Neki primeri
Pogledajmo neke primere uloge NVO i njihovog odnosa prema neoliberalizmu i imperijalizmu u određenim zemljama:
Bolivija
Godine 1985. bolivijska vlada je dekretom pokrenula svoju Novu ekonomsku politiku (NEP): zamrzavanje plata na četiri meseca dok je inflacija besnela po godišnjoj stopi od 15.000 procenata. NEP je poništio sve kontrole cena i smanjio ili ukinuo subvencije za hranu i gorivo. Takođe je postavio osnovu za privatizaciju većine državnih preduzeća i otpuštanje zaposlenih u javnom sektoru. Masovna smanjenja programa zdravstvene zaštite i obrazovanja eliminisala su većinu javnih usluga. Ove politike strukturnog prilagođavanja (eng. Structural adjustment policies – SAP – prim. prev.) su dizajnirane i diktirane od strane Svetske banke i MMF-a i odobrene od strane vlada i banaka SAD-a i Evrope. Broj siromašnih Bolivijaca je geometrijski rastao. Usledili su produženi generalni štrajkovi i nasilni sukobi. Kao odgovor, Svetska banka, evropske i američke vlade su obezbedile ogromnu pomoć za finansiranje programa „smanjenja siromaštva“. Većina novca je usmerena ka bolivijskoj vladinoj agenciji, Hitnom socijalnom fondu (eng. Emergency Social Fond – ESF – prim. prev), koja je kanalisala sredstva ka NVO za sprovođenje svog programa. Sredstva nisu bila zanemarljiva: 1990. godine strana pomoć je iznosila 738 miliona dolara.
Broj NVO u Boliviji je brzo rastao kao odgovor na međunarodno finansiranje: pre 1980. bilo je 100 NVO; do 1992. bilo ih je 530 i broj je rastao. Gotovo sve NVO su bile usmerene na rešavanje društvenih problema koje su stvorile Svetska banka i bolivijska vladina politika slobodnog tržišta, sa kojima demontirane državne institucije više nisu mogle da se nose. Od desetina miliona dodeljenih NVO, samo 15 do 20 procenata je stiglo do siromašnih. Ostatak je preusmeren za plaćanje administrativnih troškova i profesionalnih plata. Bolivijske NVO su funkcionisale kao dodaci državi i služile za konsolidaciju njene moći. Apsolutni nivoi siromaštva su ostali isti, a dugoročni strukturni uzroci—neoliberalne politike—bili su ublaženi od strane NVO. Iako nisu rešile problem siromaštva, programi smanjenja siromaštva koje su upravljale NVO ojačali su režim i oslabili opoziciju SAP-u. NVO, sa svojim velikim budžetima, eksploatisale su ranjive grupe i uspele da ubede neke lidere opozicije da mogu imati koristi od saradnje sa vladom. Prema jednom posmatraču, komentarišući ulogu NVO u programu „smanjenja siromaštva“: „Ako ovo (programi NVO) nisu stvorili direktnu podršku, barem su smanjili potencijalnu opoziciju vladi i njenom programu.“
Kada su državni školski nastavnici La Paza stupili u štrajk protestvujući zbog plata od 50 dolara mesečno i pretrpanih učionica, NVO su to ignorisale; kada su epidemije kolere i žute groznice besnele u selima, programi samopomoći NVO bili su nemoćni tamo gde bi sveobuhvatan javni program bio uspešan u njihovom sprečavanju. NVO su apsorbovale mnoge bivše levičarske intelektualce Bolivije i pretvorile ih u apologete neoliberalnog sistema. Njihovi seminari o „civilnom društvu“ i „globalizaciji“ zamagljivali su činjenicu da su najgori eksploatatori (privatni vlasnici rudnika, novi bogati agro-izvoznici i visoko plaćeni konsultanti) bili članovi „civilnog društva“ i da je SAP bio imperijalni dizajn za otvaranje mineralnih resursa zemlje za neregulisanu pljačku.
