U svetu koji zagovara polarizaciju na svakom planu, postoje pojedine kulture i narodi koji svojim jakim identitetom mogu da odgovore na “mi i oni” podelu. Duboko verujem da je jedan od takvih entiteta i narod kome pripadam, ali ovde je će biti reči o drugom, geografski udaljenom narodu; a sličnosti između puteva i sudbina ova dva naroda same nameću određene poruke.
U subotu su u Gruziji održani izbori, koje veliki deo “ove” i “one” medijske agende karakteriše kao istorijske i sudbonosne. Navodno, to su izbori koji će odrediti poziciju Gruzije u modernom “hladnom ratu”. Narativ koji Zapad forsira u gotovo svakoj situaciji gde neka od država još nije “oslobođena diktature”, pa se onda “prirodnim putem” u njoj stvori opozicija koja diže dramu sa uvek istim postavkama. U nekim državama situacija je malo komplikovanija, a zbog svoje istorije i odnosa sa susednim državama Gruzija je upravo takva.
Ozloglašeni “Gruzijski san” proglasio je pobedu i sva je prilika da će ostati na vlasti. Opozicija (kakvo čudo!) ne priznaje rezultate i sada već postaje jasno kakav program sledi. Ono što je važnije je odgovoriti na pitanje koliko je realna u medijima sveprisutna polarizacija, nazivanje izbora referendumom između Gruzije u Ruskom svetu i Gruzije na Zapadu, tj. da li će pobedom “Gruzijskog sna” ova država postati novi ruski saveznik.
Gruzija kroz istoriju
Ukoliko ne želimo da interesovanje za ovu temu svedemo na serviranu podelu, lako prihvatiljivu za srpski mentalitet nagrižen navijačkim sklonostima i podeli na “naše” i “izdajnike”, onda bismo, kako bismo razumeli situaciju u kojoj je Gruzija danas, morali da zagrebemo malo po istoriji.
Gruzini spadaju u jedan od nastarijih naroda na ovom prostoru, imali su veoma razvijenu kulturu pre Hrista i uz još par naroda spadaju u starosedeoce u oblasti Kavkaza. Gruzija je najstarija hrišćanska država, primili su Hrišćanstvo u 4. veku i od tada Hrišćanstvo postaje neodvojivi deo gruzijskog naroda i kulture. Od samih početaka državnosti okruženi su neprijateljski i kolonijalno nastrojenim državama, što se neće promeniti do danas. Mnogo stradaju od Persijanaca i Turaka, padaju u ropstvo i periodično obnavljaju državnost ili je održavaju na nekim nezavisnim, manjim i u planinama gotovo nepristupačnim teritorijama.
Ovo je najkraći pregled korena gruzijske državnosti i na neke detalje ćemo se vratiti kasnije. Za ovu priču veoma je važan poslednji gubitak samostalnosti. Nakon gotovo pet vekova (poznato?) ropstva pod Persijancima i Turcima, Gruzija uspeva da pruži otpor i pojedini delovi na kojima žive Gruzijci su oslobođeni. Ali, 1801. Carska Rusija preuzima vlast nad njima i u narednom periodu svi delovi na kojima žive Gruzijci padaju pod kontrolu Carstva. U narednom veku začinje se klica odbojnosti gruzijskog naroda prema Rusiji koja traje do danas. Stvaraju se nacionalni pokreti i nezadovoljstvo eskalira u vreme kad se stvorila šansa za to – u periodu Oktobarske revolucije. Gruzija proglašava nezavisnost, koja će trajati svega par godina, dok 1921. Crvena Armija predvođena rođenim Gruzijcem i verovatno najpoznatijim pripadnikom ovog naroda – Staljinom, izvršava invaziju i 1922. Gruzija je pripojena SSSR-u. Paralelno sa nezavisnošću države, Gruzijska Crkva vraća autokefalnost 1917. godine, biva priznata od Vaseljenske i većine drugih pravoslavnih Crkava, i, za razliku od države, tu samostalnost više nije gubila, iako je od Ruske Crkve priznata tek krajem prošlog veka.
