(Ne)uspela tranzicija, rađanje hiphopa i realizam srpskog društva
U ovom poglavlju ćemo se pozabaviti postmiloševićevskom tranzicijom, oslanjajući se na dva izvora: na knjigu profesora Slobodana Antonića pod nazivom Loša beskonačnost (2012) i na intervju akademika Mihaila Markovića u časopisu Nova Zora, pod nazivom Živimo jedan od mračnijih perioda svetske istorije (2006). Prikazom tranzicionog perioda i njegovih razornih uticaja po srpsko društvo, napravićemo osnove za građenje dalje argumentacije kojom ćemo pokazati kako je hip-hop kao pravac mogao samo u to doba da se postvari kao umetnički oblik reakcije na samu tranziciju.
Kada govorimo o tranziciji iz današnje perspektive, postoji stav da tranzicija umnogome nije bila dobra. Nacionalna elita i niži slojevi društva (koje karakteriše osećaj patriotizma) jamče kako je tranzicija kao takva bila problematična i da je ona bila „prelom“ koji je u našem društvu izrodio kolonijalistički status u središtu svetskog kapitalizma (Marković, 2006). S druge strane, imamo transnacionalnu kapitalističku klasu koja je bila „verni sluga“ i izvršilac svih naređenja koja su došla sa Zapada (ona je evrofanatična, antinacionalna ili anacionalna), međutim i oni smatraju da tranzicija nije donela ništa dobro i da je za to striktno kriv narod (Antonić, 2012: 29-31). Ono što karakteriše TNKK, pored socijalnog rasizma, je neoliberalna doktrina (Antonić, 2012: 27). „Ta doktrina je toliko ispunila javni prstor, da je, kao opšte mesto „modernog“ shvatanja ekonomije i društva, postala sastavni deo mišljenja i jednog dela srednjih i nižih klasa u Srbiji.“ (Antonić, 2012: 27). Akcenat ćemo ovde staviti na ovaj drugi pol pitanja tranzicije, TNKK, koji je anticipirao tranziciju i EU. Upravo u toj identitetskoj reprezentaciji TNKK-a leži ono što se može slobodno nazvati „terorom manjine nad većinom“, koju jedini pravi gubitnici tranzicije – a to je radnička klasa, ili drugačije rečeno niži slojevi – nikako nisu mogli niti da trpe niti da prihvate (kasnije u tekstu ćemo kroz stihove Prozivke iz Kraja videti ovu netrpeljivost i neprihvatanje stvari odozgo).
TNKK kao „elitna“ neoliberalna ideologija ima određeni stepen gađenja prema svemu što nije u njenom svetonazoru i prema svakome ko ne deli njen svetonazor. Ona deli mnoge zajedničke odlike sa klasičnim i tzv. liberalnim fašizmom: 1. impulsivan, emocionalan pristup politici i najtežim društvenim pitanjima, 2. veru da se čistom voljom za napretkom mogu prevzići svi društveni problemi (voluntarizam i decizionizam), 3. bezgranično poverenje u određene stručne i političke autoritete, 4. opsesiju mladošću (kao oblik ejdžizma), 5. kult akcije, 6. manihejsku viziju društva, 7. slepu veru u projektovani utopijski cilj, 8. uverenje o sopstvenoj mesijanskoj ulozi u odnosu na celo društvo i 8. rigidno-materijalističko shvatanje modernizacije (Antonić, 2012: 40). „Ekstremni elitizam, agresivna retorika, autoritarizam, socijalno-generacijski rasizam, anti-parlamentarizam, diskurs prekih rešenja, sve se to može tumačiti i kao izraz osobene socijalne panike, tranzicijom uzdrmane, srednje i više srednje klase u Srbiji.“ (Antonić, 2012: 39).
Okretanje leđa narodu verujući da je narod njima okrenuo ledja i premeštanje kapitala iz nacionalnih u transnacionalne ruke, moralo je da bude propraćeno razornim efektima i po samo srednju klasu i po samu buržoaziju; otuda su na neki inverzni način i oni postali gubitnici tranzicije. Bez svesti o samima sebi i svojim realnim uslovima egzistencije, nužnost klasne vertikale uslovila ih je na identifikaciju sa onima odozgo. Posledično tom činu, jedino što je ostalo ispod njih jeste ostatak naroda koji je bio u nižim slojevima: tako je narod postao zakleti arhineprijatelj TNKK-a. „Kao rešenje za sve društvene i ekonomske izazove prihvaćen je recept koji su u srpskoj javnosti uporno promovisale sve četiri frakcije TNKK, a to je – što brža privatizacija, brža spoljnotrgovinska liberalizacija, i brža politička i društvena integracija u evroatlantske strukture. Kao glavni krivci što je ta integracija usporena, a time i odložen povratak srednje klase na raniji društveni položaj, identifikovani su, međutim, „seljaci“, „nacionalisti“, „retrogradni“ i „konzervativni“ (stariji) sugrađani.“ (Antonić, 2012: 40).
