Pred čitaocima našeg portala nalazi se naučni članak dr Stevana Gajića koji je prvobitno objavljen u naučnom zborniku „Medijska politika i evrointegracije“, 2020 godine. Naučni zbornik je priredila dr Irina Milutinović sa ciljem da predstavi najširi okvir medijskih reprezentacija u okviru evrointegracija. Dr Stevan Gajić je naučni saradnik Instituta za evropske studije i profeosr po pozivu katedre za uporednu politikologiju, Fakulteta za upravu i politiku Moskovskog državnog univerziteta za međunarodne odnose (MGIMO), pri ministarstvu spoljnih poslova Rusije.
Članak će biti tematski podeljen iz dva dela i prilagođen čitaocima našeg portala. Dr Stevan Gajić je u ovoj temeljnoj studiji subkulture mladih u Srbiji najviše naučne pažnje usmerio ka pojmovima kao što su reprezentacija, mediji, rep i kontrakultura. Zajednička okosnica ukupnog naučnog rada tiče se promene u ideološkim obrascima muzičkog izraza u Srbiji kao i svojevrsnog otuđenja i progona omladine iz srpske medijske sfere.
Ideš za Dubai1
Vreme posle 2012. karakteriše vidna depolitizacija u kontrakulturi mladih, međutim i ovde postoje izuzeci o kojima će kasnije biti reči. Teme rep muzike račvaju se generalno u dva smera: jedan koji opisuje „život u getu” i drugi koji je svojevrsno bekstvo i fantazija o bogatstvu i hedonizmu. Oba su na neki način posledica političkih promena iz 2012. godine, odnosno pobede Tomislava Nikolića na predsedničkim izborima nad Borisom Tadićem.
Pesme prvog smera repa, koje opisuju život, mogle bi se nazvati pesmama statusa kvo. Tu nema nikakvog idealizma, niti saveta i ni traga od rešenja i sve se, manje-više, svodi na opise, bilo da je reč o tome kako se puši marihuana u kraju, ili o teškoćama života. Kad je reč o pesmama prethodnog smera repa, „Sindikat” je izuzetak po doslednosti u čestom davanju saveta slušaocima kao u pesamama „Samo jedan život” (2001), „Duga je ulica” (2012), „Zajebi” (2011) ili „Za sve moje ljude” (2010). „Grupe kao što su ‘Beogradski sindikat’, kao što je Marčelo… imaju potrebu da ti daju neki model kako treba…”, objašnjava Gruja. „A naša, odnosno ‘Psihoaktiv’ pesma, je sastavljena od stvari koje nas okružuju i života kako teče, bez ikakvih sugestija… Ja ti dajem moj primer koji je možda crn, možda nekad beo, a ti sam zaključi šta je tu dobro, a šta nije, neću ti ja reći treba tako ili ne treba”.
Na pitanje kako je „Psihoaktiv” počeo da repuje i odakle teme koje pokriva, Gruja kaže: „Mi smo različitih generacija, od 1979. do 1991. godišta, i naša saradnja nije isključivo zbog muzike, mi smo se privatno družili u kraju i bez obzira na razliku u godinama… te teme su se same nametnule, to su stvari kojima si okružen. Tako diše blok. Nije samo to beznađe, ali ako to čini 90 odsto vremena kojim si okružen, onda naravno da će veći deo tema biti usmeren ka tim lošim stvarima”. Sada se većina repera ne bavi politikom, ali prema „Gruji” ova tema ipak nije potpuno iščezla, samo je razlika u tome što se pojavljuje u alegorijama: „Mi imamo rečenice u našim pesmama ‘Šta to nudi nam društvo’ ili ‘Niko nije smenjen što se s nama igra’, pecnemo mi vlast, ali ne poimence. Nije problem u imenu i prezimenu, već u sistemu koji non-stop izbacuje iste likove. Svako od 2000. godine ima putera na glavi”.
Gruja smatra da postoji suštinska razlika između Vučićeve i Tadićeve tehnologije vladanja. Kao primer je naveo jednu košarkašku utakmicu „Partizana” na kojoj je Boris Tadić bio prinuđen da sluša pesmu „Rep i grad” u kojoj je direktno pomenut.
