na nezavidni položaj prosečnog stanovnika južne Srbije.
Čak i kada bismo se zadržali na ekonomiji, razlika u prosečnoj neto zaradi od skoro dvadeset hiljada dinara i prosečnom budžetskom prihodu od više od trideset hiljada dinara trebalo bi da budu dovoljni pokazatelji da disbalans u raspoređenosti stanovništva nije jedini disbalans, a posebno da to nije onaj disbalans koji bi trebalo da nas zabrine. Sa gorenavedenom razlikom u prosečnom neto prihodu, razlika u broju devastiranih područja i ne izgleda tako neočekivano. No, kako bismo pokazali pravu razliku između severa i juga, trebalo bi kopati još dublje po statistici.
Iako možda nije najupečatljivija, ova statistika je zasigurno najporaznija. Ne samo da se ljudi sa juga mnogo češće odlučuju da svoj život grade na bogatom severu nego što je to slučaj u suprotnom smeru, već se na više od dve trećine teritorije rodi i daleko manji broj dece. Ova dva faktora (migracije ka severu i negativni prirodni priraštaj) morali bi da budu shvaćeni kao ono što zaista jesu – vesnici rapidnog propadanja juga Srbije. U nastavku slede još upečatljivije razlike:
U prilog činjenici da je položaj mladog naučnika na jugu Srbije katastrofalan svedoči i gorenavedeni grafikon. Od šest univerzitetskih gradova u Srbiji, samo dva se nalaze na severu (Beograd i Novi Sad), a čak četiri na jugu (Niš, Kragujevac, Novi Pazar, Priština). Dakle, četiri univerzitetska grada dele nešto više od 6% od ukupnih ulaganja u naučne istraživače i razvoj. Ovde nije reč o samim univerzitetima, jer se radi o ulaganjima u naučne istraživače i razvoj, ali je još jedna dobra ilustracija kataloga paradoksa koji ,,srpski meridijan“ otkriva.
Materijalno siromaštvo u ovom slučaju uslovljava i kulturno, barem kada govorimo o kinematografiji. Autor teksta sumnja da se u korenu razlike u broju prikazanih filmova godišnje između severa i juga krije epidemija filmofilije severno od ,,srpskog meridijana“. Umesto toga, autor u ovome vidi živopisni primer još jednog vida diskriminacije koju jug doživljava neprekidno i sistematski – diskriminacije u oblasti kulture.
Razlika između bogatog severa i siromašnog juga mnogo je veća nego što se to može i naslutiti iz kratke opservacije dr Milića. Sistematska i višedecenijska favorizacija grada Beograda i AP Vojvodine od strane državnog aparata dovela je jug Srbije u podređeni i poniženi položaj. Ipak, deluje da je buđenje juga počelo – sve više ljudi iz ovih krajeva javno i otvoreno traži promenu stanja stvari, a jedan od njih je i pomenuti dr Milić, koji je poklonjenu mu medijsku pažnju nakon lokalnih izbora u Nišu usredsredio na širenje svesti o ovim pitanjima.
Cilj autora je da presek stanja prikazan na gorenavedenim grafikonima probudi i druge južnjake, a posebno mlade intelektualce na javno delovanje i nastupanje u interesu juga. Ukoliko do takvog buđenja ne dođe, jugu neće preostati ništa drugo osim prihvatanja sopstvene sudbine – postepenog, ali zasigurnog nestanka.