Čile
U Čileu, pod diktaturom Pinočea od 1973. do 1989. godine, NVO su igrale važnu ulogu u osudi kršenja ljudskih prava, pripremi studija kritičnih prema neoliberalnom modelu i održavanju narodnih kuhinja i drugih programa za siromašne. Njihov broj se umnožio sa pojavom masovnih narodnih borbi između 1982. i 1986. koje su pretili da svrgnu diktaturu. U meri u kojoj su izražavale ideologiju, bile su orijentisane ka „demokratiji“ i „razvoju sa jednakošću“. Od blizu 200 NVO, manje od pet je pružilo jasnu kritičku analizu i izlaganje veza između američkog imperijalizma i diktature, veza između politika slobodnog tržišta koje finansira Svetska banka i nivoa siromaštva od 47 procenata.
U julu 1986. godine održan je uspešan generalni štrajk—gerilska grupa je skoro uspela da ubije Pinočea—a Sjedinjene Države su poslale predstavnika (Gelbarda) da posreduje u izbornoj tranziciji između konzervativnijih sektora opozicije i Pinočea. Uspostavljen je izborni kalendar, organizovan je plebiscit, a izborne stranke su se ponovo pojavile. Savez između hrišćanskih demokrata i socijalista je sklopljen i na kraju je pobedio na plebiscitu, okončavši Pinočeovu vladavinu (ali ne i njegovu komandu nad oružanim snagama i tajnom policijom); ovaj savez je kasnije dobio predsedničke izbore.
Društveni pokreti koji su igrali vitalnu ulogu u okončanju diktatura bili su marginalizovani. NVO su se okrenule od podrške pokretima ka saradnji sa vladom. Socijalistički i hrišćansko-demokratski profesionalci iz NVO postali su vladini ministri. Od kritičara Pinočeovih politika slobodnog tržišta postali su njihovi epigoni. Bivši predsednik CIEPLAN-a (velikog istraživačkog instituta) Aleksandro Fokslej javno je obećao da će nastaviti upravljati makroekonomskim pokazateljima na isti način kao Pinočeov ministar. Strani donatori su naložili NVO da prekinu podršku nezavisnim pokretima na terenu i da sarađuju sa novim civilnim neoliberalnim režimom. Sur Profesionales, jedna od najpoznatijih istraživačkih NVO, sprovela je istraživanje o „sklonosti ka nasilju“ u sirotinjskim četvrtima—informacije koje su bile korisne policiji i novom režimu u represiji nezavisnih društvenih pokreta. Dva glavna istraživača (specijalnost: društveni pokreti) postala su vladini ministri koji su sprovodili ekonomske politike koje su stvorile najveće nejednakosti u prihodima u novijoj čileanskoj istoriji.
Spoljni odnosi NVO i profesionalne ambicije njihovih lidera igrali su ključnu ulogu u podrivanju rastućeg narodnog pokreta. Većina njihovih lidera postali su vladini funkcioneri koji su kooptirali lokalne lidere, dok su podrivali skupštine zajednica u stilu običnih članova. Intervjui sa ženama aktivnim u sirotinjskoj četvrti Lo Hermida otkrili su promenu u postizbornom periodu. „NVO su nam rekle da, pošto je demokratija stigla, nema potrebe da nastavljamo (programe narodnih kuhinja). Ne trebate nas.“ Sve više su NVO uslovljavale svoje aktivnosti podrškom „demokratskom“ režimu slobodnog tržišta. Funkcioneri NVO su nastavili da koriste svoju retoriku participacije da bi pridobili glasove za svoje stranke u vladi i obezbedili vladine ugovore.
Jedan upečatljiv uticaj NVO u Čileu bio je njihov odnos prema „ženskom pokretu“. Ono što je počelo kao obećavajuća aktivistička grupa sredinom 1980-ih, postepeno su preuzele NVO koje su objavljivale skupe biltene iz dobro opremljenih kancelarija. „Liderke“ koje su živele u modernim četvrtima predstavljale su sve manji broj žena. Tokom Latinoameričke feminističke konferencije u Čileu 1997. godine, militantna grupa čileanskih feministkinja iz redova običnih članova („autonomisti“) pružila je radikalnu kritiku feministkinja iz NVO kao prodanih duša za vladine subvencije.
