Pišući u kontekstu hermenautičke obrade doživaljaja, Slobodan Vladušić u knjizi „Књижевност и коментари“ povezuje pokretno slušanje muzike preko slušalica sa fenomenom „аутоселебритизације[i]“. U nastavku objašnjava kako „музичка позадина ствара ефекат soundtrack-а[ii]“ koji u slučaju čoveka koji se kreće kreira „утисак да је то кретање део неког филма, или серије у којој је он лик[iii].“ Iako se ne bavi samim primerom već tumačenjem, Vladušić pretpostavlja: „Уколико неког младића или девојку са слушалицама у ушима питате да ли их је ставио зато што жели да постане јунак неког филма, они ће вас вероватно гледати немо, у чуду или ће вам рећи да сте будала.[iv]“ Danas bi reakcija tog mladića ili devojke bila nešto drugačija. Ono što je pri ovom tumačenju Vladušić 2017. godine slutio, danas je očigledno, što i potvrđuje Spotify plejlista „my life is a movie“ koja je zasnovana na ličnom ukusu korisnika ove striming platforme. Opštoj prihvaćenosti ovakvog tumačenja slušanja muzike doprineo je niz internet mimova kojima se autentično ljudsko iskustvo poistovećuje sa formatom serija ili filmova u kojima je pojedinac main character. Dislociranje sopstvenog ugla gledanja, iz stvarnosti u zamišljeni prostor (u kom je pojedinac, lik iz filma) predstavlja dvosekli mač, koji osim što odvraća od samospoznaje, remeti onaj deo ličnosti koji je namenjen tumačenju i uživanju u filmskoj umetnosti čime negira njenu potencijalnu ulogu u procesu samospoznaje.
Virtuelno i stvarno
Internet mimovi su se od nastanka do danas po mnogo čemu promenili. Brzina kojom se dele znatno je doprinela promeni pojma o tome šta je uopšte smešno. Današnji generacijski jaz koji postoji pri shvatanju mimova, zasniva se na tome što su kroz vreme, mimovi sve manje referisali na stvarnost, a sve više sami na sebe. S obzirom na to da mimovi pripadaju virtuelnom svetu preduslov za njihovo razumevanje danas pretpostavlja veliku količinu vremena provedenog na društvenim mrežama. Tako da mimovi koji referišu na stvarnost se danas ili ne smatraju smešnim ili se smatraju zastarelim, zato što podsećaju na mimove iz vremena kada su ljudi tek počeli da koriste društvene mreže. Najbolji primer takvih mimova su „ono kad“ mimovi koji jedinstvom teksta i slike nedvosmisleno referiraju na situaciju iz stvarnog života.
Suprotnost ovakvim mimovima bi predstavljao svaki mim koji referira ili upućuje na virtuelno bez obzira na to da li se zasniva na samocitiranju ili ishodi iz stvarnosti. Mimovi zasnovani na samocitiranju u potpunosti pripadaju virtuelnom svetu zbog čega ih je gotovo nemoguće razumeti ako niste potrošili ogromno vreme na društevnim mrežama. To je jasno na primeru sa slike. Vreme koje je potrebno za evoluciju mima od originala (slika #1) do kasnije verzije (slika #2) predstavlja vreme koje pojedinac mora da provede u virtuelnom prostoru kako bio uopšte razumeo mim na slici #2.
Sa druge strane, mimovi koji ishode iz stvarnosti a referiraju na virtuelno imaju potencijal da perfidnije idiotizuju, ne samo čoveka već i filmove i serije kao umetnički izraz. To su mimovi koji pretvaraju čoveka u main character-a, njegove dane u epizode, godine u sezone, značajne životne događaje u plot twist-ove. Neradni letnji dani se, na primer, porede sa filler[v] epizodama.
Osim što se stvarni život banalizuje poređenjem sa serijom, obrnutom logikom, kada se TV serija poredi sa stvarnošću, ona postaje ogoljena, zato što se ističu njeni sastavni elementi koji mogu biti vezani za muziku, montažu, dijalog i likove. Kao šlag na tortu se pojavljuju i kreatori na društvenim mrežama, koji pod krinkom demistifikacije, skoro svaki žanr parodiraju imitacijom različitih stereotipa. (OVDE i OVDE) Takve parodije i mimovi nemaju za cilj da pojedinca upozore na eskapistički karakter filmova i serija, već pre svega služe da ih ismeju, čime svesno ili ne, negiraju njihov umetnički potencijal.
Hipertrofirana verzija samocitirajućih mimova koji u potpunosti pripadaju virtuelnom svetu se u internet žargonu naziva brainrot što u bukvalnom prevodu znači „truljenje mozga“. Ako se referiranjem na virtuelno neminovno dolazi do „truljenja mozga“, postavlja se pitanje: Da li je opravdano bilo kakvo referiranje na virtuelno?
