Do početka 1980-ih, pronicljiviji delovi neoliberalnih vladajućih klasa shvatili su da njihove politike polarizuju društvo i izazivaju opštenarodno nezadovoljstvo. Neoliberalni političari počeli su da finansiraju i promovišu paralelnu strategiju „odozdo“, promociju „grassroots“ (pokreti odozdo – prim. prev.) organizacija sa „anti-etatističkom“ ideologijom kako bi intervenisali među potencijalno konfliktnim klasama i stvorili „socijalni jastučić“. Ove organizacije su bile finansijski zavisne od neoliberalnih izvora i direktno su bile uključene u takmičenje sa društveno-političkim pokretima za privrženost lokalnih lidera i aktivističkih zajednica. Do 1990-ih, ove organizacije, opisane kao „nevladine“, brojale su se u hiljadama i primale su skoro četiri milijarde dolara širom sveta.
Neoliberalizam i nevladine organizacije
Zbrka u vezi sa političkim karakterom nevladinih organizacija (NVO) potiče od njihove ranije istorije iz 1970-ih tokom vladavine diktatura. U tom periodu bile su aktivne u pružanju humanitarne pomoći žrtvama vojnih diktatura i u osudi kršenja ljudskih prava. NVO su podržavale „kuhinje za siromašne“ koje su omogućavale porodicama pogođenim krizom da prežive prvi talas šok terapije koje su primenili neoliberalni diktatori. Ovaj period je stvorio povoljan imidž NVO čak i među levicom. Smatrane su delom „progresivnog tabora“.
Međutim, već tada su se videla ograničenja NVO. Dok su napadale kršenja ljudskih prava lokalnih diktatura, retko su osuđivale američke i evropske pokrovitelje koji su ih finansirali i savetovali. Takođe, nije bilo ozbiljnog truda da se povežu neoliberalne ekonomske politike i kršenja ljudskih prava sa novim zaokretom u imperijalističkom sistemu. Očigledno su spoljni izvori finansiranja ograničavali sferu kritike i akcije za ljudska prava.
Kako je opozicija neoliberalizmu rasla početkom 1980-ih, vlade SAD-a i Evrope, kao i Svetska banka, povećale su finansiranje NVO. Postoji direktna povezanost između rasta društvenih pokreta koji se protive neoliberalnom modelu i nastojanja da se oni subertiraju stvaranjem alternativnih oblika društvene akcije putem NVO. Osnovna tačka konvergencije između NVO i Svetske banke bila je njihova zajednička opstrukcija „etatizma“. Na površini su NVO kritikovali državu iz „levičarske“ perspektive braneći civilno društvo, dok je desnica to činila u ime tržišta. U stvarnosti, međutim, Svetska banka, neoliberalni režimi i zapadne fondacije su kooptirali i podržavali nevladin sektor da podriva nacionalnu državu blagostanja pružajući socijalne usluge kako bi kompenzovali žrtve multinacionalnih korporacija. Drugim rečima, dok su neoliberalni režimi na vrhu devastirali zajednice preplavljujući zemlju jeftinom robom, izvlačeći plaćanje spoljnog duga, ukidajući radno zakonodavstvo i stvarajući rastuću masu nisko plaćenih i nezaposlenih radnika, NVO su bile finansirane za pružanje „projekata samopomoći“, „narodne edukacije“ i obuke za posao, kako bi privremeno apsorbovale male grupe siromašnih, kooptirale lokalne vođe i podrivale anti-sistemske borbe.
NVO su postale „lice zajednice“ neoliberalizma, blisko povezane sa onima na vrhu i dopunjujući njihov destruktivni rad lokalnim projektima. U suštini, neoliberali su organizovali operaciju „klješta“ ili dvostruku strategiju. Nažalost, mnogi na levici su se fokusirali samo na „neoliberalizam“ odozgo i spolja (Međunarodni monetarni fond, Svetska banka), a ne na neoliberalizam odozdo (NVO, mikro-preduzeća). Glavni razlog za ovaj previd bio je prelazak mnogih bivših marksista na formulu i praksu NVO. Anti-etatizam je bio ideološka tranzitna karta od klasne politike do „razvoja zajednice“, od marksizma do NVO.
Tipično, ideolozi NVO suprotstavljaju „državnu“ moć „lokalnoj“ moći. Državna moć je, kako tvrde, udaljena od svojih građana, autonomna i proizvoljna, i teži da razvije interese različite od i suprotstavljene interesima svojih građana, dok je lokalna moć nužno bliža i odgovornija prema ljudima. Ali osim istorijskih slučajeva gde je suprotno takođe bilo tačno, ovo izostavlja suštinski odnos između državne i lokalne moći—jednostavnu istinu da će državna moć u rukama dominantne, eksploatatorske klase podrivati progresivne lokalne inicijative, dok ta ista moć u rukama progresivnih snaga može ojačati takve inicijative.
