O Prozivci iz Kraja
Prozivka iz Kraja je hip-hop bend nastao 2005. godine u Bloku 70, a postojao je sve do 2010. godine, kada su objavili svoj drugi i poslednji album Ništa od Svega. Njihov debitantski album Terapija, koji su objavili bez ikakvog pokrića produkcijskih kuća, pravo je remek delo hip-hop muzike. U nastavku će biti reči o njihovim stihovima, na osnovu kojih se vidi zašto nisu imali nikakvu industrijsku podršku. Ono što je posebno zanimljivo jeste to što je jedan od dvojice izvođača iz ovog benda prethodno bio deo hip-hop benda Podrška iz Kraja. Podrška iz Kraja je nastala 2002. godine i svoju muziku je objavljivala u okviru Metropolis produkcijske kuće[1].
Objavili su samo jedan album, Pakt Sa Zvukovima, 2003. godine. Dakle, geneza Prozivke iz Kraja je sukcesivna Podršci iz Kraja. Sa tom zanimljivom igrom reči ne ide samo prazan nominalistički marketinški trik, već naprotiv, promenom jedne reči u imenitelju menja se celokupna struktura sveta i percepcije, koje nam dolazi u tim stihovima. Epistemološki gledano, iovom promenom iz Podrške u Prozivku iz Kraja, dešava se zaokret i promena epistemološke osnove u njihovom stvaralaštvu: iz jednog nadrealnog i pomalo ironijskog idealizma (Podrška iz Kraja; pesme: Srbija je raj, Plači voljena zemljo, DB za DB brate! i dr.) u surovi srpski realizam sa teološkim motivima (bitna dijalektika za stvaralaštvo Prozivke iz Kraja; pesme: Lice Ulice, Jos jedan miris džoka, Molitva i dr.). U principu, nema više u prvom planu mimezisa autentičnog za nadrealni rep koji se služi simbolima i apstrakcijama, već počinje pravi rep, kakav je bio početno zamišljen u Bronksu 1980-ih godina (prvo poglavlje ovog teksta). Na neki način nije sasvim pogrešno, proizvoljno i intuitivno zaključiti kako je dve godine srpske tranzicije bilo potrebno da bi se iz jednog negativiteta posledično stvorile prava, iluzije lišena i delotvorna svest i perceptivnost sa čistom refleksijom u muzičkom stvaralaštvu Prozivke iz Kraja. Podrška je bila dok je postojala vera u tranziciju, kada je ta vera u tranziciju nestala, nastala je Prozivka.
Noeme koje pronalazimo u njihovim stihovima, a bitni su društveni fenomeni, jesu: moral, droga, država, urbani život, policijska represija, ljubav, kriminal, religija, društvo kao takvo, nacionalizam.
O pareziji
Parezija kao savremeni pojam se javlja prvi put kod Fukoa u njegovoj Hermeneutici subjekta kao vrlina i tehnika govorenja kojom mora da raspolaže učitelj egzistencije[2]. Parezija znači govoriti sve slobodno i otvoreno, a parezijasta je onaj ko koristi pareziju, tj. onaj ko govori istinu (Fuko, 2014: 193). Parezija kao takva jeste vrsta tehnike koja je deo jednog šireg skupa tehnika za bavljenje sobom, taj skup tehnika za bavljenje sobom Fuko je nazvao Tehnologije sopstva. „Reč parezija, dakle, upućuje na jednu vrstu odnosa između govornika i onog što govori. Jer, u pareziji, govornik čini sasvim jasnim i očiglednim da je ono što govori njegovo vlastito mišljenje. On to čini tako što izbegava bilo koju retorsku formu koja bi prikrila ono što on misli – parezijasta, upravo, koristi najneposrednije reči i forme izražavanja koje postoje.“ (Fuko, 2014: 194).