Nakon raspada Sovjetskog Saveza, Gruziju potresaju krize, građanski ratovi, siromaštvo i nestabilnost na delovima teritorija (poznato?). Period nestabilnosti traje do početka dvadeset i prvog veka, a onda…
Revolucija ruža
Čovekoljubivi i pravdoljubivi Zapad više nije mogao da gleda nesreću gruzijskog naroda, pa je konačno reagovao. Na scenu stupa ličnost koja je bez svake dileme obeležila moderni period gruzijske istorije – Mihail Sakašvili. Otvoreno pro-zapadno orijentisan ali i (za naše prilike zvuči konfuzno!) snažno nacionalistički opredeljen, Sakašvili dolazi na vlast 2003. godine. Izbegavajući pomenutu “crno-belu” postavku stvari, treba da sagledamo sve uspehe i neuspehe Sakašvilijevog režima.
Verovatno najvažnija stvar koju Sakašvili, inače školovan u SAD-u, sprovodi je beskompromisni raskid sa komunizmom. Ovaj proces, sličan kao u još nekim zemljama Istoka, u koje ne spada naša, bio je važan iz više aspekata. Pored zabrane komunizma kao ideologije i svakog komunističkog pokreta, komunizam se u istorijskom kontekstu izjednačava sa nacizmom. Raskida se sa komunističkim mentalitetom u samom narodu, izvršavaju se reforme i dovođenjem mladih ljudi, odraslih u post-komunističkom periodu, uz one koji su odrasli i školovali se na zapadu, vrši se nagli prekid komunističke tradicije u svim aspektima društva. Tako odricanje od komunizma nije ostalo samo na zapaljivim predizbornim parolama, već je ono proželo sve pore društva, vršeći dezinfekciju prostora. Ovo je bilo moguće i iz razloga što u ma čijem ropstvu bio, gruzijski narod je jako držao do svog identiteta i kulture. Ovaj narod ima tradiciju stariju od gotovo svakog zavojevača, koja mu nije dozvoljavala da tek tako prikloni vrat svakoj sili koja naiđe. Upravo na taj momenat, koji je dosta ranije osetila Rusija, nije računao Zapad.
Sakašvilijev režim karakteriše i zaoštravanje pozicije prema Rusiji. Iako raspoloženje naroda prema Rusiji nikad nije bilo pozitivno, bilo je umerenijih i ekstremnijih perioda. Sakašvili pripada otvoreno anti-ruskoj strani i Zapad, koji mu je i davao legitimitet i podršku, to oseća. Osnažen “vetrom u leđa” koji je osetio od strane administracije Džordža Buša, Sakašvili kreće u, ispostaviće se za njega lično, a umalo i za Gruziju, samoubilački pohod. Teritorije Abhazije i Južne Osetije od početka devedestih su van kontrole Gruzije, i 2008. godine, nakon sve češćih terorističkih akcija na ovim teritorijama, ohrabren otvorenom podrškom SAD-a i prividnim ćutnjem Rusije, Sakašvili kreće u vojnu akciju, koju Rusija karakteriše kao “agresiju”, na koju odgovara oružanom intervencijom koja ubrzo zahvata i gradove širom Gruzije. Epilog za Gruziju biva kapitulacija, mnogo žrtava, mirovni pregovori predvođeni Sarkozijem, a Rusija i još nekolimo država priznaju nezavisnost Abhazije i Južne Osetije.
Narednih godina, Sakašvilijev autoritet opada, što je rezultirlo promenom 2012. godine, kada na vlast dolazi “Gruzijski san”.
Moderna Gruzija između Zapada i Rusije
“Gruzijski san” dolazi na vlast verovatno kao plod Sakašvilijevih loših poteza. Ishitreni rat koštao je Gruziju puno, privreda se teško oporavljala, logično, korupcija režima se povećavala (na kraju je i sam Sakašvili osuđen nakon odlaska sa vlasti, zbog čega traži azil u – Ukrajini!). Ipak, pojačava se skepsa naroda prema evropskim integracijama, iako formalno veći deo naroda i dalje ostaje proevropski nastrojen. Ono što nesumnjivo koči “evropski put” Gruzije su one reforme koje gruzijski narod teško prihvata. Neoliberalizam i svi njegovi produkti nikako nisu mogli da se “prime” na tvrdokornom kavkaskom području. Ovde leži ključ promene, i tu energiju novih generacija Gruzijaca kanalisao je u sebi “Gruzijski san”.