Suprotstavljanje državne i lokalne moći korišćeno je da se opravda uloga NVO kao posrednika između lokalnih organizacija, neoliberalnih stranih donatora (Svetska banka, Evropska unija ili Sjedinjene Države) i lokalnih slobodnotržišnih režima. Ali efekat je jačanje neoliberalnih režima prekidanjem veze između lokalnih borbi i organizacija i nacionalnih/internacionalnih političkih pokreta. Naglasak na „lokalnoj aktivnosti“ služi neoliberalnim režimima jer omogućava njihovim stranim i domaćim pristalicama da dominiraju makro-socio-ekonomskom politikom i da kanališu većinu državnih resursa ka subvencijama za izvozne kapitaliste i finansijske institucije.
Dakle, dok su neoliberali prebacivali unosnu državnu imovinu privatnim bogatašima, nevladine organizacije nisu bile deo sindikalnog otpora. Naprotiv, bile su aktivne u lokalnim privatnim projektima, promovišući diskurs privatnog preduzetništva (samopomoć) u lokalnim zajednicama fokusirajući se na mikro-preduzeća. Nevladine organjzacije su gradile ideološke mostove između malih kapitalista i monopola koji su profitirali od privatizacije—sve u ime „anti-etatizma“ i izgradnje civilnog društva. Dok su bogati akumulirali ogromna finansijska carstva od privatizacije, srednjeklasni profesionalci u NVO dobijali su male sume za finansiranje kancelarija, transporta i malih ekonomskih aktivnosti.
Važna politička poenta je da su NVO depolitizovale delove stanovništva, podrivale njihovu posvećenost javnom sektoru i kooptirale potencijalne vođe u malim projektima. NVO se uzdržavaju od priključivanja borbi državnih školskih nastavnika, dok neoliberalni režimi napadaju državno obrazovanje i državne prosvetne radnike. Retko, ako ikada, nevladine organizacije podržavaju štrajkove i proteste protiv niskih plata i smanjenja budžeta. Pošto njihovo obrazovno finansiranje dolazi od neoliberalnih vlada, izbegavaju solidarnost sa državnim prosvetnim radnicima u borbi. U praksi, „nevladino“ se prevodi u aktivnosti protiv javne potrošnje, oslobađajući većinu sredstava za neoliberale da subvencionišu izvozne kapitaliste dok male sume kaplju od vlade ka NVO.
U stvarnosti, nevladine organizacije nisu nevladine. One primaju sredstva od inostranih vlada ili rade kao privatni podizvođači lokalnih vlada. Često otvoreno sarađuju sa vladinim agencijama kod kuće ili u inostranstvu. Ovo „podizvođenje“ podriva profesionalce sa stalnim ugovorima, zamenjujući ih povremenim profesionalcima. NVO ne mogu pružiti dugoročne sveobuhvatne programe koje država blagostanja može obezbediti. Umesto toga, pružaju ograničene usluge uskim grupama zajednica. Još važnije, njihovi programi nisu odgovorni lokalnom stanovništvu već inostranim donatorima. U tom smislu, NVO podrivaju demokratiju oduzimajući socijalne programe iz ruku lokalnog stanovništva i njihovih izabranih zvaničnika kako bi stvorili zavisnost od neizabranih, inostranih zvaničnika i njihovih lokalno postavljenih zvaničnika.
NVO preusmeravaju pažnju i borbu ljudi sa nacionalnog budžeta ka samoeksploataciji kako bi obezbedili lokalne socijalne usluge. Ovo omogućava neoliberalima da smanje socijalne budžete i preusmere državna sredstva za subvencionisanje loših dugova privatnih banaka i davanje kredita izvoznicima. Samoeksploatacija (samopomoć) znači da, pored plaćanja poreza državi i ne dobijanja ničega zauzvrat, radni ljudi moraju raditi dodatne sate sa marginalnim resursima i trošiti oskudnu energiju da bi dobili usluge koje buržoazija nastavlja da dobija od države. Još fundamentalnije, ideologija NVO o „privatnoj volonterskoj aktivnosti“ podriva osećaj za „javno“: ideju da vlada ima obavezu da brine o svojim građanima i obezbedi im život, slobodu i potragu za srećom; da je politička odgovornost države ključna za dobrobit građana. Nasuprot ovoj ideji javne odgovornosti, NVO promovišu neoliberalnu ideju privatne odgovornosti za društvene probleme i važnost privatnih resursa za rešavanje tih problema. U suštini, oni nameću dvostruki teret siromašnima koji nastavljaju da plaćaju poreze za finansiranje neoliberalne države koja služi bogatima, ali su prepušteni privatnom samoeksploatisanju da se brinu o svojim potrebama.