Kao što možemo videti, ono što određuje parezijastu je aktivnost govora u smislu odnosa samog subjekta prema onom izrečenom. U izvesnoj meri to izrečeno konstituiše subjektivnost samog govornog subjekta, otuda nije važno da li je izrečeni stav objektivna istina (kao savremena koncepcija dokaza od Dekarta na ovamo). Jer je parezija vezana za odnos subjekta prema vlastitoj istini a istinitost i dokaz se pronalaze u samoj govornoj aktivnosti (Fuko, 2014: 195). Međutim, Fuko naglašava kako on misli da parezijasta zaista govori istinu „(…) parezijasta kaže ono što je istina, jer on zna da je to istina; on zna da je istina, jer je stvarno istina.“ (Fuko, 2014: 195). Parezijastu odlikuje izuzetna hrabrost i iskrenost, jer njegovo mišljenje nije intencionalno upereno ka publici, koja je recepijent ovog govornog sadržaja. Stoga, parezijasta sebe izlaže opasnosti i po cenu sopstvenog života, kao što je slučaj bio sa Sokratom.
Važno je napraviti distinkciju između retorike (performativnog diskursa) i parezije (diskursa dramatike)[3]: „dok retorika opskrbljuje govornika tehničkim sredstvima koja mu pomažu da osvoji umove svoje publike (bez obzira na njegovo vlastito mišljenje o onome što govori), čovek parezije, parezijasta deluje na umove ljudi pokazujući im na najneposredniji mogući način ono u šta on zapravo veruje.“ (Fuko, 2014: 194).
Dalje kaže Fuko, „specifična aktivnost govora parezijskog iskazivanja tako uzima sledeću formu: Ja sam taj i taj koji misli to i to. Koristim ovaj izraz aktivnost govora radije nego Serlov (John Searle) govorni čin ili Ostinov (John Austin) performativni iskaz kako bih razlikovao posvećenosti koja se postiže između govornika i onoga što govori. (…) posvećenost koju podrazumeva parezija povezana je s određenom društvenom situacijom, s razlikom u statusu između govornika i njegove publike, s činjenicom da parezijasta kaže nešto što je za njega opasno, što uključuje rizik i slično.“. (Fuko, 2014: 194/195). Takođe važno je razumeti kako je parezija poseban način govorenja istine, kome je imanentna funkcija kritike: kritike sagovornika ili samog govornika. (Fuko, 2014: 198).
„Parezija je jedan oblik kritike, bilo prema drugom ili prema sebi, no uvek u situaciji u kojoj je govornik, ili pak onaj ko priznaje, u inferiornoj poziciji u odnosu na sagovornika. Parezijasta je uvek manje moćan od onoga kome govori. Parezija dolazi, da tako kažemo, odozdo, i usmerena je nagore. Zbog toga stari Grk nikada ne bi rekao da učitelj ili otac koji kritikuje dete upotrebljava pareziju. Ali kada filozof kritikuje tiranina, kada građanin kritikuje većinu ili učenik kritikuje učitelja, onda ovi govornici koriste pareziju.“ (Fuko, 2014: 198). Ovaj citat će nam posebno biti potreban da bi razumeli PIK kao parezijastu.
Parezija u stihovima Prozivke iz kraja
Prethodno je u tekstu bilo naglašeno kako Prozivka iz Kraja nije imala nikakvu podršku muzičke industrije kada je izbacila album Terapija 2005. godine. Ako posmatramo binarni par industrija-pojedinac kao antagonizam, onda možemo zaključiti kako je industrija odozgo u odnosu na pojedinca. A muzička industrija kao jedan sui generis ideološki aparat, bila je u to doba verna reprezentacija ideologije TNKK-a, i upravo je ideologija TNKK-a direktan protivnik Prozivke iz Kraja.
Kako bi razumeli kome se obraća i koga kritikuje Prozivka iz Kraja, nakon što izložimo stihove, podelićemo njihova muzička dela na dva segmenta parezije: 1) na kritiku sagovornika, tj. Drugog oličenog u TNKK-u i 2) kritiku samog sebe u pokajničkom (hrišćanskom) motivu.
