Ne tako davno javnost je potresla snimka dece koja skaču po krovu od pleksiglasa na najvećem tržnom centru u domaćoj prestonici dok posetioci deset metara ispod sa blještećeg mermernog poda s užasom ispuštaju krike. Pitaju se gde su im roditelji i snimaju. Pleksiglas može pući svakog trena. Napući, a onda… Život i horor postali su singularitet. Nedugo potom na mrežama su počeli da iskrsavaju snimci neke druge dece, kojima su skakali po krovovima u žestokoj vatri, umotane u bele ćaršave, zatrpane u ruševinama, hiljade njih. I to traje tako već godinu dana. Singularitet.
Onda je nedavno, ničim izazvano, na jednoj domaćoj televiziji, ponovo prikazan film Oficir s ružom.
Etika i estetika dvije sestre blizanke?
U svetu striminga, sveprisutne neizvesnosti i kontrole, nepotrebnosti dugoročne memorije i vraćanja sadržaja, tj. opšteg pakla na zemlji naleteti na omiljeni ratni film u redovnom tv programu, sesti i odgledati ga… To je čin dostojan Blejd Ranera. Volim sve filmove koji imaju veze s art dekoom. Verovatno zato što je art deko poslednje poznato otelotvorenje ozbiljnog promišljanja o lepoti sveta. Domaći film Oficir s ružom iz 1987. jeste film o lepoti. Onoj kao kod Platona, gde su dobro i lepo jedno, najveća ljudska svrha. I etika i estetika. Znam, filmski kritičari sad vrište – to je tako plitak, mali beznačajan film! Ok, ima nekih, tu i tamo, kritičkih osvrta na uspostavljanje sistema u Yu neposredno posle Drugog svetskog rata, ali zaman! Obična ljubavna drama, na nivou površnosti, pa onaj salonac, onoliki, pa Vagner.
Jeste, gospodo, Vagner. I Bokerini i Dvoržak.
Posle pocepanih peškira u malim udžericama i ljubavnih scena silovanja u blatu crnog talasa, posle kleša velikih ideologija na velikom platnu i herojskih poduhvata jednog Bate Živojinovića koji pobija stotinu Nemaca… dolazi vođenje ljubavi uz krešenda Antonina Dvoržaka. Strastven poljubac krute partizanske uniforme i svile, koji nikako ne sme da se desi, dok bele kao alabaster gospodske ruke u oblaku brašna i odblesku svetla kroz visoke fineštre mese kolač. Mese, ne hleb, ne kruh nasušni u danima neposredno nakon završetka Drugog svjetskog rata i po uspostavi jugoslavenske komunističke vlasti, gde ničeg nema osim crne burze, već kolač.
A kolač je, zna se, u vremenima revolucije vrlo opasan artefakt. Jer svi ga žele. And there`s the rub.
Neko dokon mogao bi da uzme i prebroji u domaćoj kinematografiji, od prvih igranih filmova pa do današnjih serija, koliko normalnih, ljudskih poljubaca postoji. Neće se namučiti, ima oko pet, od toga dva iz filma Ljubav i moda. Kao da je javno iskazivanje nežnosti, da ne kažem ljubavi, nešto loše, razlog za zajebanciju, lepota koja mora biti kenselovana da bi bila priznata, kao da je tu samo da bi bila ismevana, kritikovana, da u negativu istakne „prave vrednosti“. „Prave vrednosti“, got it? One koje se svih ovih nemilih godina, dekada, prizivaju. „Etika i estetika.“ Partizanski poručnik krutih načela, tek izašao iz narodno-oslobodilačke borbe i predratna buržujka – ima li boljih reprezenata? Poručnik Petar Horvat, igra ga Žarko Laušević, jedne noći nahrupljuje lupajući po staklenim vratima gospodskog stana u dom udovice Matilde Ivančić, glumi je plavokosa i nežna Ksenija Pajić, ali tu je odmah jasno, nije to onaj već viđeni horor gde komesarski kromanjonac dolazi da uzorpira časnu mučenu gospodu, iz revizorskih ostvarenja kasnih časnih 80tih, ipak je to mladi Žarko Laušević. Koji je, uzgred rečeno, za ovo glumačko ostvarenje dobio Zlatnu arenu na Pulskom festivalu. Ne, ovde ide još i mlađana, naivna, al otresita devojka – partizanka s poručnikom u paketu, igra je tek stasala Dragana Mrkić kojoj je to i prvo pojavljivanje na filmu. Ko se ne seća kakva je to devojka Yu filma bila nek konsultuje staru štampu.
