Vudu Popaj kao hroničar jednog vremena
Vudu Popaj je izvođač koji je svoju muzičku karijeru započeo 1997. godine, kada je objavio album pod nazivom Voodoo Epopeye. Pored svog debitantskog albuma izbacio je još 6 albuma od kojih su 4 bili rep albumi (ostali su postpank albumi). Pored muzičke karijere, on se bavi književnošću, stripom i povremeno glumom. Radio je jedno vreme i kao kolumnista u dnevnim listovima Danas i Objektiv. Njegov diverzitet, što se tiče polja zanimanja, implicira kako je njegova muzika apstraktna i prožeta simbolizmom. Stil repovanja mu je ironijski i narativni, zbog čega mu je često u hip-hop zajednici to bilo zamerano, pod oznakom kako to što on stvara uopšte nije rep.
Vudu Popaj je u ovaj rad inkorporiran kao antiteza svemu što PIK jeste. Njegov ciničan pristup svetu osetan je kroz celu njegovu diskografiju, međutim, kada se zađe iza fasade tog cinizma i nihilizma, koji su bili osobeni tadašnjim razočaranim idealistima, ima šta i da se vidi i da se čuje. Kritika droge, društva, socijalizma, Sjedinjenih Država i drugih fenomena putem stilskih figura i simboličke mreže značenja, u rep muzici je nešto što je malo ko uspeo da sprovede u delo kao što je to uspeo Vudu Popaj. Uzevši u obzir to da je pokušaj repa u osnovnoj ideji bio politička militantnost i prevazilaženje pacifizma, koji je bio osoben i imanentan rokenrol kulturi. Za razliku od PIK-a, šifre i simbole koje postvaruje Vudu Popaj svojim stvaralaštvom apsolutno nemaju veze sa parezijom. Naprotiv, njega njegove šifre i simboli do te mere štite od posledica bilo kakve istine, da na kraju stvar deluje tako kao da on prosto komunicira svoju proživljenu kolektivnu traumu, sam sa sobom putem sopstvene pesme. Međutim, humoreska u njegovim stihovima ima izvesnu vrednost, u smislu jedne hronike i u smislu opisa jednog sveta koji je daleko iza nas. Može se reći kako u Vudu Popajevom stvaralaštvu postoji jedan sui generis subjektivan i relativistički odnos u kom nema univerzalnih poruka, već samo univerzalnih elemenata.
- pesma: „Mama“
„Nema više ničega lepog što je bilo,
Zajedničko sećanje jedva je živo,
Budimpešta, Varšava, Prag i Drezden,
Tom Vejts, stoni tenis i Pire Kesten,
Ljudi prosti kao šara, iz kaleidoskopa,
Šarena predstava mala,
Atletičari trče po kiši pored nas,
Voda prska po staklu, mi dodajemo gas,
U klonji smo jednom zaljučali kas,
Rekli smo svakom ko je išao da pi*a,
Da pijan je unutra neki cimer naš,
Koji voli da radio sluša dok se šiša,
Kao maca oko vrelog čumka,
Oko muškosti moje je volela da cupka,
Sve dok se nije na gudru navukla,
U belome svetu totalno pukla,
Mama told mi na tu kam,
Mama told mi na tu kam,
Mama told, nemoj sa njom, ona je narkoman,
Mama told, nemoj sa njom, ona je narkoman,
Mama to...
