S obzirom na to da komentar po svojoj suštini ne predstavlja akciju, već reakciju, mogućnost komentarisanja na društvenim mrežama, stvorila je relacioni obrazac razmišljanja u kom se korisnik navikava da svoj stav zasniva isključivo u odnosu na već postojeću objavu. Navikavanje ljudi na neodgovorno iznošenje svog mišljenja o već objavljenom sadržaju, u čijem stvaranju oni nisu učestvovali, otvorilo je vrata kritizerstvu, čiji podrugljuv karakter ostavlja ozbiljne posledice po društvo. Problem koji podsmeh može izazvati ilustrovaćemo na primeru etiketa: teorija zavere i strani plaćenik.
Ko je odneo šalu i gde?
Mnoge teorije zavere, u zavisnosti od toga ko ih i kako plasira, nesumnjivo mogu izmamiti osmeh ako ne i izazvati gromoglasan smeh, pogotovo kada su u njih upletena i fantastična bića. Smeh u ovom slučaju zapravo predstavlja podsmeh, zato što nije izazvan namerno niti je vezan za komediju situacije, već se zasniva na nečijoj slabosti. Ova slabost može da se odnosi kako na diskutabilno psihičko zdravlje teoretičara zavere, tako i na njegovu negativnu karakternu osobinu kao što je drskost. Uzmimo da je neko javno izneo pro-nacionalnu teoriju zavere koja se žanrovski može svrstati u pseudo-istoriju. Podsmeh koji bi u ovom slučaju dolazio od akademskog istoričara, imao bi dvojaku posledicu:
1) Drskost koja prethodi podsmehu se ispoljava u tome što istoričar podrazumeva da su uživaoci pseudo-istorijskog sadržaja, dokoni ljudi koji ne znaju šta će od sebe, čime isključuje deo populacije koji je izložen takvom sadržaju zbog nepoverenja prema naučnim autoritetima. Ovo nepoverenje se zasniva na opravdanom, laičkom nepoznavanju naučne metodologije i suprotstavljenosti ličnim stavovima pojedinih istoričara koji su medijski eksponirani. Po uzoru na eksperiment sa malim Albertom može se ilustrovati emocionalno uslovljavanje koje pomaže stvaranju publike za pseudo-istorijski sadržaj. Ako naučna istina predstavlja neutralni stimulus koji ne izaziva reakciju (zbog nepoznavanja metodologije), a naučnik koji pripada atlantističkoj NVO eliti izaziva bezuslovnu reakciju (nepoverenje) kod pojedinca koji je nacionalno orijentisan – neminovno je da će naučna istina koju saopšti NVO naučnik izazvati nepoverenje prema „zvaničnoj nauci“.
2) Sam čin podsmevanja, u naučnim i stručnim krugovima može doprineti sužavanju vidika kod novih generacija, dok u odnosu prema javnosti svedoči da istoričara nije briga za njeno opravdano nepoverenje. Na taj način istoričar još više učvršćuje nepoverenje javnosti koje šarlatani koriste za izgradnju svoje karijere.
Najveći trik koji je strani plaćenik izveo je to da je ubedio svet da on ne postoji
Slična problematika se javlja pri korišćenju etikete „strani plaćenik“. U proteklih par godina bili smo svedoci višestrukog korišćenja ovog termina u javnom diskursu. Uzmimo za primer da je pripadnik vlasti nazvao nekoga iz opozicije stranim plaćenikom, a da ovaj to zapravo nije. Ispravna reakcija opozicinara treba da se svede na argumetnaciju i na iznošenje činjenica koje treba da svedoče istinu, a to je da opozicionar nije strani plaćenik. Ako opozicionar pored argumentacije krene da se skoncentrisano podsmeva toj optužbi, on relativizuje etiketu „stranog plaćenika“ koja koliko god da je nepravilno upotrebljavana u javnosti (i netačna u njegovom slučaju), ipak predstavlja nastojanje ljudi da političku situaciju sagledaju dublje od površne stranačke politike i binarne podele na vlast i opoziciju.
Pravedno izobličavanje
U knjizi „Terapija duše po Svetim Ocima (Mutacija duše savremenog čoveka)“ ruski psihoterapeut V. Nevjarovič piše: „Kritika je pravedno izobličavanje nedostataka s dobrim ciljem. Kritika nije pakosno izrugivanje nad slabošću ili svesno poniženje bližnjega.1“ Imperativ društvenih mreža, koji uz negovanje kulture komentarisanja konstantno poziva na iznošenje sopstvenog mišljenja, pod maskom slobode govora, zapravo afirmiše kritizerstvo koje je direktno upereno protiv ličnosti. Dakle, ako osvestimo da se u jezgru nekog fenomena nalazi netačnost ili neistina, na tu pojavu ne treba reagovati podsmehom i pristankom na kafansko nadmudrivanje po komentarima na internetu, već je treba razumeti kao nečiji nedostatak koji se razobličava mirnim, trpeljivim i dostojanstvenim svedočenjem Istine.
V. Nevjarovič, „Kritika i kritizerstvo“ u: grupa autora, Terapija duše po Svetim Ocima : (mutacije duše savremenog čoveka) : svetootačko učenje o isceljenju duše (zbornik), Svetigora, Cetinje, 2001, 156.