Protagonisti u Oficiru s ružom, svi do jednog, su fizički nestvarno lepi i to je mali redateljsko – scenaristički trik dostojan koncepta postmoderne. Ima taj izuzetak, sardonični, nesretno zaljubljen u Matildu, stari gospon Gostruški, ali on se kratko pojavljuje, čisto kao antipod. Najsmešnije, ta estetika u pojavnosti ovde je ujedno bila i prećutno najjači adut kritičara kako je film bezveze i površan. Het – trik, ni svi ti lepotani protanisti nisu u ljudskom obliku. Oni su bolji od ljudi, svojevrsni spiritus movens velikih događaja, opet, mala redateljsko – scenaristička psinica. Lep je tu i grad Zagreb, u to proleće 1945. kad stiže sloboda u veliki salonski stan Matilde Ivančić, udovice cenjenog predratnog arhitekte, sav u belom stilskom nameštaju, od kojeg neki komadi, zaista, pripadaju art dekou. Sloboda stiže u vidu oficira Petra Horvata, istaknutog borca NOB-a i on je tu da ostane. Njegova devojka iz NOB-a, Skojevka Ljiljana je nezrela, ali u borbi prekaljena proleterka, sva u neprestanim zadacima Partije. Ona je ta kojoj Narodna vlast dodeljuje sobu za stanovanje u Matildinom stanu. Ispostaviće se, ne tako slučajno. Kupaona sa tekućom vodom. I bojlerom. Matilda, isprva konsternirana prisustvom uljeza, drži se stoički. Ujutru zatiče poručnika Petra Horvata na tuširanju, nagog, nezaštićenog. Smije se. Zvuči kao zaplet za neki drukčiji žanr? Da. Sve dok: „Moj drug, Joža Škroflin, zagrebački proleter, živio je s troje djece u sobičku mnogo manjem od Vaše kupaone… Šta time želite reći?… Hoću reći da takav svijet nije valjao i da ćemo ga mi promijeniti,“ prekorno izgovara oficir Horvat.
„Nikada mi se u životu nije dogodilo da u kupaoni nađem golog, nepoznatog muškarca,“ obrazlaže svoj apsurd gospodična Ivančić.
Oficir s ružom, zapravo je Der Rosenkavalier, komična opera Riharda Štrausa (Richard Strauss) (različito od Johan Štraus), poslednjeg velikog kompozitora romantičara, kojeg će Matilda citirati Petru u najnežnijem trenutku filma. Romantičar Štraus, onaj koji je kreirao Svitanja, koja se čuju na početku Odiseje u svemiru 2000 inspirisane Ničeom i bio ambivalentan prema Naci režimu, stvarao je pod velikim uticajem Vagnera (Richard Wagner), a Vagner… pompezni Vagner kompozitor kasnog romantičarskog stila na prelazu u modernu, autor velikih nemačkih opera sa herojskom tematikom starih Teutonskih mitova, često mapiran kao ideološka zvezda vodilja sna o velikom Nemačkom carstvu.
„Svoju muziku slušate mnogo glasnije,“ ustremljuje se na Matildu poručnik Horvat.
„Nisam znala da postoji moja i vaša muzika,“ odvraća Matilda.
„Možda je uz ono vaše violončelo Hitler smišljao najgore zločine“, na početku pominjući i Vagnera, jasno postavlja etičku dilemu poručnik Petar Horvat.
Ta muzika je četvrti stanovnik salonca, jedno od ona tri duhovna pokretača. Bokerinijev končerto za čelo je Matildina tema, teši je od prvih kadrova, kad bude umalo poslata na prinudni rad, tu je s gramofona dok u svojoj fotelji ona pokušava da čita. Potom, neočekivano, postaje sadrug oficiru Petru u toj istoj fotelji dok lakše ranjen zatvorenih očiju sedi u osami u povratku sa zadatka čišćenja ostataka okupatorskih bandi, ustvari, pokušaja bega od osećanja prema Matildi. Na koncu, Dvoržak ispraća Matildu u krevet usnulom oficiru Petru kad padne noć, posle odlaska njegove devojke na novi zadatak, posle poljupca u kuhinji. Posle ruže.