Mama told mi na tu kam,
Mama told, nemoj sa njom, ona je narkoman,
Mama told, nemoj sa njom, ona je narkoman,
Mama pored nje kao poslednji slepac,
Jurim komad mesa po frižideru,
Sa pasa na ulici ogrlice skidam,
Pa ih na buvljaku za dinar, dva, prodam,
Radim k'o crnac, u čorbu pada znoj,
Ljubim je u tugu da zaraste, al' se bojim,
Jer kasni za željama mojim,
A trči za svojim, k'o da ne postojim,
Po podu vuče svoje mlitavo telo,
Muči me skepsa, dali je sepsa,
Nervozan sam, ne znam na čemu sam,
Ona pilji u polja pored pruge ceo dan,
Vraćam se u život ali to je samo blef,
Zbog njenog stanja ja platio sam ceh,
Im'o sam više riba nego neke bogate budale,
Ali jedna je bila dovoljna za maler.“
- pesma: „Krmeleon protiv k*ratog goveda“
Femi Kuti dečko tamne puti
hteo je Supermena srpskog da smuti
oko stejdža skače ceo Taš
crnkinju oborio s nogu, delija naš
U tom trenutku sa strane u kutku
ludi taliban sprem'o se za šutku
odmeri Amera što mu skin'o cavu
uhvati zalet pa ga odvali u glavu
Amer se okren'o, pa ga nogom puk'o
šta je siso vunena, sa mnom bi se tuk'o
firmirani kačket pao mu sa glave
a ispod kačketa bese kesica trave
Ruka pomirenja pođe s obe strane
zašto bi se svađali oko jedne đane
Amerikanac predloži da odu
da popuše džoint kod njega na brodu
Ludi taliban na rudu je seo
ispao je glup samo kad je hteo
s'vatio je da ga boli zub
ne isplati se s bolesnim zubom da bude grub
Otišli kod Amera na brod
Amer seo je na krevet, a taliban na pod
ukljuciše zatim grejalicu
pripališe vutru smejalicu
Džokavac im zaš'o u rukavac
I popuši se, bogami, još puno, batko
talibanu prijede se sla-slatko
brzo se doseti Amerikanac
iz frižidera izvadi kilo banana
Da l' bi, da li bi taliban banana
da l' bi, da li bi banana talibana
da l' bi taliban, da li bi banana
da l' bi Osama bin Laden talibana
Da l' bi, da li bi taliban banana
da l' bi, da li bi banana talibana
da l' bi taliban, da li bi banana
da l' bi Osama banana talibana
Stondirana braća u dimu su skroz
jenki rek'o talibanu da otvori prozor
Šta ti meni otvori prozor, viknu taliban
nisam ti ja curica malena
majmune jedan, ličiš mi na kretena
F*ck you, j*bote, ti si stvarno tikva
zbog tebe ćemo umreti od smrada, od dima
ma nije ovo štala i ako si se uduv'o
i čuvao si ovce, da l' je tebe neko čuv'o, da
Menjaj posteljinu, ti lešino stavljena
smrdiš mi na žegu, donjem vesu sledi zamena
o ramenu ti visi puška k'o piletu patka
i nisi ti za pušku, tvoja pamet plitka, kratka
Ti pucaš u prazno, u rukavu fali kec
svinja koja glumi lava veliki je zec
ja znam da čovek koji nema vizije, u gadnoj krizi je
u gadnoj krizi je, jebote u krizi je
Vidim brate da s veš, batke, da kupaći nosiš
da l' to znaci da ste jači, da na vodi postiš
još ti samo fali metla plus plastični skuter
pa da budeš Hari Puter, da, Hari Puter
Ćuti, bre, budalo, zvaću Indijance
Aman
Ref. 2x
Da l' bi taliban, taliban banana
da l' bi, da li bi banana talibana
da l' bi taliban, da li bi banana
da l' bi Osama bin Laden talibana
Da l' bi taliban, da li bi banana
da l' bi Osama bin Laden talibana
da l' bi, da li bi taliban banana
da l' bi Osama banana talibana
I onda su posle Amerikanac i talibanac
otišli na pejntbol da se igraju te bolesne igre
i da vide ko je jači
ali došao je Čika Žuti i sve ih pokok'o
- pesma: „Tito na mesecu“; ova pesma je mimikrija u kojoj Vudu Popaj ismeva Tita i komunizam opisujući mentalitet naroda oponašajući ironijskim glasom samog Tita. Njegova „dostignuća“ i njegov diktatorski profil ličnosti postavlja nasuprot narodu, putem jednog nadrealističkog i apsurdističkog teksta – gde se Tito na kraju pesme obraća sa meseca narodu.
„Tito na mesecu, Tito na mesecu,
Tito na mesecu, Tito na mesecu,
(...)