To bi za Vučića danas bilo nezamislivo, jer je on i u opoziciji znao da iskoristi potencijal navijačkog nezadovoljstva, dok ga je na vlasti potčinio ili barem umirio. Poučen Tadićevim iskustvom, shvatio je da nezadovoljstvo prema njemu može upravo da dođe sa tribine. To mu je uvredljivim skandiranjem tribina i pokazala u oktobru 2014. na fudbalskoj utakmici Srbija–Albanija (na kojoj se dogodio i poznati skandal sa dronom „Velike Albanije”), ali su posle toga tribine postale primetno mirnije. Vučić, međutim, za razliku od Tadića, ipak ne izaziva sudbinu i ne pojavljuje se lično na stadionima, iako je, kako sam kaže, u mladosti kao vatreni navijač „Crvene zvezde” stalno išao na utakmice.
Foto: Marko Metlas
U intervjuu za NIN u julu 2020. košarkaški trener Duško Vujošević je rekao: „Ova vlast kupila je vođe i određene grupe navijača i Zvezde i Partizana, prema kojima se odnosi i koristi ih kao svoje falange” (Nikolić Đaković, 2020). Nekako uporedo sa stavljanjem tribine pod kontrolu, izgleda da je i rep na neki način „smiren”. Prema „Gruji”, suština problema je u sledećem: „Ništa se ne menja… To je od nas dovoljno, samo konstatujemo stvari kakve su… Za vreme demokrata koliko god da su bili loši i zasluženo su opljuvani, ali ti si opet imao jednu vrstu slobode da nisu držali sve na oku i imali svoje pipke svuda, da se sve branilo… A sećam se da smo bili u emisiji ‘Bunt’ na RTS, inače, super emisija. Ali nam je na početku rečeno da ne pominjemo vlast i Vučića. Pre nije bio pritisak do te mere da čak i nama koji inače ne bi pričali o tome u startu to kažu. Kad je na tom najmanjem nivou tako, sigurno je to razlog zašto je posle (2012. – prim. S. G.) manje tih pesama… Situacije koje su tu bile kad sam ja imao 15 godina i kada sad čujem klince u kraju i njihove teme… Isto je, samo je prošlo 15 godina”. Dakle, pored toga što je pritisak vlasti daleko veći u Vučićevom režimu u poređenju sa Tadićevim, razlog apatije ili svojevrsne nezainteresovanosti repera za strogo političke teme Gruja vidi i u izvesnoj beznadežnosti, nepromenljivosti u društvu.
Pojava jedne druge vrste muzike možda je i zanimljivija. To je muzika čiji koreni delimično jesu u repu, i deo repera poput grupe THCF, pomalo i „Marlon Brutal”, migrirao je ka njoj, ali ona nije rep. Dominantne teme ove nove muzike su bogatstvo, žene, kola, mondenske destinacije, luksuz, kokain i nezaobilazni kriminal. Pesme „Ideš za Kanadu” (Coby, 2015) grupe THCF ili „Krvavi Balkan” (Coby, 2017) koju je ista grupa uradila sa Cobijem (Coby), ocem osnivačem novog pravca kod nas, samo su početak ove muzike koja je kasnije evoluirala i suštinski joj je sa sve većom masovnošću i zaradom vremenom opadao umetnički kvalitet. Autotjun forma (iako banalno jednostavna za proizvodnju) pokazala se kao dosta lukrativna muzika, pa su izvođači poput Beograđanina Raste ili Jala Brata i Bube Korelija iz Sarajeva na njoj napravili prava mala bogatstva. Ovo je postala muzička maši- nerija sa lancem televizija i drugim fabrikama novca, a izvođači se toliko množe da postaju sve bezličniji i međusobno sličniji.
Ova muzika doživela je ekspanziju upravo od dolaska SNS na vlast. Da li postoji korelacija teško je reći, ali ovo je svakako soundtrack naprednjačke Srbije. Radi se o autotjun muzici i produkcijskoj kući IDJ video koja je simboliše. Dolazak „naprednjaka” na vlast doneo je novu estetiku. U centru Beograda su se pojavili novi striptiz barovi neposredno posle Nikolićeve pobede, a kockarnice (kladionice), kojih je i ranije bilo mnogo, otvarale su se kao pečurke posle kiše. Nova vlast je privatizovala nacionalnu avio-kompaniju JAT u saradnji sa emiratskim „Etihadom” i započela niz poslova sa Ujedinjenim Arapskim Emiratima, uključujući kontroverzni projekat izgradnje mini Dubaija u Beogradu – „Beograd na vodi”. Olakšano je putovanje u Emirate i otvorene su mnoge poslovne prilike, uključujući elitnu prostituciju devojaka iz Srbije, fenomen po kome su Emirati nadaleko poznati. Dubai je postao simbol, a autotjun muzika postala je muzička podloga novog životnog stila. Elementi istočne muzike (čak slične muzici našida iz novog talasa bliskoistočnih ratova) ušle su i u ovu novu muziku uključujući rep („Nikom nije noćas kao meni” (Coby, 2015), „Crni sin” (Cvija & Relja, Coby, 2016), „Barjak crn k’o noć” (Brutal, 2018)).