Brazil
Najdinamičniji društveni pokret u Brazilu je Pokret radnika bez zemlje (MST). Sa preko pet hiljada organizatora i nekoliko stotina hiljada simpatizera i aktivista, direktno je uključen u stotine zauzimanja zemlje u proteklih nekoliko godina. Na konferenciji koju je u maju 1996. organizovao MST, na kojoj sam govorio, uloga NVO bila je jedna od tema rasprave. Predstavnik jedne holandske NVO pojavio se na sceni i insistirao na učešću. Kada mu je rečeno da je sastanak zatvoren, rekao im je da ima „predlog“ za finansiranje (300 hiljada dolara) razvoja zajednice i insistirao na ulasku. Nedvosmisleno su mu lideri MST rekli da nisu na prodaju i da, u svakom slučaju, oni, MST, sami osmišljavaju svoje „projekte“ prema svojim potrebama i da im nisu potrebni tutori iz NVO.
Kasnije je ženski kokus MST-a raspravljao o nedavnom sastanku sa feminističkim NVO iz ruralnih područja. Žene iz MST-a su se zalagale za perspektivu klasne borbe, kombinujući direktnu akciju (zauzimanje zemlje) i borbu za agrarnu reformu sa rodnom ravnopravnošću. Profesionalci iz NVO su insistirali da žene iz MST-a prekinu sa svojim organizacijama i podrže minimalistički program strogo feminističkih reformi. Krajnji rezultat bio je taktički sporazum protiv nasilja u porodici, registracije žena kao glava porodica i podsticanja rodne ravnopravnosti. Žene iz MST-a, uglavnom kćeri seljaka bez zemlje, doživljavale su profesionalce iz NVO kao karijeriste koji dele zajednicu, ne želeći da izazovu političku i ekonomsku elitu koja ugnjetava sve seljake. Uprkos kritikama svojih muških drugova, jasno su osećale veću povezanost sa pokretom nego sa klasno-kolaboracionističkim „feminističkim“ NVO.
U našoj diskusiji, MST je pravio razliku između NVO koje doprinose pokretu (novac, resursi, itd.) za finansiranje klasne borbe i NVO koje su suštinski misionarske organizacije koje fragmentiraju i izoliraju seljake, kao što je slučaj sa mnogim pentekostalnim i projektima NVO koje sponzorišu USAID i Svetska banka.
El Salvador
Širom Latinske Amerike, seljački militanti su izrazili ozbiljne kritike na račun uloge i politike velike većine NVO, posebno zbog pokroviteljskog i dominantnog stava koji pokazuju iza svoje ulizivačke retorike o „narodnom osnaživanju“ i participaciji. Sreo sam se sa ovim direktno tokom nedavne posete El Salvadoru, gde sam držao seminar za Alianza Democratica Campesino (ADC, ili Demokratski seljački savez) koji predstavlja 26 organizacija seljaka i radnika bez zemlje.
Deo naše saradnje uključivao je zajednički razvoj projekta za finansiranje istraživačkog i obrazovnog centra pod vođstvom seljaka. Zajedno sa liderima ADC-a posetili smo privatnu kanadsku agenciju, CRC SOGEMA, koja je bila podugovarač CIDA, kanadske vladine agencije za stranu pomoć. Oni su upravljali paketom pomoći od 25 miliona kanadskih dolara za El Salvador. Pre naše posete, jedan od lidera ADC-a je imao neformalni razgovor sa jednim od salvadorskih saradnika CRC SOGEMA. Objasnio je predlog i njegov značaj za stimulisanje participativnog istraživanja zasnovanog na seljacima. Predstavnik CRC SOGEMA je nacrtao figuru osobe na komadu papira. Pokazao je na glavu. „To,“ rekao je, „su NVO: oni misle, pišu i pripremaju programe.“ Zatim je pokazao na ruke i noge, „to su seljaci: oni pružaju podatke i sprovode projekte.“
Ova otkrivajuća epizoda bila je pozadina našeg formalnog sastanka sa šefom CRC SOGEMA. Direktor nam je rekao da je novac već namenjen za salvadorsku NVO: FUNDE (špa. Fundacion Nacional para el Desarrollo, Nacionalna fondacija za razvoj – prim. prev), konsultantsku firmu profesionalaca u usponu. Ohrabrila je seljačke vođe da sarađuju i da se uključe jer, kako je rekla, to bi bilo „osnažujuće“. Tokom našeg razgovora, ispostavilo se da je salvadorski saradnik CRC SOGEMA koji je izrazio taj skandalozan pogled na odnos između NVO (glava) i seljaka (ruke i noge) bio „veza“ između FUNDE i SOGEMA. Lideri ADC-a su odgovorili da, iako je FUNDE tehnički kompetentan, njihovi „kursevi“ i istraživanja ne zadovoljavaju potrebe seljaka i da imaju vrlo paternalistički stav prema seljacima. Kada je kanadski direktor zatražio primer, lideri ADC-a su ispričali incident sa „političkim crtežom“ i ulogom koju je dodelio seljacima.