U hotelu se možeš i klonirat,
videćeš, klonirani Kluni samo nek se puni,
znači mogu ako treba i da te ožive,
kao što su oživeli i onu ovcu Doli,
znači u hotelima imate sve,
nije kao kad nas, gde su hoteli kao bolnice,
bajate im rolnice,
(...)
ne prave kod solitera bespotrebnu gužvu,
ne pričaju mnogo osim sami sa sobom,
i mislim da nisu nečastivi, to ne nikako,
vole da časte, ali će nevoljno da te kolima povezu,
pitam se kako se to zeleni kada neće da te povezu,
kako bi ti dali invalidsku protezu,
pa hvala ti na zezu, neki su stvarno ovde kvazi,
totalno, dok pazi, kod nas bi odavno završili u Lazi,
eeee, Lazo Lazo, Lazo Lazo druže moj!
kod njih je fazon da komšiji crknu dve krave,
i treću da udave, i treću da udave,
baš skoro su bile neke demonstracije,
gde je policija bacila suzavac i ljudi su se gušili,
kao sveće pred sobom, sve su rušili,
a na tv-u je išla pjesma: svi se sada njišu i ubrzano dišu,
a to u školama ne sme da se desi,
i zato mislim da moramo da pretvaramo puteve u trotoare,
i da ima vremena za mlade – da pre vremena ostare!
A sad ću vam ispričati kako sam lovio u šumi,
i naiđem na srndaća al' nemam više metkove,
a ja pošto sam pojeo trešnje, ubacim košticu u cev od puške i opalim,
i pogodim ga u čelo, al on pobeže,
sutradan dođem opet u šumu i vidim opet tog srndaća,
a njemu izraslo drvo iz glave, a ja izvadim laso pa ga uhvatim i vežem,
odsečem drvo, pa ga onda pustim, i onda sledeći dan uradim to isto,
i evo sad, doneo sam pet kubika drva,
da se zahvalim vama što ste me poslali na taj mjesec!“
Putem ovih tekstova može se videti kako na jedan ciničan način Vudu Popaj opisuje splet društvenih, političkih i istorijskih okolnosti, čiji je bio učesnik-posmatrač. Njega sve rane njegovog roda bole, ali lek za te rane mu je produbljivanje tih istih rana jednim poetskim, simboličkim jezikom. Posebno u njegovim tekstovima postoji zbunjen odnos prema narodu kao vrsti marve (što je osobeno TNKK ideologiji), ali se opet on sam kroz tekst identifikuje sa radničkom klasom i njenom kulturom i manirizmima. Alegorična i simbolička igra između Talibana i Amerikanca, gde se tuku i mire uz marihuanu da bi ih na kraju u pejntbolu porokao Čika Žuti – tj. Kinez; sve to su odrazi nekog zbilja pomešanog uma koji je očigledno dobio životni poziv da bude hroničar jednog vremena i jednog društva, koje ne postoji više. Heroin, kao pošast koja može da pojede vašu ljubav, danas i nije toliko poznat fenomen mlađim naraštajima, već su im danas neke druge stvari poznate, baš zato što je fenomen droge institucionalizovan u okviru rejv kulture i estradne folk kulture. Vudu Popaj u umetničko-muzičkom smislu svakako ima svoju vrednost, zato što je pored poetske forme višeg reda (ima više zbirki pesama i kratkih priča koje je objavio za života, prva knjiga koji je izdao je bila haiku poezija), uspeo da lepo struktuira slušaocu svet koji je proživeo, i to na jedan duhovit, ironičan i nadrealan način.
Mi-odnos sa Prozivkom iz Kraja i Vudu Popajem
U ovom radu predstavljena je struktura sveta i njegov smisao na način na koji to prikazuju Prozivka iz Kraja i Vudu Popaj. Međutim, ono što je najvažnije za ovaj rad jeste pokazati na koji tačno način slušaoci imaju odnos sa njihovom muzikom dok je slušaju. Ovde će stvari biti postavljene u fenomenološku teoriju muzike Alfreda Šica. U sledećem poglavlju videće de odgovori ispitanika, koji će ili potvrditi ili oboriti datu hipotezu.
Ono što je autentično kod slušanja muzike jeste odnos u koji slušalac stupa sa samim sobom dok je sluša. Svaki čovek ima svoj ukus i svoj najdraži žanr u kojem uživa, i to jeste ono što je osobeno za svakog čoveka, međutim, ono što je za svakog čoveka zajedničko je intersubjektivni odnos koji ostvaruje putem muzike sa izvođačem, bio on toga svestan ili ne. Dakle, svako muzičko delo koje je u procesu slušanja od strane slušaoca ima svoje unutrašnje vreme koje slušalac doživljava na osoben način, stupajući u kvazisimultanost toka svesti samog izvođača (Šic, 1964: 8). Trajanje nekog muzičkog komada je u spoljašnjem vremenu merljivo štopericom i satom, ali to primaocu-slušaocu ne znači ništa, jer za njega ne postoje merila za merenje dimenzije u kojoj on sam živi dok sluša taj muzički komad (Šic, 1964: 8).
