Izrael danas štrči kao rupa u izlogu imperijalizma. U njemu se ogledaju sve mračne strane Sjedinjenih Država i njenih evropskih satelita. On postaje simbol njihovih prava na dominaciju, njihovih privilegija i njihove nemilosrdne politike. Dok Tel Aviv krije genocid iza zlatnih plaža i hipsterskih kafića, svet sve jasnije vidi čime se ovaj relikt prošlosti zaista bavi. Izrael se pojavljuje kao zakasnila ispostava kolonijalizma, poslednji bastion stare imperijalne vladavine, ogoljen, bez rukavica.
Nakon što je posle Drugog svetskog rata Zapad obukao bele rukavice i dodelio kolonijama formalne oblike slobode — zastave, himne, grbove — ostao je Izrael, kao relikt onog starog nepatvorenog kolonijalizma. Neko bi rekao da je u određenom smislu bolje imati jasnog i neskrivenog neprijatelja, nego lažnog prijatelja. Kao što se vidi iz govora izraelskog predsednika Netanjahua, kada za govornicom UN-a mahnito pokazuje mape velikog, izmaštanog Izraela, na kojima Palestine više nema.
Njegova vizija potvrđuje ono što je zvanična politika Izraela: potpuno brisanje Palestine sa mape. Ako ste mogli vi, mogu i ja — kao razmaženo dete koje histeriše jer nije dobilo tuđu igračku u parku, Izrael sada optužuje ceo svet za antisemitizam. Traži od svojih “roditelja” pravo na kolonijalizam, onaj doseljenički, genocidni kolonijalizam, koji tako dobro poznaju SAD, Kanada, Velika Britanija — države koje su uz Nemačku osnovni finansijeri i pokrovitelji ovog masovnog, višedecenijskog zločina.
Americi, u ovom slučaju, nije dodeljena samo uloga finansijera. Ona je nalogodavac, vlasnik koji svesno i promišljeno pujdaju svog psa na plen. Ali to je tema za posebnu analizu.Pokušaj kooptiranja čitave jevrejske religije, zloupotreba optužbi za antisemitizam, stvorili su od vremena začetaka cionizma do danas veliki broj jevrejskih anticionista. Njihovi glasovi danas odjekuju sa protesta protiv izraelske politike širom sveta. Intelektualci kao što su Norman Finkelštajn, Ilan Pape, Maks Blumental, Gabor i Aron Mate, samo su neki od onih koji se bore protiv Izraela. Apsurdno je da se ti isti Jevreji danas u Nemačkoj suočavaju s nasiljem, da ih policija juri po ulicama i da se donose zakoni koji zabranjuju okupljanja, govor, isticanje palestinskih simbola.
I sve to dok je Nemačka drugi najveći izvoznik oružja u Izrael. Koji je to po redu Nemcima genocid da sprovode ili pomažu? Osiguravajući, izgleda, svoje pretplaćeno mesto na pogrešnoj strani istorije. Izraelsko društvo u celini, uz retke izuzetke, do te mere je prigrlilo supremacizam i dehumanizaciju Palestinaca da se genocid sada uzima kao politička norma. Istrebljenje Palestinaca nije pitanje koje deli izraelsko društvo; to je konsenzus.
U tom smislu, Izrael pred našim očima pokušava da odigra scenario od pre 150 godina — scenario kolonijalne ispostave belog Zapada. Time se, kao nikada pre od uspostave masovnih medija, ogoljuje suština zapadne imperije. Njeno supremacističko, rasističko srce, koje se i dalje krije iza ‘progresivne’ retorike. Upravo to vidimo i kod trenutne američke administracije, koja pokušava da sladunjavom, vouk retorikom sakrije odanost krvoločnoj spoljnoj politici.
Izrael je relikt prošlosti, metastaza kolonijalne logike koja se širi i uzima sve više domaćinovog prostora za disanje, kao karcinom na plućima. Njegov opstanak do sada zavisio je od opskurnosti u medijima i narativa koji decenijsku agresiju predstavlja kao “sukob dve strane” — sukob koji je suviše komplikovan da bi se razumeo. U stvarnosti, ovo je najočigledniji primer jednostrane odgovornosti. Suptilna propaganda, praćena optužbama za antisemitizam, večito naoržana i spremna kao artiljerija cionizma, sada se urušava.
Kada reflektor svetske javnosti dovoljno dugo osvetljava Tel Aviv, sve postaje jasno. Iza zlatnih plaža i hipsterskih kafića nalazi se etničko čišćenje, verski supremacizam, koncept odabranog naroda i genocid. To je cionistički kult, a amplituda njegovih zločina samo će ga ostaviti još usamljenijim.
Izraelsko društvo postaje i postajaće još radikalnije. Skoro 20% ljudi se iselilo u zemlje iz kojih su nekada došli da okupiraju ovu teritoriju. Oni koji su ostali, ujedinili su se, na primer, da brane pravo izraelskih vojnika da siluju zarobljenike. To je nivo normalizacije zločina na kojem se nalazimo.I zato, čak i poslednjem prolazniku mora biti jasno — gledamo poslednju ispostavu evropskog kolonijalizma, zakasnilu nekoliko vekova. Ova ideologija danas nema šta da traži sa svojim vrednostima u modernom svetu, koliko god on bio poremećen. A da je svet poremećen, pokazuje upravo to što genocid u direktnom prenosu traje već više od godinu dana.