Život u tišini
Američki pisac Dejvid Foster Volas je u intervjuu za nemačku TV stanicu ZDF, 2003. godine, proročki upozoravao na razvijanje svesti koja je karakteristična za današnje korisnike društvenih mreža: „Čitanje zahteva da sediš sam sa sobom u tihoj prostoriji. Ja imam prijatelje i to inteligentne prijatelje, koji ne vole da čitaju – ne samo zato što im je dosadno – već kao da im se javlja izvesno osećanje straha u vezi toga što treba da budu sami u tišini. To se vidi kada uđete u većinu javnih prostora u Americi, nije više tiho, svuda puštaju muziku. Muziku je lako ismejati, zato što je najčešće u pitanju užasna muzika, ali izgleda da je značajno to – da ne želimo da stvari ikad više budu tihe. Čini mi se da to ima neke veze sa tim, da kada osetiš da je svrha tvog života da se zadovoljavaš i da nabavljaš stvari za sebe i da juriš… postoji drugi deo tebe – koji je gotovo gladan, za ćutanjem i tišinom ili razmišljanjem o jednoj stvari, možda pola sata umesto 30 sekundi – koji uopšte ne biva nahranjen… Postaje sve teže da navedete ljude da čitaju ili da posmatraju umetničko delo sat vremena ili da slušaju muzičko delo koje je komplikovano, za koje je potrebno uložiti trud kako bi se razumelo… Pogotovo sad u kompjuterskoj i internet kulturi, sve je tako brzo i što su stvari brže, to manje hranimo onaj deo sebe koji može da živi u tišini – bez ikakve stimulacije[vi]“.
Namerno sam posvetio veliki deo teksta mimovima zato što je razmena mimova već dugo dominantan tip internet komunikacije. Pojava i popularnost mimova (pogotovo onih koji referiraju na virtuelno), dokazuje da se u glavama korisnika društvenih mreža stvorila posebna vrsta svesti koja kao nikad do sada udaljava čoveka od sopstvenog života. (O toj udaljenosti najbolje svedoči nemogućnost da se mim prepriča u razgovoru.) Mimovi u ovom tekstu predstavljaju samo jedan primer virtuelnog proizvoda čija primarna funkcija je da zaustave čoveka u samospoznaji. Iako je o gledanju filmova i serija pisano kao o vrsti eskapizma koji vrši sličnu funkciju, filmovi i serije imaju umetnički potencijal i zahtevaju od gledaoca i stvaraoca ulaganje znatno većeg truda (pažnje i vremena) nego što je to slučaj sa kreatorima i konzumentima mimova i ironičnih kraćih video formi sa društvenih mreža.
Hešteg estetika nostalgije
Osim mimova drugačiji primer malicioznog virtuelnog proizvoda koji vrši funkciju surogat umetnosti su fotografije, koje toplim bojama i sfumatom, kao i namerno ostavljenim vremenskim oznakama (karakterističnim za digitalne fotoaparate) aludiraju na odrastanje tokom 2000ih, sa ciljem da kod posmatrača probude nostalgiju. Kao prvo, sama činjenica da je ciljna publika generacija Z je dovoljno uznemirujuća, jer zašto bi neko ko u najstarijem slučaju ima 27 godina, osećao nostalgiju i to za čim? Tragikomično je da neko smatra ovakve fotografije nostalgičnim iako i dalje živi na istom mestu na kom je osetio ta prijatna osećanja kojih se sa žalom priseća.
Drugo, nostalgija iako neprijatno osećanje, s obzirom na to da ne postoji bez sećanja, podrazumeva određenu dozu introspekcije nakon koje može uslediti promena na bolje. U tom slučaju umetnost može biti od pomoći da se čovek sa negativnim osećanjima lakše suoči, ali u formi instagram objave, nema mesta ni za kakvu kontemplaciju koja tom suočavanju prethodi. Osećaj nostalgije koji nastane nakon gledanja takvog sadržaja predstavlja još samo jednu od mnogih informacija, beskorisnih sa razvoj ličnosti. Posledica toga je da čovek koji prati #nostalgiacore ili #nostalgiacoreaesthetic nema razloga da gleda filmove Tarkovskog, Kurosave, Malika ili Linča, zato što su njegove emotivne potrebe (u ovom slučaju za nostalgijom) zadovoljene. Isto tako je, par minuta ranije, usrećio sebe mimovima i snimcima mačaka koje se plaše krastavaca i isto tako će, par minuta kasnije, zadovoljiti svoje seksualne potrebe gledanjem pornografije. Osećanja takvog čoveka (koji nema razloga da izađe iz kreveta) ne vode nikakvom preobražaju, već predstavljaju samo informaciju o stanju njegovih trenutnih potreba, što možda i objašnjava pojavu nostalgije – on čezne za vremenom kada je još bio čovek, a ne čoveko-životinja. Autor teksta: Nikola Mandić, apsolvent istorije umetnosti na Filozofskom fakultetu u Beogradu
[i] Владушић С. (2018) Књижевност и коментари, Београд : Службени гласник, стр. 168
[ii] Исто.
[iii] Исто.
[iv] Исто.
[v] Filler epizodama se smatraju, epizode nekog TV serijala u kojima se ne dešava ništa značajno po glavni tok priče.
[vi] https://youtu.be/iGLzWdT7vGc?t=1806
Svim linkovima pristupljeno 05.11.2024
