Ko je odrastao devedesetih i gledao televiziju možda se seća apela glumice Branke Veselinović da treba ustajati starijim ljudima u jednom od priloga Beogradske hronike. Taj običaj, još iz doba bumerske generacije i ranije, nešto je što se ureže u mladog pojedinca, naročito ako je starmali ili se druži sa starijim ljudima. Međutim, za ljude koji znaju šta je dobro i koji umeju da pohvataju konce sistematičnosti, to je nešto što je stalno i što se prećutno ne dovodi u pitanje. Upravo ta problematika da mora da se ćuti o stečenom znanju i metodologiji iznedrila je srpski hip-hop kakav poznajemo. Dakle, da bi se postao pesnik, mora postojati zvanično školsko obrazovanje pomešano sa sposobnošću pojedinca da se namesti kao vidra između slogova i rečenica.
Želja za produkcijom i tehnološka pismenost neke su od glavnih pokretača svih muzičkih pravaca, a naročito hip-hopa. Demokratizacija u tome ko može da pravi muziku proizvodi efekat da samo onaj ko sistematski uči i onaj koji ne govori o izvoru svoga znanja može da se bavi produkcijom hip-hopa. Taj hermetični princip napravio je poruku tekstova, kao i samu strukturu koja robuje strukturi, to jest, postaju sami sebi svrha. U bukvalnom značenju, to bi bilo štampanje jednih te istih bukvara ili udžbenika, a većinska produkcija prepričavanje jednog te istog gradiva. Dakle, hip-hop u Srbiji ne može postojati izvan onoga što nije naučeno u školi ili iz udžbenika, iako nam je predstavljeno kao nekakav potpis ulice.
“Nova govedina, Crna Gora, Vojvodina”
Lažni momci sa beogradskog asfalta žive samo u pravopisnoj strukturi, a mišljenje o njima leži u načinu kako se nešto piše, kako se radi tekst, znači, ne zbog mangupa samih, nego zbog teksta o njima. Ko poseduje sredstva za produkciju jednog albuma? Pa naravno – neko ko je u sistemu znanja i privređivanja.
Strofa iz pesme Beogradskog sindikata – „Nova govedina, Crna Gora, Vojvodina“ teži da predstavi teret prljavih političara oko vrata srpskog naroda. Crna Gora i Vojvodina predstavlja problem o kome se govori u dnevnoj štampi još od početka devedesetih, slušalac „Govedine“, u zavisnosti od toga da li je priklonjen Radikalima šešeljevcima ili je urbani beograđanin, dobro razume o čemu se u ovom stihu radi, a u kontekstu kritike zadriglih političara to biva uvijeno u oblandu borbe protiv nepravde u društvu. Stih „Nova govedina, Crna Gora, Vojvodina“, iako na prvi pogled deluje kao narodnjačka državotvorna kritika sistema, u stvari predstavlja refleksiju naučenog govora urbane beogradske klase i njihovih kanala. Kanali bi bili njihovi drugari iz različitih društvenih slojeva po dubini. Naime, obrazovan čovek, ili čovek koji čita novine, koji se razume u kompleksnost političke situacije u Crnoj Gori toga doba, ide linijom manjeg otpora i ne želi da istrčava pred rudu sa zaključcima, a to je upravo poruka i poenta znanja – uvek vagati i sagledavati stvari.
Po tom modelu, vladavina Čanka u Vojvodini i Mila Đukanovića u Crnoj Gori bili bi nešto što je, u ovom slučaju početkom dvehiljaditih, kamen oko vrata srpskom građaninu, a znajući šta se desilo nekoliko godina posle te pesme, referendum u Crnoj Gori, dolazi se do zaključka da se status Crne Gore već tada znao od strane dela javnosti koja čita iz bukvara (dosovska štampa) i da taj stih nije kritika stanja u društvu, nego afirmacija onoga šta treba da se desi.
Tokom celih dvehiljditih, reperi u Srbiji neće odstupiti od držanja linije manjeg otpora i uklopljavanja u sistem. Čovek bi zbog ovoga pomislio da se pojavom smešnih klipova u repu konačno dešava odstupanje od pravila u njemu. Međutim, najbliže što može da bude rep nezavistan od bukvara je rep pesma o Voji Šešelju koju su napravili članovi Srpske radikalne stranke. Iako je Šešelj doktor nauka i uvaženi pravnik, a njegova stranka borac za demokratičnost, on ipak odstupa od sistema.
Razočaranje kreatora dosovskog medijskog sadržaja i verovanje u postojanje tranzicije u društvu prouzrokovalo je razna lutanja i vraćanje dizel kulturi, koja je osamdesetih i devedesetih bila simbol Evrope, dok je u isto vreme bila prezrena od publike koja ima istančan ukus zbog svoje površnosti. Dakle, stvaranje dizel sadržaja u repu zapravo je bila poruka sopstvenoj grupaciji koja je još devedesetih saznala da je dizel, nespontano uveden u Srbiju, samo posledica tih kretanja.
Lepa sela lepo gore, tarzanke, patike i trenerke nisu samo ajtemi Šengena, nego su i prepoznatljiv amblem lamentisanja i svođenja društva na iste kritike. Oni su kritika pogrešnih tendencija u društvu, jer u zemljama Šengena ljudi nose tarzanke i trenerke neironično uklopljeni u obrazovanje, a u Srbiji ih nose ljudi koji nisu dovoljno obrazovani. Ipak, kad bi se gledalo procentualno, jedini koji su stvarno nosili ove ajteme Šengena bili su upravo ljudi koji su obrazovani, tako da reperi kad pevaju o dizelašima, kao, veličajući ih, u stvari veličaju obrazovane ljude i sve vreme čitaju iz bukvara.
Teret bukvara trpi i patriotski rep, baš onaj za koji bi prvi pomislili da je iz naroda, nebrušen. On je nastao iz onoga što je prošlo čvrstu lektorsku ruku. Propušteno je samo ono što treba da se pročita, i postoje ključne rečenice i mišljenja. Zabrinutost za sudbinu Kosova i Metohije i preispitivanje autoriteta, opet naizgled nešto što dolazi iz naroda, a u stvari je prepisano iz bukvara. Patriotski gengsta rep neprestano drži slušaoca na klackalici između pouka o slobodi pojedinca i borbe za očuvanje nacije. Čovek je u tome slobodan da samostalno odlučuje da preispituje autoritete, ali nikad ne sme izdati autoritet srpstva. Ovakvo držanje čovaka, da bude u stalnoj fazi prilagođavanja i da nikad ne talasa, idealan je kalup u koji je smešten slušalac. Neko ugrožava srpstvo? Čekaj da pogledam šta piše ili kaže ovaj ili onaj. U isto vreme, gangsterski rep je pacifikovao slušaoca i održao ga u prividu naučenog buntovništva i individualne slobode koju je naučio da treba da baštini.
