Pred vama nalazi se tekst velikog Malkom Eksa o cionističko-palestinskom problemu koji je napisan kao novinski članak za Egipatsku Gazetu 17. septembra 1964. godine. Nema potrebe naglašavati britku i silovitu misao ove velike istorijske figure u svetu konfliktnih teorija i revolucionarne delatnosti, dovoljno je pročitati njegovu biografiju i odslušati par emisija-i-javnih govora kako bi se njegova izvanderdna vrednost spoznala. Malkolm Eks, nažalost, nije doživeo da svoju misao razvije celovito i da je tim putem „lansira“ u političko-filozofski svet. U tome su ga 21. februara 1965. godine sprečile CIA i organizacija poznatija kao Nacija Islama (čiji je fundamentalni član bio sam Malkolm Eks od 1952. godine do njihovog raskola 8. marta 1964. godine), koju je CIA iskoristila kao posredno sredstvo za anihilaciju putem atentata jedne ozbiljne pretnje koja se ogledala u veličini i snazi ličnosti Malkolma Eksa.
U principu, u tom atentatu se može spoznati perverzna i cinična priroda američkog državnog rezona, jer ne zaboravimo da je u to doba došlo do kubanske krize (dakle, američki državni rezon je vodio rat sa Sovjetskim Savezom na spoljašnjem planu istodobno vodeći rat na unutrašnjem planu sa raznim političkim pokretima za civilna prava i sl.), atentata predsednika Kenedija (1963) i atentata na Martin Luter Kinga (1968). „The land of milk and honey“ je bila samo ta pojavna forma kojom je američki državni rezon varao celi svet predstavljajući sebe kao stožera univerzalnih vrednosti slobode i ljudskih prava, dok je istodobno na dijalektički način putem inverzije „isisavao“ prirodne resurse celog sveta (naftu, gas, radnu snagu) kao i supstanciju svakog suverenog nacionalnog identiteta koji nije verovao i koji nije blagonaklon prema tom vorholističkom triku ogledanog u plasiranju te lažne slike sebe kao – svemirskog dobrotvora i čuvara mira.
Malkolm Eks je svakako sve ovo spoznao i prozreo 1964. godine u aprilu kada je otišao na Hadž u Meku, i kada mu je tom prilikom vodič kroz hadžiluk bio Bosanac koji je imao plave oči i plavu kosu. Njegova militantna politička platforma i filozofska misao „belog tlačitelja“ u tom momentu dobija svoj potpuni obrt jer tada shvata da problem tlačenja nije u boji kože već u američkom državnom aparatu sa svim svojim tehnikama vladanja (vidljivim i nevidljim). Tolika je bila njegova snaga. Jedan susret i jedno transcendentno duhovno iskustvo, koje je bilo posredovano Bosancem, bilo je dovoljno da Malkolm u potpunosti promeni svoju epistemološku osnovu i da tim putem promeni svoju svest-i-percepciju i postavivši je na pravo mesto problema – u američkom državnom rezonu i ciničnoj politici koju oblikuju kapital i represija-uništenje svega što sprečava širenje i akumulaciju kapitala. Ergo, nije ni čudo da je ovaj tekst napisan 7 meseci kasnije a da je ubijen 11 meseci kasnije. Toliko je radikalno promenio gledište da je jedan jedini susret Martina Lutera Kinga sa njim (26. mart 1964. godine) stvorio glavobolju američkom državnom rezonu, do te mere, da je morao biti izvršen proksi atentat (sa tri atentatora) na njega dok je držao govor na Menhetnu u Njujorku 21. februara 1964. godine.
U ovom tekstu prepoznaćete sve elemente i celu istinu onoga što se danas dešava u Palestini i Libanu, o genocidu i propratnim perverznim tehnikama putem kojih američki državni rezon zataškava i vorholizuje istinu-u-predstavu, tobože, predstavu nekakve nužnosti i odbrane koju američki državni ideološki aparat takvu potom plasira svetu – dok nesmetano i bezbrižno cionistička „bagra“ izvodi genocid u ime „Velikog Izrailja“. Ovaj tekst ima vrednost visokog reda zato što ga vreme nije okrnjilo i zato što je i dan danas aktuelan, da ne kažem da je ovaj članak aktuelniji nego ikad. Kada budete pročitali ovaj članak sami prosudite, zašto ništa suštinski ne znate o Malkolmu Eksu (čast izuzecima koji znaju!) dok o Martin Luter Kingu znate i više nego dovoljno jer je svrstan u udžbenike i tako svrstan je deo školskog programa. Zašto je to tako, na vama je da prosudite. A, Malkolmu hvala za sve što je uradio za tih 12 godina svoje delatnosti jer je za mene bio suštinska i najveća inspiracija od svih istorijskih ličnosti. Njegova priča tako tragična i neispričana do kraja je za mene bila i biće najlepša i najhrabrija priča. Ima nečeg lepog u svemu tome.
Vladimir Bolta
Židovske vojske koje sada okupiraju Palestinu tvrde da su njihovi drevni jevrejski proroci predvideli da će u „poslednjim danima ovog sveta“ njihov Bog podići „mesiju“ koji će ih voditi ka njihovoj obećanoj zemlji, gde će uspostaviti svoju „božansku“ vlast. Ova „božanska“ vlast omogućila bi im da „vladaju svim drugim narodima čvrstom rukom“.
Ako izraelski cionisti veruju da je njihova sadašnja okupacija arapske Palestine ispunjenje proročanstava njihovih jevrejskih proroka, onda takođe religijski veruju da Izrael mora ispuniti svoju „božansku“ misiju da vlada svim drugim narodima čvrstom rukom, što samo znači drugačiji oblik vladavine, čak i čvrsto ukorenjeniji od onog bivših evropskih kolonijalnih sila.