NVO naglašavaju projekte, a ne pokrete; oni „mobilizuju“ ljude da proizvode na marginama, ali ne da se bore za kontrolu osnovnih sredstava za proizvodnju i bogatstva; fokusiraju se na tehničku finansijsku pomoć projektima, a ne na strukturne uslove koji oblikuju svakodnevni život ljudi. NVO kooptiraju jezik levice: „narodna moć“, „osnaživanje“, „rodna ravnopravnost“, „održivi razvoj“, „liderstvo odozdo“. Problem je što je ovaj jezik povezan sa okvirom saradnje sa donatorima i vladinim agencijama koji podređuju praktičnu aktivnost nekonfrontirajućoj politici. Lokalna priroda aktivnosti NVO znači da „osnaživanje“ nikada ne prelazi uticaj na male oblasti društvenog života, sa ograničenim resursima i unutar uslova koje dozvoljava neoliberalna država i makro-ekonomija.
NVO i njihovo post-marksističko profesionalno osoblje direktno se takmiče sa društveno-političkim pokretima za uticaj među siromašnima, ženama i rasno isključenima. Njihova ideologija i praksa skreću pažnju sa izvora i rešenja siromaštva (gledajući nadole i unutra umesto nagore i napolje). Govoriti o mikro-preduzećima, umesto o eliminaciji eksploatacije od strane inostranih banaka, kao rešenju, zasniva se na ideji da je problem individualna inicijativa, a ne prebacivanje prihoda u inostranstvo. Pomoć NVO utiče na male sektore stanovništva, stvarajući konkurenciju između zajednica za oskudne resurse, generišući podmukle razlike i međuzajedničke i unutarzajedničke rivalitete, čime se podriva klasna solidarnost. Isto važi i za profesionalce: svaki osniva svoju NVO da bi tražio sredstva iz inostranstva. Oni se takmiče predstavljajući predloge koji su povoljniji za inostrane donatore, dok tvrde da govore u ime svojih sledbenika.
Neto efekat je proliferacija NVO koje fragmentiraju siromašne zajednice u sektorske i potsektorske grupe nesposobne da vide širu društvenu sliku koja ih pogađa i još manje sposobne da se ujedine u borbi protiv sistema. Nedavno iskustvo takođe pokazuje da strani donatori finansiraju projekte tokom „kriza“—političkih i društvenih izazova statusu quo. Kada se pokreti povuku, oni preusmeravaju finansiranje na „saradnju“ u stilu NVO, uklapajući projekte NVO u neoliberalnu agendu. Ekonomski razvoj kompatibilan sa „slobodnim tržištem“ umesto društvene organizacije za društvene promene postaje dominantna stavka na agendi finansiranja.
Struktura i priroda NVO, sa njihovim „apolitičkim“ stavom i fokusom na samopomoć, depolitizuje i demobiliše siromašne. Oni jačaju izborne procese koje podstiču neoliberalne partije i masovni mediji. Političko obrazovanje o prirodi imperijalizma i klasnoj osnovi neoliberalizma, klasnoj borbi između izvoznika i privremenih radnika, se izbegava. Umesto toga, NVO raspravljaju o „isključenima“, „nemoćnima“, „ekstremnom siromaštvu“, „rodnoj ili rasnoj diskriminaciji“, bez prelaska sa površinskog simptoma na društveni sistem koji proizvodi ove uslove. Uključujući siromašne u neoliberalnu ekonomiju kroz čisto „privatnu volontersku akciju“, NVO stvaraju politički svet gde pojava solidarnosti i društvene akcije prikriva konzervativnu konformnost sa međunarodnom i nacionalnom strukturom moći.
Nije slučajnost da kako su NVO postale dominantne u određenim regionima, nezavisna klasna politička akcija je opala, a neoliberalizam ostaje neosporen. Suština je da rast NVO koincidira sa povećanim finansiranjem pod neoliberalizmom i produbljivanjem siromaštva svuda. Uprkos tvrdnjama o mnogim lokalnim uspesima, ukupna moć neoliberalizma ostaje neosporena i NVO sve više traže niše u intersticijama moći.