Da li je realna priča o ovoj opciji kao “proruskoj”, koja se u poslednjem periodu provlači od strane zapadnih medija i gruzijske opozicije, koju (nezvanično) predvodi Sakašvili, koji je nakon povratka iz Ukrajine sada u gruzijskom zatvoru? Ovakvo “zastrašivanje” je neosnovano i mnogo je primera za to. Prvi se vidi po samom paničnom duhu, koji vrišti iz naslova i izjava zapadnih medija i koji je već dobro poznat i “oproban” na mnogim drugim teritorijama (poslednja takva je Poljska). Drugo, za dvanaest godina, koliko traje ova vlast, odnosi sa Rusijom su prilično umereni, za razliku od ekstremističmih Sakašvilijevih. Po sredi je, ipak, nešto drugo…
“Gruzijski san” spada u partije konzervativnog opredeljenja i kao takav nije prihvatio sve diktate Zapada, i naravno, kamen spoticanja u velikom broju slučajeva bila je “gej parada”. Svaki pokušaj održavanja bilo kakvih promocija LGBT ideologije u Gruziji je naišao na odsečnu reakciju naroda. Ovakav odnos nije, kao u nekim državama, naglo zatajio, već je u kontinuitetu sprečavan svaki pokušaj nametanja LGBT ideologije na bilo koji način, od strane naroda i uz reakciju Crkve. Epilog toga bio je da vlada koju predvodi “Gruzijski san” donese zakon koji zabranjuje bilo kakvo promovisanje LGBT ideologije u javnom, kulturnom, ili medijskom prostoru. Ovo izaziva histeriju prozapadnih organizacija, koja kulminira donošenjem nečeg što su karakterisali (sa jasnim motivima) kao – “ruski zakon”. U pitanju je zakon (sličan postoji u Rusiji, ali i (to su prevideli) SAD-u), da se svaka organizacija koja se sa više od 20 posto finansira iz druge države karakteriše kao “agent stranog uticaja”. Predlog, a zatim i usvajanje ovog zakona, izazvalo je demonstracije u Tbilisiju. Zapadni mediji insistiraju na predstavljanju situacije kao “podela zemlje u dva tabora”, gde su, naslutićete koji, oni na ispravnoj strani. Situacija na terenu i tada, i sada je drugačija. Proteste su predvodile interesne grupe finansirane sa Zapada, a jedan od razloga pojačavanja “pažnje” Zapada je jasan – rat u Ukrajini.
I pored jasnog animoziteta i pre svega opreznosti koju većina naroda gaji prema Rusiji, vlast je odlučila da se zvanično ne meša u rat u Ukrajini. Ovakva odluka bila je prst u oko zapadnim silama, i naravno Sakašviliju, koji je potpuno zaoštrio svoju poziciju odlaskom u Ukrajinu.
Tako se udara na sentiment naroda, jer, za prosečnog Gruzijca, Rusija je nešto što za prosečnog Srbina NATO. Ali, ideologija koju Zapad pokušava da nametne nikako ne uspeva da se, i pored mnogih finansijskih injekcija, primi u Gruziji. Dolazimo do “krivca”…
Gruzijska Pravoslavna Crkva
Pomenuto je da je Gruzija najstarija hrišćanska država na svetu. Krštenje Gruzije desilo se u 4. veku, kada je sveta Nina, rodom iz Jerusalima, a rođaka svetog velikomučenima Georgija, krenula u Iveriju da propoveda. Njeno žitije je pravo duhovno blago, i nemoguće ga je prepričati ukratko, ali rezultati njenog življenja i misionarenja bili su da su prvo iverska paganska plemena po kavkaskim planinama počela da primaju veru u Hrista (pitanje je da li bi njihov mentalitet prihvatio neku drugačiju metodu “pokrštavanja”!), a zatim i kralj Mirijan sa čitavim dvorom prilazi krštenju. Nakon svete Nine, sledeći stupanj duhovnog života ovog naroda nastaje u 6. veku. Prepodobni Jovan Zedaznijski, jedan od najpoštovanijih otaca podvižnika u sirijskoj pustinji, čije je poreklo nepoznato, u snoviđenju dobije zapovest od Majke Božije da sa dvanaest učenika krene u Gruziju da tamo utvrdi hrišćansko učenje. Prepodobni Jovan izabere dvanaest sirijskih podvižnika i krenu u Gruziju, gde se neko vreme nastane zajedno, a zatim rašire po planinskim krajevima i nepristupačnim predelima, gde je svako od njih svojim podvigom (jer “ne može se grad sakriti kad na gori stoji”) privukao sebi učenike i utvrdio veru u Hrista među narodom.
*Detaljniji prikaz žitija svih gruzijskih svetitelja i samog razvoja Hrišćanstva u Gruziji najbolje peikazan u knjizi “Zemlja blizu neba”, u izdanju “Obraza Svetačkog”.