Gruja u novom zvuku prepoznaje primese istoka, orijentalnog, što je vidljivo kod maltene svih izvođača, u čemu vidi spoljni uticaj: „Svet diktira tempo koji se kod nas odrazi pet godina kasnije”. Ali ako su pojedini muzičari, verovatno i nesvesno, bili pod uticajem privlačne muzike, neki izvođači su otišli korak dalje. Estetika benda „Djans” i njenog izvođača „Young Palk” u saradnji sa „MC Stojanom” u spotu „Burj Khalifa” (2017), nazvanom po zgradi kojom je Vučić bio impresioniran i često je pominjao u pogledu budućeg izgleda „Beograda na vodi”, tipična je za ovakvu muziku. Ovaj spot je esencija Dubai estetike naprednjačke Srbije, ali sadrži i vrlo bizarnu erotizaciju estetike iz propagandnih spotova islamističkih paravojski. Karakteristika ovih spotova, posebno video-materijala ISIS-a, vrhunska je produkcija, što važi i za MC Stojanovu „Burj Khalifu”. Ali umesto maskiranih terorista koji poziraju sa oružjem i zastavama negde u pustinji, u hitu „Burj Khalifa”, koji ima desetine miliona pregleda na jutjubu, pojavljuju se izvođači pesme kao i hipererotizovane maskirane manekenke sa otkrivenim delovima tela, oko kojih se, kao i kod islamista usred pustinje, viore zastave. Tako da poznavaocima propagande ISIS-a, u kojima se pornografizuje i sama smrt, estetika „Burj Khalife” može delovati krajnje degutantno.
Uporedo sa ovim pojavili su se novi trendovi u kontrakulturi, prvo internet podkast emisije, među prvima „Balkan info” i njihova ikona Teša Tešanović, ali posle toga i jutjuberi koji su uglavnom došli iz sveta video igara „gejminga” (Muđa, Baka Prase…). Podkast emisije privukle su ne samo mlade, već i starije, i posvetile su priličnu pažnju politici, istoriji, alternativnoj istoriji, dajući priliku ozbiljnim gostima, ali i šarlatanima raznih vrsta. Jutjuberi su, pak, privukli ogroman broj mlađih tinejdžera, neku novu omladinu čije interesovanje za društvene događaje tek treba oceniti, ali primetan je otklon od politike i generalno nezainteresovanost za društvo. Ispostavi li se da je to pouzdan pokazatelj preovlađujuće atmosfere, u novom dobu teško da će biti mesta za rep. Gruja domaću rep muziku doživljava kao zabavu i tvrdi da je „budućnost repa prilično tužna, nesrećna… umire čak na svetskom nivou”. Prema njemu „autotjun nije rep, sve je isto i sve je sranje, a ti slušaj šta god hoćeš. Velika popularnost te muzike u omladini dovela je do toga da rep kao rep malo izumire. Izuzetak je Smoke Mardeljano. Mnogo je više love u toj novoj muzici”.
Sviće zora
Politika je od 2012. otišla u drugi plan, ali nije potpuno nestala iz repa. „Beogradski sindikat” ostao je dosledan svom stilu i s vremena na vreme izbacuje nove pesme poput „Sistem te laže” (2016), „Dogodine u Prizrenu” (2018), a tu je i najnovija politički nabijena pesma „Srbijo izvini” (2020). Grupa THCF je 2014. takođe napravila dosta uticajnu pesmu „Ne mrzim nikoga, ali ne dam ni na svoje” (2015), ali ovo je, kao i u slučaju „Sindikata”, ipak izuzetak:
„Mlad sam Srbin i zbog toga razna sranja trpim!
Ali kad poludim neka čuvaju se ludi ljudi!
Da si Srbin i da čuvaš svoju veru staru
To je zabranjeno reći ko ćirilica u Vukovaru
Ajmo Srbi! Ovo je za moju braću
Gde god da odem s’ njima ponosno ja staću
Dok vekovima otimaju ono što je naše
Kažu da smo slabi, a mi se držimo još jače
Ne mrzim nikoga, al’ ne dam ni na svoje
U našoj Republici Srpskoj braća nikog’ se ne boje
Dok nas ima dole svaka kuća je Srbija!