- pesma: „Još jedan miris džoka“
„Duše ortaka žive prolaze kroz mene dal' me krive što sam živ ili hoće da me krene; Al' teško je to vreme kada ostaneš a pravedenika nema dal' da miruješ il' pucaš to je večita dilema,
Život ide dalje otvara se neka nova shema za pare, prljavu igru ću da igram; a ti nasmej se za mene ja ne mogu da se cimam moja sećanja moj život to je jedino što imam,
I dalje rep mi gruva i dalje glavom klimam za ljubav još se borim borba potrajaće dugo,
Ja borim se za Boga ljubav nije ništa drugo, borim se za Boga ljubav nije ništa drugo.“
„Miris džoka priča stara stihovi novi, ortaci iz kraja nestaju kao snovi; Miris džoka, palim dok za njih se molim; usred bloka miris džoka kao sveća gori,
Bio sam svuda, i radio sam sve, veruj, Bio sam svuda, i radio sam sve, veruj; još jedan miris džoka i još jedna noć je čudna,
Još jedan miris džoka za ekipu iz bloka.“
- pesma: „Lice Ulice“
„Kad sam bio mali malo krao, kad sam malo odrastao malo se drogirao i dilao, Malo sam gitaru svirao, malo sportove trenirao i nikad nikog prvi nisam dirao, Im'o malo jezik dugačak, zbog toga mnogi misle da u glavi sam kratak (budale!), Nekad k'o maslačak rasejan, nekad tužan nekad ljut, nekad veseo i nasmejan ko sunce, Često razmišljam k*rcem, mnoge devojke povredio – sve duplo mi se vratilo, Mnogo toga shvatio al' ne suštinu – Oče, kaži svome sinu pravu istinu, Ja sam rođen u vreme kad sreću kupuješ na gram, osim pesme ja nemam ništa da dam, Ja sam rođen u vreme kad sreću kupuješ na gram, kad sreću kupuješ na gram, Sve što želim je kešina, a to ne može mi doneti muzika, Zdrav razum i čista logika mi nalažu da rima bude prozivka! Sve što želim je kešina, a to ne može mi doneti muzika, Zdrav razum i čista logika mi nalažu da rima bude prozivka!
„Alo slušaj ovamo! Ne pripadam nigde,
Živim svoj život kako mi se digne – nekad ide gore, nekad ide dole,
Neki ljudi me mrze, neki ljudi me vole,
Škole to je deo moje, to je deo priče lude – zato volim svoj narod i volim svoje ljude,
I zato ostajem u Srbiji, pa šta bude neka bude,
Jer fleš moga fleša i krv moje krvi – beogradski geto je oduvek bio prvi,
Koliko imam para, keša tol'ko poje*o sam ku*vi,
Mala laže, smara, maže – mene mozak ne čudi kada kažem da su ljudi svi iskvarene ćudi,
Neću nikome da sudim, neću nikad da se kajem,
Od života kol'ko uzimam toliko mu i dajem,
Usput misli moje šaljem, kroz zvučnike tvoje,
Ne dozvoli da sudbinu ti gubitnici kroje,
Boje svoje menjam često – al' zadržavam suštinu,
Da sam rođeni pobednik i vidim kroz prašinu, laži, obmane i zlobe,
I iskusno se provlačim kroz zabranjene sobe presvetloga raja,
Presvetloga raja, tamnog prljavoga pakla,
I Božija, đavolja ruka me je takla – al me nije smakla,
Jer ja odbijam da umrem, ovaj život je prozivka – hoću ovde još da budem,
Hoću ovde još da budem, hoću ovde još da budem!
- pesma: „Molitva“
„Jedni uče iz Starog a drugi iz Novog Zaveta,
Ja nisam vaš učenik ja sam mučenik iz geta,
Julijanski, gregorijanski ili neki treći – možda biće onako, kako volja je Božija.“
„...Zvoni stalno meni mobilni, traže me demoni,
Iskustvo me naučilo, prepoznam kad su oni,
Demonu kažem: važi, dođi juče, traži drugu žrtvu,
Mrtvu dušu, ja preživeo sam svaku tvoju sušu – laku drogu, jaku,
Molio se Bogu dok sam čamio u mraku.“
„Bože nisam Južna pruga ni iz Malog mokrog luga,
Već sa ćoška sam iz bloka gde se žicka zadnja pljuga,
Prava tuga, tu je trava svima jedina (je) nada,
Dima ima ko u paklu – djavo će da strada,
Jer i andjeo kad padne – često završi u getu,
Prvo nadje svoje mesto, onda nađe svoju metu,
Pa u letu ruku, svetu muku – napraviće buku,
Svaki demon pada lako kad ga pogode u čuku,
Gde su moja stada, moje malene devojčice?