Ipak, treba naglasiti gde je koren ovog “poslanstva” od strane Bogorodice. Naime, kada su nakon silaska Svetog Duha apostoli odlučivali ko ide gde na propoved, Majka Božija je žrebom kao svoj udeo dobila Iveriju. Gospod joj se javio i rekao da ostane u Jerusalimu i da će ona svoj žreb dobiti kasnije. Ipak, ona je preko svojih “poslanika” nastavila da se stara o svom udelu.
Sveta Nina, kraljica Tamara, veoma razvijeno žensko monaštvo, doprineće tome da žena u gruzijskoj tradiciji bude izuzeno uvažena, što u modernom vremenu zatvara vrata za feminističku propagandu, koja nema nikakvo utemeljenje u ovoj situaciji.
Evo kako Rafail Karelin piše o tome:
“Anđeo-čuvar Gruzije je sama Carica Nebeska. To je velika milost, ali je u zemaljskom smislu to Božiji poziv na podvig i požrtvovanje. Ljubav Božija se poznaje u iskušenjima, za koja je Gospod apostolima rekao: “Čašu dakle koju Ja pijem ispićete.” Život Majke Božije je bio tiho služenje Bogu, bio je krst i stradanje, bio je duhovna Golgota. Istorijski put Gruzijske Crkve je mučenički put, to je mnogovekovni put borbe za Pravoslavlje sa paganskim i muslimanskim svetom. Istorija Gruzije je knjiga napisana krvlju strastoterpaca i suzama prepodobnih, osvećena jarko crvenim plamenom zgarišta i zaslepljujućim munjama bitaka. Bilo je vremena kada je Gruzija predstavljala ostrvo u ustalasanom moru inovernog sveta koje se sa tutnjavom i zavijanjem obrušavalo na nju, more koje se penilo od talasa krvi, i kada je izgledalo da će Gruzija nepovratno biti progutana mračnom svirepom pučinom. Ali je milost Carice Nebeske bila sa Gruzijom. Njen svetozarni omofor je prostrt nad Gruzijskom Crkvom.
Velika carstva Huna, Hazara i Mongola su nestala sa lica zemlje. O mnogim narodima koji su ranije postojali znamo samo po nekom izlizanom natpisu na kamenu ili slučajno nađenoj moneti; drugi narodi i plemena su otišli ne ostavivši čak ni traga u istorijskim analima. A Gruzija je, pobedivši bure vekova, kao srce svoje sačuvala Hristovo ime, kao svoju dušu Pravoslavlje. “
Ove reči odličan su opis uloge gruzijskog naroda u istoriji, ali i njegove pozicije danas. Gruzijska crkva u svojoj predivnoj paleti svetiteljskih likova isprepletana je mučenicima i podvižnicima. Prepodobni Jovan sa učenicima dao je monaški temelj, koji je na, za monaštvo jako plodnom, planinskom tlu uzrastao u neslućene visine. Promisao Božija dala je gruzijskom narodu takvu poziciju da im je stradanje bilo neizbežno, pa je Gruzijska Crkva osvedočena mučeništvom ne samo pojedinih svetitelja, već neretko hiljadama mučenika. Jedno od takvih stradanja desilo se u trinaestom veku u samom Tbilisiju. Nakon što je grad pao u ruke persijskog šaha, nakon što je knez Šalva mučenički stradao ne htevši da primi islam, šah naređuje da se sa Sionske Crkve u gradu skine kupola i postavi šator sa koga će on gledati mučenje Hrišćana iz grada. Na mostu na reci Kuri dešava se biblijska scena. Oko deset hiljada zarobljenih gruzijaca priterano je uz most. Naređeno im je da, prolazeći most, jedan po jedan pljunu na ikone i odreknu se Hrista i tako “pređu” u “slobodu”. Reka Kuri ispunila se krvlju i telima desetina hiljada mučenika i tako zauvek odredila nepobedivi duh Tbilisija kao prestonice Gruzije.
Prostor gruzijske države ispunjen je stradanjem, krvlju, molitvama i podvizima. U duh gruzijskog naroda duboko je utkan duh lojalnosti i prkosa. I kroz poslednje periode stradanja Crkve od strane komunističkog režima, neki od najveličanstvenijih primera otpora došli su upravo iz Gruzije. Mnogima je danas poznato delo starca Gavrila Gruzijskog, koji je na jednom prvomajskom skupu na trgu zapalio ogroman Staljinov portret. U periodu zabrane crkvenog života i progona, kavkaske šume bile su stecišta za mnoge podvižnike, koji su molitve uznosili iz pećina, jama ili rupa u drveću, a o čijim se podvizima tek poslednjih decenija saznalo.