Ukoliko su za hip-hop muziku najvažnije reči i njihovo značenje, artikulacija misli koja dolazi iz izvođačevih stihova ono je u čemu primalac-slušalac kvazisimultano učestvuje zajedno sa izvođačem u njegovom toku svesti. Tako što izvođač putem stihova i određene prateće melodije (u hip-hop svetu se to zove matrica) zajedno sa slušaocem, korak po korak, vrši artikulaciju sopstvene misli (Šic, 1964: 8). „Primalac je tako ujedinjen sa kompozitorom preko vremenske dimenzije koja im je obojici zajednička, a to nije ništa drugo do izvedeni oblik žive sadašnjosti koju partneri dele u pravom odnosu licem u lice, koji dominira između govornika i slušatelja.“ (Šic, 1964: 8). U ovom slučaju su izvođači rep pesama kompozitori, a slušaoci njihovih pesama stupaju u izvedenu živu sadašnjost licem u lice[1], putem sveta koji su oni kreirali svojim stihovima, te slušaoci sa kreatorima ove muzike tako stupaju u svojevrsni Mi-odnos. „Ovaj odnos je uspostavljen na osnovu uzajamnog deljenja fluksa iskustava onog drugog u unutrašnjem vremenu, tako što zajednički proživljavaju živu sadašnjost, odnosno tako što stiču iskustvo zajedništva pojmljenog kao „Mi“.“ (Šic, 1964: 12).
Na isti politetički način kao i kompozitori, oni „serviraju“ svoje misli putem reči, rečenica, strofi i refrena, koji su propraćene matricom-melodijom, „ono počiva na događaju koji se artikuliše korak po korak u unutrašnjem vremenu, u politetičkoj strukturi samoj po sebi.“ (Šic, 1964: 9). Argument koji će biti potpora ovoj tvrdnji nalazi se u Šicovom objašnjenju kako ovaj fenomen nije osobenost samo muzike, već svake vrste intersubjektivacije, i na posredan i na neposredan način. „Ali da li je ova rekonstrukcija žive sadašnjosti, ovo uspostavljanje kvazi simultanosti, specifično za odnos između toka svesti kompozitora i primaoca? Zar se takođe ne može naći i u odnosu čitaoca pisma i njegovog autora, studenta koji proučava neku naučnu literaturu i njenog autora, srednjoškolca koji uči pitagorinu teoremu sa Pitagorom? Sigurno, u svim ovim slučajevima pojedinačne faze autorove sažete misli su politetički – one su, korak po korak – koizvođene i ponovo izvođene od strane primalaca, i zato postoji kvazisimultanost oba protoka misli. Čitalac naučnog dela, na primer, shvata smisao rečenice reč-po-reč, smisao odeljka rečenicu-po-rečenicu, smisao poglavlja pasus-po-pasus.“ (Šic, 1964: 8).
Na osnovu pomenutog može se zaključiti kako je njihova muzika jedan subuniverzum koji je puno sličan poeziji sa svojom osobenom omeđenom oblašću i osobenim idejama koje se „dostavljaju“ upotrebom običnog jezika na jedan „šifrovan“ način; „dok poezija komunicira upotrebom običnog jezika, ideje koje su simbolizovane tim jezikom predstavljaju stvarne entitet unutar omeđene oblasti poetskog značenja. One su se pretvorile u „šifre“, ako bismo upotrebili Jaspersov termin, za transcendentna iskustva koja treba da razumeju oni koji za njih imaju egzistencijalni ključ.“ (Šic, 2012: 409). Za uranjanje u omeđenu oblast značenja koju nam nudi rep, potreban je određen egzistencijalni ključ, potrebno je određeno poznavanje aprezentacionih elemenata koji su deo ove omeđene mreže značenja. Za taj ključ, može se zaključiti, potrebno je samo da se izađe „na ulicu“ i da se proživi svakodnevnica koju žive prigradska naselja i niži gradski slojevi. Daleko van ušuškanosti „kvadrature kruga dvojke“, na samo par kilometara od nje, žive niži slojevi, koji su najveće žrtve tranzicije – a upravo se tu rađaju Prozivka iz Kraja i Vudu Popaj. Dakle, ono što je potrebno da bi se razumeo svet koji nam oni prikazuju, a koji je realan i tu pred nama svakodnevno, jesu iskustvo, određeni stepen razumevanja i otvorenosti i dobra volja.