Naša zemlja voljena Kosovo Metohija!
Ljubav je u srcu seta k’o okean velika
Prokleta Amerika gde ima srpskih sinova
Naše majke i sestre, niko nema takve žene
One su jake i lepe, vatra teče im kroz vene
Pritiske izdržali poraza nema
Srbija je večna dok su njena deca zemlji verna”
Ovde je Gruja dobro objasnio generacijsku razliku između „sindikalaca”, njegove generacije i mladih koji tek dolaze: „Mi smo politiku hteli – ne hteli doživljavali jako strastveno, jer smo bili uključeni u političke procese. Čak i čovek koga ne interesuje znao je ko je, na primer, ministar finansija, a sada nove generacije… ne zanima ih politika… Oni su jako svesni, to su pametni ljudi, i svesni su da je sve loše, ali neće da se upuštaju u to, nego prihvate da je to tako. I svako će da ode preko ako ima šemu. Od 10 ljudi koje znam, devet bi otišlo makar za 300 evra višu platu… Kako ova vlast prati sve živo, kako gleda klipove, kako premotava, kako su osvetoljubivi na ličnom nivou… I onda i da zna sve neko bi ćutao radije o politici” (…).
„Muziku doživljavam na dva načina, sugestivna radi ovo, budi dobar, treniraj, ili zabavna da te opusti da ne misliš. Niko nije nasledio ‘Beogradski sindikat’. Izuzetak je Smoki koji je snimio pesmu za proteste, odlična pesma i pogodio je u centar… Nisu ljudi ništa gluplji nego ranije, oni su pametni i svesni i tačno znaju gde škripi, a škripi svugde. I to što neće da se puno izražavaju… ali kad se desi neki okidač i kada vide da negde može da se probije put, tu će da se pojave i da iznesu to… Pokazali su veliku snagu… Znaš koliko je tu murije bilo ako ti tu stojiš ideš jer znaš da si u pravu… e tako su i svi ti ljudi na protestima”.
Gruja je suštinski rekao da mladi nisu glupi, čak ni površni, već jednostavno znaju da ništa od njih ne zavisi i da ništa ne mogu da izmene, bar ne dok se ne dogodi okidač. I taj okidač bio je pokušaj uvođenja vanrednog stanja koje je Vučić želeo neposredno posle izbora za koje se ispostavilo da su održani u epidemiološki nebezbednim uslovima i da je vlast prikrivala pravu statistiku o broju obolelih i umrlih tokom pandemije Covid-19. Protesti su pokazali da nova generacija uopšte nije nezainteresovana, već je možda i borbenija i spremnija na ličnu žrtvu ukoliko oseti da može nešto da promeni. I tako je beogradski protest, iako je uzrok dosta kompleksniji, u svetu ubrzo brendiran kao prvi nasilni veliki protest protiv policijskih mera tokom pandemije virusa korona. Kasnije su slični protesti viđeni širom Evrope. Ovaj protest porodio je i svoje heroje, poput momka koji je u kameru rekao: „Ćale, ovo je za tebe”. Protesti 2020. nisu zaobišli rep scenu. Najupečatljivija bila je pesma „Ja neću” (2020) Smoki Mardeljana. Kako je Gruja objasnio, mladi su pokazali da uopšte nisu beslovesna stoka koja nema osećaj za politiku. Naprotiv, i te kako su motivisani za borbu kada osete da postoji smisao:
„Da štiti i da služi al izgleda da narod sluga je…
Hoće i na žene i na decu bre da udare
I cokule i ruke su vam krvave
Sa njima kući decu grlite a duše prljave
Na dušama Bog zna kol’ko duša nosite
Al svemu dođe kraj pa i vama kraj doći će
Krvare mi pluća, gore mi slepoočnice
Al život je jedan neću da mi u grču protiče
Bacili su kamenje i suzavce
Kamere i sajovce da biju nas i uhapse
Hoće da se ubace al odaju ih pogledi
Narod sve vidi, narod ovde je da pobedi
I za vašu i za našu decu
Da slušam vas i gledam i da trpim više neć
Na ulicu svi kreću i sve su više spremni
A ima nas i videćeš kad čovek povileni
Ja neću takvu Srbiju ni takvu muriju!
Guše nas i hoće da nas ubiju – ma nek me ubiju!
Zapalite mi sveću i napišite na vencu da ovo je za našu decu!