To je, rekao je direktor SOGEMA, bio „veoma nesrećan incident“, ali su ipak bili posvećeni radu sa FUNDE. Ako ADC želi da ima uticaj, najbolje bi bilo da prisustvuju sastancima FUNDE. Lideri ADC-a su istakli da su dizajn i ciljevi projekta razrađeni od strane srednjeklasnih profesionalaca, dok su seljaci pozvani da sarađuju pružanjem podataka i prisustvovanjem njihovim „seminarima“. U naletu iritacije, direktor je prekinuo sastanak. Seljačke vođe su bili besne. „Zašto smo bili navedeni da verujemo da su oni (kanadska agencija) zainteresovani za seljačku participaciju, demokratiju i sve ostale gluposti, kada su već povezani sa NVO, koje ne predstavljaju nijednog seljaka? Ta studija nikada neće biti pročitana od strane bilo kog seljaka, niti će biti relevantna za našu borbu za zemlju. Biće o ‘modernizaciji’ i kako prevariti seljake da ostanu bez svoje zemlje i pretvoriti ih u komercijalne farme ili turističke oblasti.“
Zaključak
Menadžeri NVO postali su vešti u dizajniranju projekata. Oni prenose novu retoriku „identiteta“ i „globalizma“ u narodne pokrete. Njihove aktivnosti i tekstovi promovišu međunarodnu saradnju, samopomoć, mikro-preduzeća i stvaraju ideološke veze sa neoliberalima, dok prisiljavaju ljude na ekonomsku zavisnost od spoljašnjih donatora. Nakon decenije aktivnosti NVO, ovi profesionalci su „depolitizovali“ i deradikalizovali čitave oblasti društvenog života: žene, susedstva i omladinske organizacije. U Peruu i Čileu, gde su NVO čvrsto uspostavljene, radikalni društveni pokreti su opali.
Lokalne borbe oko neposrednih pitanja su hrana i supstanca koja hrani nove pokrete. NVO svakako naglašavaju „lokalno“, ali ključno pitanje je u kom pravcu će lokalne akcije krenuti: da li će postaviti veća pitanja društvenog sistema i povezati se sa drugim lokalnim snagama kako bi se suprotstavili državi i njenim imperijalnim pokroviteljima, ili će se okrenuti unutra, tražeći strane donatore i fragmentirajući se u niz konkurentskih molilaca za spoljašnje subvencije. Ideologija NVO podstiče ovo drugo.
Intelektualci NVO često pišu o „saradnji“, ali bez zadržavanja na ceni i uslovima za obezbeđivanje saradnje neoliberalnih režima i stranih agencija za finansiranje. U svojoj ulozi posrednika i brokera, prikupljajući sredstva u inostranstvu i usklađujući sredstva sa projektima prihvatljivim za donatore i lokalne primaoce, „preduzetnici fondacija“ su angažovani u novom tipu politike sličnom „radnim posrednicima“ (enganchadores) iz ne tako daleke prošlosti: okupljajući žene da budu „obučene“ za osnivanje mikro-firmi koje su podugovorene većim proizvođačima ili izvoznicima koji zapošljavaju jeftinu radnu snagu. Nova politika NVO je suštinski politika kompradora: oni ne proizvode nacionalne proizvode; umesto toga, povezuju strane finansijere sa lokalnom radnom snagom (mikro-preduzeća za samopomoć) kako bi olakšali nastavak neoliberalnog režima. Menadžeri NVO su suštinski politički akteri čiji projekti i radionice za obuku nemaju značajan ekonomski uticaj na povećanje prihoda radnika i seljaka. Ali njihove aktivnosti imaju uticaj u odvraćanju ljudi od klasne borbe ka oblicima saradnje sa svojim ugnjetačima.