Ruža iz naslova je ona koju krije poručnik Petar u unutrašnjem džepu uniforme, jednu za devoju koju su upravo primili u partiju, drugu, krišom za Matildu. „Der Rosenkavalier“, setno, više za sebe izgovara Matilda. I tu se slama Revolucija. Ne bi smeo nositi javno ruže, kaže, svi bi mu se smejali, ne priliči ratniku, ratnici moraju ostati surovi i u miru, održavati poredak. Ali on je pao u iskušenje – sna o lepoti. Iz običnog razgovora, držao je krunu cveta koji se polomio u transportu pod kaputom, u ruci pored Matilde koja je mesila kolač od brašna i malo oraha sa crne burze jer su Ljiljanu upravo primili u partiju. Mesila je kolač za devojku partizanskog oficira koji joj je rekvirirao pola stana jer je nekako neprimetno prihvatila devojku, njenu neposrednost i bučni idealizam. Kao sudbinu. I onda je skotrljao otkinuti cvet niz belinu njene ruke što izlazi iz zavrnutih svilenih rukava. Dodir nežnosti. Odgovor na lepotu. Petru je bilo dosta krvi. „Nemojte se ljutiti, ali ogadilo mi se to ime…“, govori srčano kad ona kaže da je zove po imenu. „Tako smo mi zvali osam švapskih bunkera na Srijemskom frontu, Matilda jedan, Matilda dva… krv su nam popile te Matilde. Izginulo mi je pola bataljona…“
U šta se tačno zaljubljivao poručnik Horvat? Matildu s ehom opasnosti bunkera? U svili? „Uostalom, moj Zagreb i Vaš, to su dva različita Zagreba“, odmahnuće oporo kad na vidikovcu u šetnji pokuša da joj objasni odakle je. „Tamo, kraj kanala, iza bivše Jutove kožare… To Vam je kad krenete…“ I tu je stao. U šta se tačno zaljubljivao čestiti revolucionar?
Klepet krila anđela
Gospodština, taj večiti predmet želja. Ili ne? Pravila i običaji koji kao kod Jejtsa drže svet. Jer, „Gde ako ne u običajima i u ceremoniji Nevinost i lepota nastaju?“ („How but in custom and in ceremony /Are innocence and beauty born“? A Prayer For My Daughter, 1919). Vilijam Batler Jejts je znao šta priča, došao je pravo iz krvave Uskršnje revolucije za nezavisnost Irske, 1916. godine. Njegova duša i srce pripadali su Mod Gon, glavnoj ustanici u revoluciji. Ali ona ga nije želela. Dobio je decu sa drugom. „Molitva za moju ćerku“ sardži sve suštinske humane dileme roditelja koji donese nejakog na ovakav svet – kako mu obezbediti život – vredan življenja. A taj život je u miru, u „običajima“ i „ceremonijama“ na koncu svega. Sve Jejtsove pesme, koliko transcendentalna promišljanja o svetu i ljudskoj prirodi su i pesme o Irskoj. Molitva za moju ćerku je i molitva za Irsku.
Upravo tu nastaje pitanje svih pitanja – šta je uopšte dobar život? Šta je gospodština? Mörder und falich spieler? Ubojice i varalice kao Krležini Gospoda Glembajevi? Oni koji svojom nemilosrdnošću obezbeđuju veliko bogatstvo i potomstvu život u luksuzu, pa i obrazovanje? Kao doktor filozofije Leon Glembaj, sin starog Glembaja, koji jedini ispituje teret nasleđa. Ne budimo nepravedni prema obrazovanju, Če Gevara, Vladimir Lenjin, Maksimilijan Robespjer, svi prevratnici velikih svetskih poredaka došli su iz srednje ili više srednje klase, prethodno završivši škole. I videli gnev obespravljenih.