Volim ih više nego pastir svoje ovčice,
One vole mene, svoga iskusnoga vuka,
Kad me vide – strela ljubavi, pogadja iz luka,
Šta se događa? Moja misija je jasna,
Ako budem poginuo, smrt će biti časna,
Moje srce puno rana. život izvozan do kraja,
Moji drugovi me čekaju na ivici od raja,
A na ivici od kraja – Bloka 70,
Vario sam kukica, jedan puta deset,
Svaka vredna je ko andjeo i lepa kao vila,
Bog me gromom gadjao kad ukrao sam im krila.“
„Ovde samo Bog sudi kriminalcima,
I ako lažem nek me okuje u lancima,
Neka me baci u pakao ludacima,
Možda se sretnem sa nekim starijim ortacima,
Čuo sam negde da u raju ima geto,
I da na kraju idemo mesto sveto (i mi),
I mi što okružuje nas beton i korupcija,
A hvala Bogu ima dobrih cica.“
- pesme: „Acid Love“ i „Tag i tagovi“
„I novi dan mi počinje sa imenom tvojim,
Tvojom slikom na stolu, tvojim likom u glavi,
Čašu punim da nađem te u alkoholu,
Džok zavij' da nađem te u spravi,
U travi sam izgubio ključ od tvoga srca,
Ne mogu da nađem ga jer puca,
...
Bam bam bam, jedna pesma duge,
A meni srce puno Juge, puno tuge,
Mislim na tebe dok vaćarim druge,
Ja mislim na tvoje oči boje droge,
Mislim na tebe dok vaćarim druge,
Ja mislim na tvoje oči boje droge.“
„Još k'o klinac nikom nisam dao da mi tupi,
Školu sam prespavao u poslednjoj klupi,
Posle toga sve, ludo brzo,
I pravo da ti kažem da je čudo što sam živ ost'o,
70% sreća, 30 post'o mozak deponija smeća,
Spavao na klupi, spavao i u Hajatu,
Nekad jeo kavijar a nekad kiflu bajatu,
Sanjao sam da ću biti pravi pljačkaš banki,
Ali mi je lakše bilo da postanem džanki,
Živeo na ulici, zavoleo sam fanki,
Rekao sam sebi – i ti bićeš isti taki!“
- pesma: „Na sve sam spreman“
„I dodje mi da da, da se uradim opet,
Ali ništa jer ja nisam pi*ka,
Takve stvari nisu javne zato pričaću ih tiho,
Pričaću u sebi da me ne čuje niko,
Kao ludak, kao je*eni psiho,
Sa bitom u srcu, na leđima sa PIK-om,
Ja se smeškam da te smekšam,
A nož je spreman, i ti si sjeban,
Na betonu odrast'o sam, na sve sam spreman,
Sje*ban jer ima, a navik'o da nemam,
Ja sam sje*an jer imam a navik'o da nemam!
- pesma: „Pun k*rac“
„Pun mi je ku*ac svih vas, ma bre pun mi vas je ku*ac! Šetam gradom, guram se kroz masu, Ne razumem sistem - spavao sam na tom času, Radničku predstavljam klasu al' se ne guram po basu, Rolaju se kola koja blinkuju ko nova, Ništa tramvaj trola, ništa stara nova škola, Nisam školovan filozof već ulična dijabola, Od papira samo pare, njih razumem s' njima umem, I u njih se kunem, svi psi da vas čujem! Pun mi je k*rac, priča o moralu, Koje pričaju mi ribe što za pare glođu k*ru, Pun mi je kurac kol'ko robe ću da prodam, Kol'ko fali da ti dodam, i da uvek nešto moram! Ne moram bre ništa da te nisam više čuo! Šuplja ti je priča a i stil ti je truo, Obraz ti je đon i to umara me, smara, Što me gotiviš zbog para, gistro glumiš mi drugara, Pun mi je k*rac, što svi nas sada vole, Nikog nismo znali kad na dnu smo bili dole, Idi zato brate, idi vidi jel smo tamo, Imam neka posla - jel se mi uopšte znamo? ...Pun mi ku*ac svega, pun mi ku*ac kiše, magle, sunca, leda, snega, Pun mi ku*ac tebe, pun mi ku*ac njega, Pun mi ku*ac sebe jer ja samo bi' da je*em, Pun mi ku*ac vutre, alkohola, gudre, Fensera i ku*što misle da su mudre, Paranoje, lekova, utoka i sklekova, tegova, računa, keša i tajkuna! Strejtera i dilera, narkomana