Da bi opravdali ovaj pristup, ideologije NVO često pozivaju na „pragmatizam“ ili „realizam“, navodeći pad revolucionarne levice, trijumf kapitalizma na Istoku, „krizu marksizma“, gubitak alternativa, snagu Sjedinjenih Država, pučeve i represiju od strane vojske. Ovaj „realizam“ se koristi da ubedi levicu da radi unutar niša slobodnog tržišta koje nameću Svetska banka i strukturno prilagođavanje, i da ograniči politiku na izborne parametre koje nameće vojska.
Pesimistički „realizam“ ideologa NVO je nužno jednostran. Oni se fokusiraju na neoliberalne izborne pobede, a ne na postizborne masovne proteste i generalne štrajkove koji mobilizuju veliki broj ljudi u vanparlamentarnim aktivnostima. Oni gledaju na propast komunizma krajem osamdesetih, a ne na oživljavanje radikalnih društvenih pokreta sredinom devedesetih. Oni opisuju ograničenja vojske na izborne političare, a ne gledaju na izazove vojsci od strane zapatističkih gerilaca, urbanih pobuna u Karakasu, generalnih štrajkova u Boliviji. Jednom rečju, realisti previđaju dinamiku borbi koje počinju na sektorskom ili lokalnom nivou unutar izbornih parametara vojske, a zatim se pokreću naviše i izvan tih granica neuspesima realista da zadovolje osnovne zahteve i potrebe ljudi.
Pragmatizam NVO je uporediv sa ekstremizmom neoliberala. Devedesete godine su svedočile radikalizaciji neoliberalnih politika, osmišljenih da spreče krizu prepuštanjem još unosnijih investicionih i spekulativnih prilika stranim bankama i multinacionalnim kompanijama: nafta u Brazilu, Argentini, Meksiku, Venecueli; niže plate i manje isplate socijalnog osiguranja; veće poreske olakšice; i ukidanje svih zaštitnih zakona o radu. Savremena klasna struktura Latinske Amerike je rigidnija, a država je direktnije povezana sa vladajućim klasama nego ikada. Ironija je da neoliberali stvaraju polarizovanu klasnu strukturu mnogo bližu marksističkom paradigmu društva nego viziji NVO.
Zato marksizam nudi pravu alternativu „NVO aktivizmu“. I u Latinskoj Americi postoje marksistički intelektualci koji pišu i govore za društvene pokrete u borbi, posvećeni deljenju istih političkih posledica. Oni su „organski“ intelektualci koji su u suštini deo pokreta—ljudi koji pružaju analizu i obrazovanje za klasnu borbu, za razliku od „postmarksističkih“ intelektualaca iz NVO, koji su ukorenjeni u svetu institucija, akademskih seminara, stranih fondacija, međunarodnih konferencija i birokratskih izveštaja. Ovi marksistički intelektualci prepoznaju centralnost lokalnih borbi, ali takođe priznaju da uspeh tih borbi u velikoj meri zavisi od ishoda sukoba između klasa oko državne moći na nacionalnom nivou.
Ono što oni nude nije hijerarhijska „solidarnost“ strane pomoći i saradnje sa neoliberalizmom, već klasna solidarnost, i unutar klase, solidarnost potlačenih grupa (žena i ljudi druge boje kože) protiv njihovih stranih i domaćih eksploatatora. Glavni fokus nije na donacijama koje dele klase i umiruju male grupe na ograničeno vreme, već na zajedničkoj akciji članova iste klase, deleći svoju zajedničku ekonomsku situaciju i boreći se za kolektivno poboljšanje.
Snaga kritičkih marksističkih intelektualaca leži u činjenici da su njihove ideje u skladu sa promenljivim društvenim stvarnostima. Rastuća polarizacija klasa i sve nasilniji sukobi su očigledni. Dakle, iako su marksisti brojčano slabi u institucionalnom smislu, oni su strateški jaki jer počinju da se povezuju sa novom generacijom revolucionarnih militanata, od Zapatista u Meksiku do MST-a u Brazilu.
Izvor: James Petras, „Imperialism and NGOs in Latin America“, Monthly Review Volume 49, Issue 07 (December), 1997.
Prevod: David Novaković