Konačno, muž gospođe Ivančić bio je predratni cenjeni arhitekta. U prvim kadrovima filma vidimo kako neimenovani oficiri Narodne vlasti u sred noći odvode Matildu na isleđivanje. Optužena je za saradnju s okupatorom. Tu prvi put sreće poručnika Petra. On je isleđuje. Ispostaviće se da je njen muž pre rata drugovao sa nemačkim arhitektom Ditrihom Fidlerom, kolegom sa studija u Lajpcigu, koji se vratio u njihov dom s početkom rata… Dok Matilda završava pakovanje nužnih stvari za odlazak na prinudni rad koji joj je dodeljen kao presuđenoj saradnici okupatora, nenajavljena poseta poručnika Petra Horvata spašava je usuda. Naknadno su saznali da joj muž nije otišao sa Gestapom, već je odveden i nestao zbog tajnog pomaganja partizanskog pokreta.
Jedino što stoji između arhitekte saradnika okupatora i arhitekte saradnika partizanskog otpora je etika i estetika. Cena, koja se ponekad mora platiti je ona koju će platiti i poručnik Petar Horvat.
Reditelj i scenarista filma Oficir s ružom, Dejan Šorak (Karlovac, 1954), reći će nedavno u jednom intervjuu: „Osećao sam se dobro cijelo vrijeme i svih ovih desetljeća, zbog toga što nisam odustao od sebe i svog osnovnog načela i razloga zašto režiram filmove, pišem scenarije, zašto sve to radim, a to je radost života, to je radost stvaranja. Jer cijeli život nisam imao niakve potrebe nikome soliti pamet, slati nikakve poruke, mijenjati svijet, utjecati na taj svijet. Mene je jednostavno veselilo stvarati neke fiktivne svjetove u kojima će onda uživati moja publika. Mislim da sam od tog mog prvog filma Mala pljačka vlaka, prijeko Oficira s ružom, do Dva igrača s klupe i svih svojih knjiga to i uspio. I volio bih da u nekim otužnim vrijemenima, a mi ih, na žalost, danas živimo, da budemo sretni.“
Ponekad je to jedino što čovek može da uradi.
Reći će još da je od svih koje je režirao, Oficir najbliži njegovoj sopstvenoj emocionalnosti u ljudskim odnosima, dvojbama i dramama.
Film Oficir s ružom je prodat u preko šezdeset zemalja sveta, u Indiji ga je tih `80-tih videlo oko 200 miliona ljudi, u Osaki je istovremeno igrao u sedam bioskopa.
Scenograf i umetnički direktor, zaslužan za vizuelni identitet Oficira s ružom, Stanko Dobrina, neće se u Internet i enciklopedijskim pretragama naći osim kao zaslužan za filmove poput, U raljama života (1984), Samo jednom se ljubi (1981), Rajka Grlića, Sokol ga nije volio (1988), Branka Schmidta. Direktor fotografije Goran Trbuljak, svoje umetničko delovanje započeo je `60-tih godina kao konceptualni umetnik u Yu, ispitujući vlastito umetničko ponašanje i odnos umetnik – društvo. Jedan od pionira video umetnosti, njegov snimateljski rad opisivan je kao istančan osjećaj za kompoziciju kadra i sklonost vizuelnoj stilizaciji. Osim u području umetnosti ne nalazi se na njegovo ime.