i kilera, lezbejki i pedera, dosta mi je kerova! Smrdljivih pandura baš je svaki mala ku*va, Prljavog političara što se svuda gura, Boje sve i kroje, dok pare naše broje, Ma skičaće ko svinje kada počnem da ih koljem, I obezbeđenja iz klubova i to su samo d*olje, I optimista što pričaju da će biti bolje, Pun mi ku*ac grebatora, neće ništa svoje, I to su paraziti što se sami sebe boje, Zatvora, bolnica, ustanova, školica, Vila, kuća, stanova i glupih šupljih planova, Dosta mi je više, nastrane Evrope, Ako misliš da je bolje idi tamo idiote, Volećete Nemci, Englezi i Francuzi, Pristaćeš za pare i crnac da te g*zi! Pun mi ku*ac novina, nebuloznih vesti, Ovog, onog gripa i izimišljenih bolesti, Ma baš me bole ku*ac šta se dešava u Kini, Za zemljotrese, poplave i promene u klimi, Njihov pos'o je da se*u a ti brate samo zini, Jer vatra da bi gorela - mora da se dimi! I krimosa bandita, i skanka i treš šita, I pajdoa i koke i svake druge droge, Murije, DB-a, što ubija nas BIA, Krimi koalicija, porodica, mafija, TV heroja što spašavaju planetu, Našminkanih pozera što pričaju o getu, Fensi ku*vetine što mi glume neke zvezde, Glumci detardžente i kafu valjaju iza tezge, I svi se nešto keze i veseli su mnogo, A igralište školsko je preplavljeno s' drogom, Komunisti se brecnu, sloj umire s Bogom, Za patrijarhom plaču k'o nad Titovim grobom, Bez ukusa, morala i promenljivih ideala, Bez ličnosti i stava, bez stida i srama, Ma pun mi vas je k*rac i šta više reći? Što manje vas viđam, ja bliži sam sreći, Prozivka iz kraja, tri slova – 'Ske, Što više znam ljude, više volim pse!“
- pesma: „Ako nisi prob’o nemoj“
„I šta drugo mogu da radim ja,
Kada je sjebana cela Jugoslavija,
I šta drugo mogu da radim ja,
Kad je i dalje u k*rcu cela nacija,
I šta drugo mogu da radim ja,
Kad je skoro svaka devojčica k*rvica,
I šta drugo mogu da radim ja,
Nego da mi porodica bude mafija.
I poruka za našu braću Hrvate,
Ne širi se Beogradom jer j*baću ti mater!
Šuplja ti je priča, idi u Dalmaciju,
Idi u Zagorje, idi u Kroaciju,
Ako ima Boga, tamo nikad neću ići,
Da ćutim i trpim to na Srbina ne liči,
Šovinista, rasista, nacionalista,
Pričaj šta god hoćeš, ja se dobro sećam ratišta,
Bio sam klinac ali tim gore!
Živim da dočekam svitanje zore,
Kad će Srbija da izađe na hrvatsko more,
A Albanija biće pokrajina Crne Gore,
Skećo! Zapamti, gurni prst pa povrati,
Sve tvoje priče su šuplje – shvati!
Shvati!“
U doba tranzicije, kao što se moglo videti u prethodnom poglavlju, ovako nešto nije bilo moguće čuti u javnom prostoru. Paradoksalno načelima slobodnog govora i slobode mišljenja, koja su se tada promovisala kao aksiomi nove demokratske Srbije, sama TNKK to nije poštovala. Ona je naprotiv, „rabila“ taj prazni ljudskopravaški diskurs, kako bi se predstavila kao civilizovana elita u javnosti samo da bi stekla moć kroz puk i da bi na jedan posredan način cenzurisala društvene aktere poput PIK-a, time što bi ih označila kao necivilizovane. A paradoksalno toj igri moći, zapravo sam PIK kroz svoje stihove poštuje načela slobodnog govora i slobode mišljenja i to po cenu sopstvene egzistencije. Vidimo kako se eksplicitno pominju radnje i dela koja su protiv zakona i ustava u svakom smislu, ali koja su zapravo sveprisutna u zaboravljenoj mladoj radničkoj Srbiji, gde je mladima to postao način društvene organizacije.