Problem formulisanja alternativa je takođe ometen na drugi način. Mnogi bivši lideri gerilskih i društvenih pokreta, sindikata i popularnih ženskih organizacija su kooptirani od strane NVO. Neki su nesumnjivo bili privučeni nadom—ili iluzijom—da bi im to moglo omogućiti pristup polugama moći koje bi im omogućile da učine nešto dobro. Ali u svakom slučaju, ponuda je primamljiva: veće plate (ponekad u čvrstoj valuti), prestiž i priznanje od strane inostranih donatora, inostrane konferencije i mreže, kancelarijsko osoblje i relativna sigurnost od represije. Nasuprot tome, društveno-politički pokreti nude malo materijalnih koristi, ali veće poštovanje i nezavisnost i, što je još važnije, slobodu da izazovu politički i ekonomski sistem. NVO i njihovi inostrani bankarski podržavaoci (Inter-Američka razvojna banka, Svetska banka) objavljuju biltene sa pričama o uspehu mikro-preduzeća i drugih projekata samopomoći—bez pominjanja visokih stopa neuspeha kako popularna potrošnja opada, jeftini uvoz preplavljuje tržište i kamatne stope rastu, kao što je slučaj u Meksiku danas.
Čak i „uspesi“ pogađaju samo mali deo ukupno siromašnih i uspevaju samo do stepena do kojeg drugi ne mogu ući na isto tržište. Propagandna vrednost uspeha pojedinačnih mikro-preduzeća, međutim, važna je u podsticanju iluzije da je neoliberalizam popularan fenomen. Česti nasilni masovni izgredi koji se dešavaju u regionima promocije mikro-preduzeća sugerišu da ideologija nije hegemonistička i da NVO još nisu zamenile nezavisne klasne pokrete.
Na kraju, NVO podstiču novi tip kulturnog i ekonomskog kolonijalizma i zavisnosti. Projekti su osmišljeni, ili barem odobreni, na osnovu „smernica“ i prioriteta imperijalnih centara i njihovih institucija. Oni se administriraju i „prodaju“ zajednicama. Procene se rade od strane i za imperijalne institucije. Promene prioriteta finansiranja ili loše procene rezultiraju odbacivanjem grupa, zajednica, farmi i zadruga. Sve i svi su sve više disciplinovani da se usklade sa zahtevima donatora i evaluatora projekata. Novi namesnici nadgledaju i osiguravaju usklađenost sa ciljevima, vrednostima i ideologijama donatora, kao i pravilnu upotrebu sredstava. Gde se „uspesi“ dešavaju, oni su u velikoj meri zavisni od kontinuirane spoljne podrške, bez koje bi mogli propasti.
Na mnogo načina, hijerarhijske strukture i oblici prenosa „pomoći“ i „obuke“ podsećaju na dobrotvorne organizacije iz devetnaestog veka, a promoteri nisu mnogo drugačiji od hrišćanskih misionara. NVO naglašavaju „samopomoć“ u napadu na „paternalizam i zavisnost“ od države. U ovoj konkurenciji među NVO za pridobijanje žrtava neoliberala, one dobijaju važne subvencije od svojih kolega u Evropi i Sjedinjenim Državama. Ideologija samopomoći naglašava zamenu javnih zaposlenih volonterima i profesionalcima koji su privremeno angažovani. Osnovna filozofija intelektualaca NVO je transformacija „solidarnosti“ u saradnju i podređivanje makro-ekonomiji neoliberalizma, skrećući pažnju sa državnih resursa bogatih klasa ka samoekslopataciji siromašnih.
Ali, dok je masa NVO sve više instrument neoliberalizma, postoji mala manjina koja pokušava da razvije alternativnu strategiju koja podržava anti-imperijalističku i klasnu politiku. Nijedna od njih ne prima sredstva od Svetske banke, evropskih ili američkih vladinih agencija. One podržavaju napore da se lokalna moć poveže sa borbama za državnu moć. Povezuju lokalne projekte sa nacionalnim društveno-političkim pokretima: zauzimanje velikih zemljišnih poseda, odbrana javne imovine i nacionalnog vlasništva protiv multinacionalnih kompanija. Pružaju političku solidarnost društvenim pokretima uključenim u borbe za eksproprijaciju zemlje. Podržavaju borbe žena povezane sa klasnim perspektivama. Prepoznaju važnost politike u definisanju lokalnih i neposrednih borbi. Veruju da lokalne organizacije treba da se bore na nacionalnom nivou i da nacionalni lideri moraju biti odgovorni lokalnim aktivistima.