I nakon konačnog prekida progona, Gruzijska Crkva ne prestaje da daje svoje svetilnike. Danas su u pravoslavnom svetu izuzeno aktuelna dela Rafaila Karelina i Lazara Abašidzea; štampaju se širom sveta knjige o starcu Gavrilu Jurodivom, a i drugim monasima koji su svedočili veru u Hrista za vreme progona. Ipak, pojava jednog čoveka neuporediva je sa ostalima – patrijarh Ilija Drugi. Iako je i dalje živ, o njemu se već govori kao o svetom čoveku. Njegov dolazak na mesto patrijarha 1977. godine označava početak buđenja gruzijskog naroda iz sovjetske uspavanosti – paralelno se, i potpuno prirodno, budio nacionalni osećaj i duhovni život Gruzijaca, pa se od prepisivanja psalama ručno i početaka štampanja crkvene literature ubrzo stiglo do punih hramova i obnova manastira u vreme kada su petokrake i dalje stajale na trgovima.
Sve ovo kao da je bilo duhovno naoružavanje za novo stradanje gruzijskog naroda devedesetih. Ipak, “gruzijski Mojsije” mudro je vodio narod kroz turbulentna vremena. Paradoksalnost crkvenog života je što uzrasta stradanjem, i to se dokazalo te decenije u Gruziji. Sa dolaskom novog veka i promenama u društvu, patrijarh Ilija jasno oseća novu opasnost i upozorava gruzijski narod na drugu sgranu medalje, na stradanje duše, koje preti sa Zapada.
“Ako ličnost, narod i država nemaju pravilnu nacionalnu i versku ideologiju, liberalizam će obavezno početi da deluje na strani nelrijatelja i uništiće zemlju iznutra. On će početi da gura društvo u pseudodemokratiju i lažnu slobodu, nacionalno nasleđe će biti obezvređeno i biće poremećena forma i suština društvenog života.
Kao što su za čoveka samo svetovne želje veliki greh i besmislica, tako je i za državu besmisleno da svoje interese ograničava samo svakodnevnim i ovozemaljskim problemima. Ukoliko vlast ne želi da se zaglibi u živo blato i da žrtvuje članove društva radi besciljnog tavorenja, ona uvek i u svemu treba da oseća silu neba… Treba da teži da ukoreni u društvu pravila hrišćanskog života… Obavezan je uslov da se Gruzija kao istorijski hrišćanska država rukovodi hrišćanskom etikom i da gradi istinski nacionalnu državu na osnovu tradicija i principa pravoslavne vere.”
Da ima duhovne oči, Zapad bi možda shvatio da je u ovakvom stavu, u ličnosti patrijarha Ilije Drugog, u hiljadama podvižnika kavkaskih planina, u potocima mučeničke krvi koji su natopili tlo Gruzije, razlog zašto gube naizgled dobijenu utakmicu. Jer, svi preduslovi su tu. Imaju narod koji nije “u ljubavi” sa Rusijom, a opet, ne mogu da ih “oslobode”. Upravo zato što ne mogu da ih oslobode – sebe samih, što ne mogu da im nametnu gađenje prema svojim korenima iz kojih osećaju puls života. To je ta statistička greška, nelogičnost u algoritmu, kamen u cipeli, anomalija svakog logičkog proračuna geopolitičkih strujanja – Gruzija. Upravo zato što oni koji vode te proračune nemaju kapacitet da uvide sve faktore u jednačini. Oni ne mogu da vide da Gruzija ima tu treću opciju, da između ruskog sveta i zapadnog novca ona izabere da bude to što je već dvadeset vekova – udeo Majke Božije.
To je uloga Gruzije u svetu. Da svedoči monaški i podvižnički život u civilizaciji konformizma, da svedoči stradanje u vremenu kapitalizma, da svedoči lojalnost u vreme neoliberalizma…
Za razliku od nekih naroda na Balkanu koji su imali sličnu zadatu poziciju, Gruzija je u dvadeset prvi vek ušla ne odričući se one iz četvrtog. Zato ima duhovni integritet da bude neobjašnjiva, nesmestova u kategorije polarizovanog društva. U svetu u kome se služi interesima jedne ili druge velike sile, Gruzija ostaje na, za mnoge nevidljivom, trećem putu – bogoslužbenom!