Saradnik na scenariju i pomoćnik reditelja, Dušan Perković (1926 – 2000), jugoslovenski scenarista, producent i epizodni glumac, bio je jedan od osnivača „FRZ“ (Servis Filmskih radnih zajednica), koji kasnije prerasta u „Centar film“, konkurent neprikosnovenom „Avala filmu“. Okupio je tada mlade lavove Yu kinematografije – Živojina Pavlovića, Kokana Rakonjca, Žorža Skrigina, Žiku Mitrovića, Miomira Stamenkovića. Perkovićev opus čine i dijalozi za dugometražne igrane filmove Protiv Kinga, SB zatvara krug, Boško Buha…
Scenarist, koji je za film Oficir s ružom nagrađen Zlatnom arenom za najbolji scenario na Filmskom festivalu u Puli, možda je još uvek nekima zvučno ime kinematografije, Ranko Munitić. U Hrvatskoj enciklopediji pod odrednicom Ranko Munitić stoji (upozorenje! dugačko za čitanje, pobrojana je većina autorskih uradaka – knjiga i umetničko delanje. Fun fact: lik kojeg Hrvatska enciklopedija nije mogla izbeći iako je bio kenselovan, prim.a.):
„hrvatski i srpski filmski kritičar i teoretičar filma (Zagreb, 3. IV. 1943 – Beograd, 28. III. 2009). Rodom iz Trogira, gdje je proveo djetinjstvo, studirao je povijest umjetnosti na Filozofskom fakultetu u Zagrebu, a od 1972. živio u Beogradu. Od početka 1960-ih objavljuje mnogobrojne filmske kritike i eseje u časopisima diljem Jugoslavije te djeluje i kao dramaturg, scenarist, savjetnik za repertoar i član žirija u radu Zagreb filma, Animafesta, Croatia filma, Kino-saveza Hrvatske (danas Hrvatski filmski savez), Festivala jugoslavenskog igranog filma u Puli (danas Pulski filmski festival), Filmoteke 16 i dr. Iznimno plodan, autor je 70-ak knjiga o filmu i animaciji. Najistaknutiji dio opusa posvetio je estetičkim razmatranjima o animaciji te o poetici Zagrebačke škole crtanog filma (O animaciji, 1973; Uvod u estetiku kinematografske animacije, 1982; Estetika animacije, 2007), napose u četverosveščanom enciklopedijsko-filmografskom izdanju Zagrebački krug crtanog filma (1978–86., urednik Zlatko Sudović), a ističu mu se i enciklopedijske knjige Fantastika na ekranu (I–II, 1971–73), o znanstvenofantastičnom filmu, Alisa na putu kroz podzemlje i kroz svemir (1986), o utjecaju Alise Lewisa Carrolla na popularnu kulturu, i Čudovišta koja smo voleli (I–II, 1990–97), o likovima fantastičnoga filma i književnosti. Važan kroničar i polemički izazovan kritičar jugoslavenskih republičkih kinematografija, svoje je tekstove s tog područja, vođene preciznim estetskim uvidom, probrao u knjigama Te slatke filmske laže (1977), Jugoslavenski filmski slučaj (1980), Tucanje dinosaura (1984), Ogledalo od hartije (1998) i 14.444 kritičarska dana (2001). Pulskomu filmskom festivalu posvetio je monografiju 207 festivalskih dana u Puli 1954/1978 (1978), tzv. partizanskom filmu monografiju Živjet će ovaj narod: jugoslavenski film o revoluciji (1975), dokumentarnomu filmu studije Beogradska škola dokumentarnog filma (1967), O dokumentarnom filmu (1975) i Dokumentarni film – da ili ne? (1985), a objavio je i monografije o filmovima Prometej s otoka Viševice Vatroslava Mimice (1965), na kojem je bio asistent režije, i Bitka na Neretvi Veljka Bulajića (1969) te u rukopisu ostavio monografiju o Ivanu Martincu (Martinac, 2011). Od kraja 1980-ih pisao je na srpskome; u tom razdoblju objavljuje mnogobrojne knjige (npr. Srpski vek filma, 1999; Pola veka animiranog filma u Srbiji, 1999; Filmska slika i stvarnost, 2009), neke i posmrtno (Pitanje filmske kritike, 2012; Svedok epohe: sabrane TV kritike, 2018). Napisao i 15 monografija o vodećim filmskim glumcima socijalističke Jugoslavije (Pavle Vuisić, 1985; Milena Dravić, 1995; Dušica Žegarac, 2000., i dr.). U knjigama Filmski prijatelji (1997) i Filmski neprijatelji (1999) donio je vlastitu intelektualnu autobiografiju, a u knjizi Adio, jugo-film! (2005) retrospektivni osvrt na estetske domete kinematografije socijalističke Jugoslavije. Bavio se i teorijom stripa (Strip, deveta umetnost, 1975).