Ovi izraelski cionisti religijski veruju da ih je njihov jevrejski Bog odabrao da zamene zastareli evropski kolonijalizam sa novim oblikom kolonijalizma, tako dobro prikrivenim da će im omogućiti da prevari afričke narode da se dobrovoljno potčine njihovoj „božanskoj“ vlasti i vođstvu, a da pritom afrički narodi ne budu svesni da su još uvek kolonizovani.
Kamuflaža
Izraelski cionisti su uvereni da su uspešno prikrili svoj novi oblik kolonijalizma. Njihov kolonijalizam izgleda „dobronamerno“, „humanitarno“, sistem kroz koji vladaju jednostavno tako što teraju svoje potencijalne žrtve da prihvate njihove prijateljske ponude ekonomske „pomoći“ i druge primamljive poklone, koje im nude pred novopečenim afričkim državama čije ekonomije se suočavaju sa velikim poteškoćama. Tokom 19. veka, kada su mase ovde u Africi bile uglavnom nepismene, bilo je lako evropskim imperijalistima da njima vladaju „silom i strahom“, ali u ovoj sadašnjoj eri prosvetljenja, afričke mase se bude, i sada je nemoguće držati ih u pokornosti zastarelim metodama 19. veka.
Imperijalisti su stoga bili primorani da smišljaju nove metode. Pošto više ne mogu primorati ili plašiti mase na pokornost, moraju osmisliti savremene metode koje će im omogućiti da manevrišu afričke mase u dobrovoljnu pokornost.
Savremeno oružje neo-imperijalizma 20. veka je „dolarizam“. Cionisti su ovladali naukom dolarizma: sposobnošću da se predstave kao prijatelji i donatori, donoseći poklone i razne oblike ekonomske pomoći i tehničke asistencije. Tako je moć i uticaj cionističkog Izraela u mnogim novonastalim „nezavisnim“ afričkim državama postala još čvršća nego što je bila moć evropskih kolonijalista 18. veka… a ovaj novi oblik cionističkog kolonijalizma razlikuje se samo po formi i metodi, ali nikada po motivu ili cilju. Na kraju 19. veka, kada su evropski imperijalisti mudro predvideli da se budeći narodi Afrike neće pokoriti njihovim starim metodama vladavine silom i strahom, ovi večito zavereni imperijalisti su morali stvoriti „novo oružje“ i pronaći „novu bazu“ za to oružje.
Dolarizam
Oružje broj jedan imperijalizma 20. veka je cionistički dolarizam, a jedna od glavnih baza za ovo oružje je cionistički Izrael. Evropski imperijalisti koji su uvek lukavi su mudro postavili Izrael tamo gde je mogao geografski podeliti arapski svet, infiltrirati se i posejati seme razdora među afričkim liderima i takođe podeliti Afrikance protiv Azijata.
Cionistička izraelska okupacija arapske Palestine primorala je arapski svet da troši milijarde dragocenih dolara na naoružanje, što onemogućava ovim novim nezavisnim arapskim nacijama da se koncentrišu na jačanje ekonomija svojih zemalja i podizanje životnog standarda svog naroda.
A kontinuirani niski životni standard u arapskom svetu vešto su iskoristili cionistički propagandisti da bi Afrikancima ukazali da arapski lideri nisu intelektualno ili tehnički kvalifikovani da podignu životni standard svog naroda… tako, indirektno navodeći Afrikance da se okrenu od Arapa ka Izraelcima radi nastavnika i tehničke pomoći.
„Oni slome ptici krilo, a onda je osuđuju što ne leti tako brzo kao oni“.
Imperijalisti uvek izgledaju dobro, ali to je samo zato što se takmiče sa ekonomski osakaćenim novim nezavisnim zemljama čije su ekonomije zapravo osakaćene cionističko-kapitalističkom zaverom. Oni ne mogu da se suprotstave fer konkurenciji, pa se plaše poziva Gamala Abdula Nasera na afričko-arapsko jedinstvo pod socijalizmom.
Mesija?
Ako je „verski“ zahtev cionista tačan da ih treba voditi do obećane zemlje njihov mesija, i da je trenutna okupacija arapske Palestine ispunjenje tog proročanstva: gde je njihov mesija kojem su njihovi proroci rekli da će dobiti zasluge za vođenje njih tamo? To je bio [posrednik Ujedinjenih nacija] Ralf Banč koji je „pregovarao“ cionistima u posedu okupirane Palestine! Da li je Ralf Banč mesija cionizma? Ako Ralf Banč nije njihov mesija, a njihov mesija još nije došao, šta oni rade u Palestini pre nego što se njihov mesija pojavi?
Da li su cionisti imali legalno ili moralno pravo da napadnu arapsku Palestinu, iskorene arapske građane iz njihovih domova i prisvoje svu arapsku imovinu samo na osnovu „verskog“ zahteva da su njihovi preci živeli tamo pre hiljadama godina? Samo pre hiljadu godina, Mavri su živeli u Španiji. Da li bi to dalo današnjim Mavrima legalno i moralno pravo da napadnu Iberijsko poluostrvo, istisnu španske građane i uspostave novu marokansku naciju… gde je nekada bila Španija, kao što su evropski cionisti učinili našoj arapskoj braći i sestrama u Palestini?
Ukratko, cionistički argument za pravdanje trenutne okupacije arapske Palestine od strane Izraela nema inteligentnu ili pravnu osnovu u istoriji… čak ni u njihovoj vlastitoj religiji. Gde je njihov mesija?