Upitnik
- Da li vam se dopadaju pesme koje ste upravo odslušali i ako da šta je ono što vam se svidelo? Ako ne, šta je ono što vam se nije dopalo?
- Da li ste nekada čuli ovakav muzički stil?
- Da li ste imali doživljaj da sa ovim izvođačima putujete kroz svet koji je opisan u ovim pesmama?
- Da li ste dok ste slušali ove pesme doživeli svet koji je opisan u pesmama kao realan svet?
- Da li vidite neke skrivene ili neizgovorene poruke koju nude ove pesme? Ako vidite, koje su one?
- Da li u ovim pesmama vidite književni/lirički-umetnički i filozofsko-sociološki kvalitet?
- Ukoliko ne vidite književni/lirički-umetnički i filozofsko-sociološki kvalitet ili jedan od dva navedena kvaliteta, da li biste elaborirali zašto ne vidite kvalitete ili neki od kvaliteta?
- Ukoliko vidite književni/lirički-umetnički i filozofsko-sociološki kvalitet ili jedan od dva navedena kvaliteta, da li biste elaborirali zašto vidite kvalitete ili neki od kvaliteta?
- Kako ste doživeli date stihove i da li oni bude u vama doživljaj izrečene istine s obzirom da one govore o relevantnim društvenim fenomenima poput: raspada države, nacionalizma, pervertirane ljubavi, droge, kriminala, otuđenosti, društvenog licemerja, nemaštine itd?
- Ako da, zašto doživljavate to kao istinu? I ako ne, zašto to doživljavate kao neistinu?
- Da li smatrate da je raspad države Jugoslavija i početak tranzicije, doneo Srbiji dobro ili zlo?
- Ako smatrate da je doneo dobro zašto mislite da postoji ovakva muzika koja je stvorena u vreme tranzicije?
- Ako smatrate da je doneo zlo šta mislite da je bila poruka ovakve muzike koja je stvorena u vreme tranzicije?
- Da li mislite da su danas očigledni ovi društveni fenomeni koji se problematizuju u ovim pesmama?
- Ako mislite da su očigledni, zbog čega mislite da su očigledni? Ako ne mislite da su očigledni, zbog čega mislite da nisu očigledni?
- Šta mislite koliko država i njeno uređenje imaju ulogu u ovim opisanim fenomenima i u ovoj opisanoj istorijskoj epohi koju ste čuli u pesmama?
[1] „Nije toliko važno da li izvođač i slušalac zajedno dele živu sadašnjost u odnosu licem u lice ili se posredstvom tehničkih uređaja, kao što su na primer ploče, javlja samo kvazi simultanost toka svesti posrednika i slušaoca. Drugi slučaj je uvek povezan sa potonjim. Razlika između ova dva pokazuje samo da je odnos između izvođača i publike podređen svim vrstama varijacije intenziteta, prisnosti i anonimnosti. Ovo se lako može uočiti ako zamislimo da se publika sastoji od samo jedne osobe, male grupe ljudi u posebnoj prostoriji, gomile koja popunjava koncertnu halu, ili potpuno nepoznatog slušaoca koji sluša radio prenos izvođenja ili komercijalne ploče. U svim ovim okolnostima izvođač i slušalac su „podešeni“/priključeni jedan na drugog, zajedno proživljavaju isti fluks, zajedno stare dok traje muzički proces. Ova tvrdnja se ne odnosi samo na 15-20 minuta merljivih u spoljašnjem vremenu koji su potrebni da se izvede dato muzičko delo, već prvenstveno na simultano ko-izvođenje politetičkih koraka preko kojih muzički sadržaj artikuliše u unutrašnjem vremenu. Pošto je, međutim, celokupno izvođenje kao vid komunikacije zasnovano na nizu događaja u spoljašnjem svetu – u našem slučaju fluks čujnih zvukova – možemo reći da se društveni odnos između izvođača i slušaoca zasniva ne zajedničkom iskustvu simultanog proživljavanja u nekoliko vremenskih dimenzija.“ (Šic, 1964: 10). Ovaj citat je stavljen ovde kako bi pojačao argumentaciju oko rep izvođača i odnosa licem u licem.