Mržnja prema svima koji nisu delili njihov svetonazor dok su sa njima delili životnu sredinu tj. grad ispoljavala se u jednom sadističkom obliku osobenog simboličkog nasilja, koji je uvek prisutan u svim podaničkim strukturama. „Devedesete godine bile su vreme ekonomske i socijalne frustracije za većinu pripadnika srednjih gradskih slojeva u Srbiji. Nakon pada Miloševićevog režima (2000), ti slojevi su očekivali brz povratak na pređašnji standard i dobijanje statusa kakav su imali tokom sedamdesetih i osamdesetih godina.“ (Antonić, 2012: 39). Ko se puno nada, po pravilu, ume da se i puno razočara. Međutim da bi se prihvatile sopstvena greška i sopstvena krivica potreban je viši stupanj svesti, koji svakako nema koristoljubiva TNKK elita. Problem je taj što oni uopšte nisu ni imali poštovanja za čoveka[1] na kog su se toliko pozivali. Oni su, poput svojih idola sa Zapada, bili odani samo drskim lažima i licemerju upakovanom u ideologiju demokratije i ljudskih prava (Marković, 2006). Tom ideologijom su maskirali svoj egoizam[2] i svoje koristoljublje[3] na najciničniji mogući način, nastavljajući sa prosvetiteljskim i imperijalnim diskursom i njegovim dualizmom prosvećeni-divljak, samo što je on promenio svoje imenitelje i glasio je civilizovani-necivilizovani.
Kao što smo već u uvodu i prvom poglavlju ovog rada objasnili osnovnu ideju hip-hopa i njenu genezu, kako je ona proizvod pobude (od-spolja) a ne podsticaja (iz-nutra), na teške društvene okolnosti, nemilosrdan i licemeran državni rezon, koji je protivu čitavog jednog društvenog sloja, ista stvar važi i za hip-hop u Srbiji. Rep u Srbiji je u to doba dolazio striktno iz radničkih naselja, koja su pogođena tranzicijom postala pravi geto. Društveno raslojavanje, visoka stopa nezaposlenosti u radničkoj klasi, srednja klasa koja je regresirala u radničku klasu itd. bile su posledice jedne divljačke i kolonijalističke privatizacije kao glavne odlike srpske tranzicije. Da bi se tako nešto održalo i da bi se ciljevi i interesi elita ispunili, radničkoj klasi su non-stop bili servirani lažni snovi u vidu svetle budućnosti. Ispostavilo se na kraju da je svetla budućnost značila zapravo slepa budućnost, a fascinantno je kako su to naši sokratovski junaci Prozivka iz Kraja i Vudu Popaj prozreli u svojim stihovima još 2004. i 2005. godine.
„Lideri opozicije su grdili narod što im je okrenuo leđa i niko nije govorio o „krađi izbora“… Oktobarski prevrat je izveden u ime demokratije, ali niti je izveden na demokratski način, niti je doneo demokratski poredak. Loši znaci su bili paljenje Skupštine, Dinkićev mitraljeski upad u Narodnu banku, masovna nasilna smena rukovodilaca od strane tzv. kriznih štabova. Počelo je, zatim, ukidanje domaćih banaka, lustracija, gvozdena kontrola medija od strane Bebe Popovića i Vesića, i ubrzo nasilna privatizacija. Dosovska „demokratija“ je omogućila neviđeni voluntarizam Zorana Đinđića, a zatim donela „Sablju“ i najveće masovno hapšenje u srpskoj istoriji. Sistem koji sada imamo lišen je tolikih ekscesa, ali ne može se smatrati demokratskim, jer u njemu građani nemaju nikakvu ulogu u odlučivanju, jer je monopol moći u potpunosti u rukama domaćeg i stranog kapitala.“ (Marković, 2006).
Kada pogledamo ove reči Mihaila Markovića iz 2006. godine i uporedimo ih sa teorijskim činjenicama u knjizi profesora Antonića iz 2012. godine, videćemo jednu pravilnost: elita koja je izvela Oktobarski prevrat mahom je ista ona elita koju profesor Antonić imenuje kao transnacionalnu kapitalističku klasu. Mehanizmi, ponašanje i interesi su univerzalni za sve one koji su interpelirani u ideologiju TNKK-a, bilo da su zbilja elita ili srednja klasa ili niži slojevi u pitanju.
Prozivka iz Kraja u ulozi parezijasta
U prethodnom poglavlju objašnjene su specifične okolnosti tranzicije i stanje stvari koje je bilo u srpskom društvu. S obzirom na to da se u ovom poglavlju prelazi na eksplicitno tumačenje stihova Prozivke iz Kraja kao autentičnog reakcionarnog umetničkog proizvoda tranzicije, u nastavku je jedan kratak siže o ovom hip-hop bendu, sa ciljem da se doda vrednost celini ovog rada. Uz to, biće izloženo značenje pojma parezija u fukoovskoj optici, pa ćemo kroz stihove Prozivke iz Kraja pokušati da dokažemo kroz Fukoovu optiku kako je ona parezijasta srpskog tranzicionog društva.