Neću da nam idu mladi ljudi brate
A znam da oni hoće da se vrate…
Neću da mi guše reku i šumu seku i neću da me oči peku
Prebili ste sve što vam se na putu našlo
I zato takve ljude nikad ne bih nazvao braćom
Pokaj se na vreme dok još nije kasno
Svima nam je dozlogrdilo vreme mračno
Ovog puta ugazili su u svoje sranje
U strahu je pa zato i šalje sve to naoružanje
Krvare nam glave i na ulici je klanje
Al nas ima više a vas ima manje!
A nasilje nije rešenje
Al ne znam ko će da trpi ovakvo poniženje
Nemate dostojanstvo ni čast ni poštenje
I zato ljudi u vas nemaju poverenje
A posle svega to se teško stiče
Neće više proći sve te šuplje priče I dosta dugo biće bolje neko viče
‘Ovo je borba za slobodu nek’ se svako s’ puta miče!’
Neću da nam idu mladi ljudi brate
A znam da oni hoće da se vrate…
Neću da mi guše reku i šumu seku
I neću da kenjaju po običnom čoveku!”
Ovim povodom oglasili su se i veterani hip-hopa „Beogradski sindikat” pesmom „Izvini Srbijo” (2020). Premda „sindikalci” sada po godinama više nisu deo generacije mladih, odlično su opisali njihova osećanja, poput Mardeljana koji im je uzrastom bliži. Možda je razlog za ovo upravo neodrastanje koje sam prethodno opisao.
„…Ako ovako se nastavi, ovde niko neće ostati
Sem: lopovi, kerovi, botovi, gasi svetlo poslednji
Ne brini, mama, što noćas nema mene
Tu sam na ulici gde čuju se sirene
Izvini, ćale, znam da ne stižem na vreme
Ali ono što si počeo završiću za tebe
Šatro Zlatno doba, u stvari mrkli mrak je
Ko šampanjac, kad slave, otvaraju nam glave
Lete po deci gumeni meci
Kačket-torbica, napada konjica
Oklopna vozila, marica bolnička
Od bojevih otrova pluća mi propala
Nismo huligani, mi smo zbunjeni i sami
Ne, nismo protiv države al’ jesmo protiv vlasti…
Niko nas ništa ne pita, oni se samo dogovore
Onda ga vode u odaje, tamo gde zemlja se prodaje
Mozak nam ispiraju da borba nema poente
Da teorija zavere je sve što se pomene
Da ovde nema promene, nema narod ko da pokrene
Da nema druge opcije sem da pakujemo kofere
Al’ ne mogu da pobegnem jer ovde nam je korenje
I stoput da me zgazite ja ću opet da se podignem
Oteli ste sve i još bi da mi sudite
Kol’ko god da mi nudite, duvajte
Nećete moći da me kupite
Možda je grad vaš al’ su ovo moje ulice
I kad popuni ih narod, nemoj posle da se čudite”.
Protesti leta 2020. definišu današnje mlade na isti način kao protesti 2008. prethodnu generaciju. Protesti su počeli iz Studentskog grada na Novom Beogradu i trajali nekoliko dana. Izuzev jedne noći, obeležili su ih žestoki sukobi sa policijom i jasne političke poruke demonstranata protiv režima. Protesti nisu imali vođe, iako je bilo pokušaja (uglavnom vlasti preko ubačenih „vođa”) da budu preuzeti. Protesti leta 2020. nisu se dogodili tek tako, već u kontekstu litija u Crnoj Gori koje oslobađaju od straha. A na vrhuncu litija oglasili su se „sindikalci”, veterani hip-hopa, singlom „Sviće zora”. Srbija i Crna Gora jesu spojeni sudovi i opet je na antikovid protestima „novi B92”, televizija N1, bila skandalizovana nacionalističkim pesmama, porukama, zastavama. Ovo se odnosi pre svega na desk, ne toliko na reportere koji su vrlo često saosećali sa demonstrantima koji su se žestoko borili, iako su besumučno tučeni i to ne samo od policije, već navodno i od pripadnika pojedinih navijačkih grupa.
Da li će rep ostati medij političkog izražavanja ostaje pitanje, kao što je upitno i da li će to biti tribina. Stvari svakako nisu više tako jasne kao što su bile između 2008. i 2012. godine. Najvažnija je, ipak, činjenica da su mladi više nego uverljivo pokazali da nisu apatični i da se mediji izgnanika iz mejnstrima prilagođavaju vremenu u kome žive.
- Naslov je pozajmljen iz refrena pesme „Dubai” hrvatske grupe „Krank švester”. Ta pesma na ironičan način izvrgava ruglu estetiku kojom se bavi ovo poglavlje. ↩︎