Sećam se, njegovi novinski tekstovi u velikim Yu revijama, od Svjeta do RTV Revije, bili su filozofsko – umetnički elaborati na dve, tri gusto kucane strane. Na primeru Šerloha Holmsa u Praktičnoj ženi, 1988. opisivao je dedukciju i kako se od kapi vode mogu zamisliti Nijagarini vodopadi, a da ih čovek nikada nije video. Sedeo je sa ostarelim Orsonom Velsom u Kanu, na festivalu i pričao o Velsovom davnom planu da napravi film o Sarajevskom atentatu, ali onda… Toliko je toga otkrio Vels kopajući po starim dokumentima da mu se, ako je verovati Munitiću, a i malobrojnim drugim Velsovim izjavama, fizički smučilo od govnarija koje je našao iza kulisa okolnosti pre atentata. Naravno, film nije snimljen zbog prevelike zahtevnosti produkcije, to je bila zvanična verzija. U gimnaziji, Munitić je pisao sastav iz latinskog na zadatu temu Per aspera ad astra i iznervirao profesora jer je permutovao date pojmove govoreći da je život, ustvari, put od zvezda ka trnju, svi od njih dolazimo, a u trnju završavamo. Tu analogiju upotrebio je kasnije da opiše jugoslovenski animirani film… Beogradska i Zagrebačka škola animacije, bile su perjanice kreativno kritičke misli koja se kroz animaciju i čudesne likove mogla beskrajno protezati i igrati sa glavama ljudi, a Munitić je njihove uradke voleo da zove „crtići“.
Put za Kiteru
Ranko se izjašnjavao kao Hrbin. Od oca Dalmatinca, majke gospodske Zagrepčanke, rastao u Trogiru, oženjen Srpkinjom, sedamdesetih došao i ostao u Beogradu. Završio je kao „marginalni čovek“, tako je sebe nazvao u jednom petominutnom intervjuu posle 2000-te, kao zanimanje naveo: klepetalo iz Trogira. Nije ga bilo na tv ekranima, po zvaničnim kino emisijama, a i nezvaničnim. Na margini – jednom stupcu jednih novina pisao je o tv programu, entuzijastično, duhovito po navici, bez oporosti. Otišao je nakon svega u svoj Trogir da bi zatekao kuću u kojoj je rođen opustošenu i prezir komšija.
„… Postoji tačka na kojoj ljudski stvor može, a što se mene tiče – i mora, tj. ima pravo da kaže: dragi ili nedragi moji, drugovi ili gospodo, sad je dosta. … I da se suoči s ucenama, prisilama, ili represalijama koje ovakvu odluku prate.“ – napisao je Ranko Munitić u poglavlju Put za Citeru svoje autobiografske knjige Filmski neprijatelji.
„Dođe mi to kao neki moj put za Citeru. Ono mesto o kom govori Krleža: `A za otok Citeru ne znaš gdje je? To ne zna niko gdje je otok Citera… To je oblak nad Palmirom, nad Ekvatorom, nad Batavijom… Ležim tako, slušam miša na polici kako skače po konzervi i mislim o tom dalekom ružičastom otoku Citeri, kako mora da je strašno daleko od Galicije…` Mesto o kom kazuje i E. A. Po: Over the mountains of the Moon, down the valley of the shadow... Nevolja, lepa i provokativna, u tome je što za Citeru nema vanjskog, geografskog puta. Nju svako traži ili nalazi iznutra, na drugoj vrsti mape, pomoću kompasa sopstvenog impulsa. Pa nađeš – ili ne nađeš“.
Ranko Munitić umro je od raka pluća 2009. godine u Beogradu. Godine 2011. na 58. Beogradskom festivalu dokumenatarnog i kratkometražnog filma dodeljena mu je posthumno nagrada za životno delo.
„Da li plačeš zato što ideš, ili si svjestan da je kraj,“ pita Matilda.
„Nas dvoje nemamo kraj,“ kaže Petar.
Jedan mali, skriveni, a tako bitan lik u Oficiru s ružom, onaj treći, van čovečijeg oblika, nalazio se na blakonu sa kojeg se pružao pogled na grad. „Mala palma na terasi“, kako će je sa, gotovo majčinskom nežnošću nazvati partizanka Ljiljana, odista je mala palma, tropska biljčica u saksiji, koju gospođa Ivančić predano neguje. Kojoj se posvećuje kao meditaciji. Palma koju mlada partizanska devojka – udovica heroja revolucije, pozdravlja u poslednjem pismu gospođi Ivančić, sa zavetom da je čuva jer ju je mnogo zavolela. Koja se preko zime mora unositi unutra da bi preživela, nežna, krhka palma. Palma kao ne nužno potrebna namirnica za ljudski opstanak. Palma kao san o dalekim morima.
San o lepoti.