[1] „Zapravo, poštovanje je predstava o vrednosti koja nanosi šteti mome samoljublju.“ (Kant, 2020: 28/29), da su politička i tehnokratska elita pročitale lepo ili uopšte Zasnivanje metafizike morala, možda ne bi profesor Antonić sa pravom mogao da zaključi kako je za Srbiju osobeno postojanje ekstremne vaijante TNKK ideologije koju su karakterisali krajnji elitizam, socijalni rasizam, antipopulizam i antikomunitarizmom kao svoju sadržinu (Antonić, 2012: 27-29). Apsolutno nikada ne može suštinsku predstavu o vrednosti (samim tim ni vrlinu poštovanja) imati neko ko naziva svoj narod „biološkim otpadom“ i „smećem“ koje samo može da „zagadi Evropsku uniju“ (Antonić, 2012: 29).
[2] Na ovo upozorava Dirkem na samom početku uspostavljanja sociologije kao akademske nauke krajem 19. veka. U knjizi Društvo je čoveku bog, na jednom svom predavanju Dirkem uočava i postavlja problem moderne Evrope, kojoj je individualizam bio zamena za hrišćanstvo i uvod u ateizam. Kada je pokušavao da objasni kako je zabluda postavljati individualistički moral kao suprotan hrišćanskom moralu, on je takođe pronicljivo uočio načelni problem liberalizma i njegovog individualističkog morala „neki ga koriste za svoje lične ciljeve, upotrebljavaju kao sredstvo da bi prikrili svoj egoizam i lakše izbegli svoje dužnosti prema društvu..“ (Dirkem, 2007: 46/47). To je ono što je snašlo svet danas sa neoliberalizmom i što je pogodilo Srbiju u tranziciji. Ono što je bio Dirkemov stav, a danas se vidi da nije prošlo test vremena, njegova je ideja kako individualizam ne znači glorifikaciju moga ja, nego pojedinca uopšte uzev (Dirkem, 2007: 46). Kako objasniti običnoj svesti koja je distinkcija između moga ja i pojedinca kao čistog pojma, koji podrazumeva apsolutno svakog čoveka koji je obdaren umom onako kako to nalaže individualistički moral? Veoma teško. „Pokretač mu nije egoizam već naklonost spram svega što je čovek, jedna šira samilost prema svim ljudskim mukama i nevoljama, življa potreba da se one savladaju i ublaže, veća žudnja za pravdom.“ (Dirkem, 2007:46), kada bi ovaj stav bio stavljen u antitezu i onda današnji svet posmatran kroz tu negacijsku optiku, moglo bi se reći kako je takav stav tačan i ispravan. Srpski narod kroz istoriju je na svojoj koži osetio delatno licemerje zapadnog individualizma prepakovanog u diskurs ljudskih prava i demokratije. Osetio je to da se delatni subjekti pozivaju na iste ove rečenice kao Dirkemove, dok u praksi delaju potpuno suprotno; nalik jednoj kolektivnoj kognitivnoj disonanciji koja je proistekla iz traume kolektivno nesvesnog srpskog naroda zbog celokupne srpske istorije.
[3] Kako bi stvar bila jasna do tančina, autor će se poslužiti Hegelovim citatom sa kraja famoznog uvoda u knjizi Filozofija istorije: „Zato u takvom vremenu nužno vidimo kako jedan narod nalazi zadovoljenje u predstavi o vrlini i kako naklapanje o vrlini stavlja delimično pored stvarne vrline, a delimično i na mesto stvarne vrline. Ali, jednostavna, opšta misao, zato što ona jeste ono opšte, ume ono posebno i nereflektirano – veru, pouzdanje, običaj – da navede da razmišlja o sebi i o svojoj neposrednosti; to posebno i nereflektirano ona, što se njegovog sadržaja tiče, pokazuje u njegovoj ograničenosti tako što, s jedne strane, daje razloge za odricanje od dužnosti, a s druge, pita o razlozima i o vezi s opštom mišlju, pa ne nalazeći tu vezu, pokušava da kao neosnovanu dovede u pitanje dužnost uopšte.
Time ujedno nastupa izolacija jedinki jednih od drugih i od celine, pojavljuju se njihova agresivna sebičnost i taština, traženje sopstvene koristi i njeno zadovoljenje na račun celine: naime, ono unutrašnje što se odvaja postoji i u formi subjektivnosti – sebičnost i propast u raspojasanim strastima i egotističkim interesima ljudi.“ (Hegel, 2006: 92/93).