I taj svet o kom priča Prozivka iz Kraja svet je koji oni svaki dan vide i svaki dan žive, takav svet ne bi bio moguć da nije takav svet bio dozvoljen od našeg državnog rezona; da li na svestan i neposredan način (radi koruptivnog i kriminalnog potencijala ili radi ozbiljnog nemara „prosvećene“ TNKK-a koju je zanimao urbani evropski život ili je možda miks obeju stvari – nije ni važno, važno je da je taj svet i dan danas tu, a da nam je neko o njemu pričao 2005. godine u samom zenitu „vlažnih snova“ TNKK-e i neoliberalne ideologije. Ovakav govor i nije mogao proći čak ni u umetničkoj iliti muzičkoj formi, zato nije ni čudo da je ceo album Terapija bio dat u zaborav od strane same hip-hop zajednice i njenih mecena u vidu produkcijskih kuća u rukama TNKK-a
„Parezijasta je, prema tome, neko ko preuzima rizik. Razume se, rizik nije uvek rizik po život. Kada, na primer, vidite da vaš prijatelj radi nešto rđavo i kažete mu, rizikujući da izazovete njegov gnev, da je to rđavo, vi postupate na način jednog parezijaste. (…) Parezija je, dakle, skopčana s hrabrošću u liku opasnosti: ona iziskuje hraborst da se kaže istina uprkos opasnosti. U ekstremnom vidu, govorenje istine se odvija u igri života i smrti. (…) Kada prihvatite parezijsku igru u kojoj vam je ugrožen život, vi zauzimate specifičan odnos prema sebi: rizikujete smrt da biste rekli istinu umesto da se povučete u sigurnost života gde se istina prećutkuje. Razume se, pretnja smrću dolazi od Drugog te, stoga, iziskuje odnos prema Drugom. Ali, Parezijasta pre svega odabira specifičan odnos prema sebi: on više voli sebe kao istinogovornika nego kao živo biće koje je prema sebi lažno.“ (Fuko, 2014: 197). Ako pogledamo reči Mihajla Markovića u intervjuu koji je citiran u prvom poglavlju ovog teksta, videćemo kako je Sablja bila posledica već loših naznaka za vreme Oktobarskog prevrata, a Sablja kao policijska akcija uhapsila je 2003. godine 11665 ljudi širom Srbije.
S obzirom da su stihovi koji su izvedeni ovde u tekstu napisani i dati u javni svet 2005. godine[4], ne bi bilo pogrešno pomisliti kako takav čin jeste rizikovanje smrti radi istine i da jeste u pitanju odnos prema sebi u kom Prozivka iz Kraja više voli sebe kao istinogovornika nego kao živo biće koje je prema sebi lažno. Nju nije zanimalo kako će na njene tekstove da reaguje slušalac niti kako će reagovati društvo, zanimalo ju je da prvenstveno sebi ispriča ono što joj je na leđa bilo nepravedno stavljeno od strane TNKK-a i da to bude poruka i kritika TNKK, pa tek potom ju je zanimalo da to čuju njoj slični ljudi, koji bi u njenim stihovima pronašli utehu i saznanje da u svom tom ludilu nisu sami.
[1] Metropolis Records je produkcijska kuća koja je nastala 1994. godine u Beogradu, ona je uglavnom bila orijentisana prema rok muzici. Neki od poznatih izvođača koji su bili u ovoj produkcijskoj kući su: Bjesovi, Rambo Amadeus, Eyesburn, Van Gogh i dr.
[2] Lidija Levkov je napisala tekst pod imenom Istina kod Fukoa (Fukoova analiza parezije), tekst je preuzet sa Academia.edu. str. 3.
[3] Ibid, str. 11.
[4] Pesma Srpska posla sa albuma Terapija nije ubačena u ovaj rad zbog svojih eksplicitnih nacionalističkih i šovinističkih stavova, koji su puni pretnje i obećanja revanšizma prema Drugom iliti prema TNKK-u. Ali, ukoliko nekoga zanima, može slobodno da tu pesmu odsluša i time upotpuni sebi sliku o pareziji PIK-a.
