Opisujući proces nastanka umetničkog dela iz sociološke perspektive,
Slobodan Antonić je u svojoj knjizi „Demontaža kulture“ istakao kako „proizvod
može postati umetničko delo samo kroz složeni socijalni proces prepoznavanja i
priznavanja“ i kako „u tom procesu (sem umetnika – N.M.) učestvuje još mnogo ljudi –
od recenzenata, urednika, galerista, umetničkih direktora ili kustosa, preko
kritičara, novinara ili urednika kulturnih rubrika, do same publike1 …“ Ovakvo
gledište primenjivo je i na sagledavanje nastanka savremene popularne muzike u
Srbiji, ako osvestimo da u tom procesu učestvuju i menadžeri, mediji, producenti i
diskografske kuće. S tim na umu, bilo bi krajnje neozbiljno zaključiti da je
regionalni neojugoslovenski identitet, kao i polarizacija društva u vidu
izmišljenog sukoba rokera i narodnjaka2, spontana pojava koja počiva na autorskim
tendencijama i potrebama slušalaca. Cilj ovog teksta je isticanje fenomena iz sveta
popularne muzike, čije razumevanje bi doprinelo jasnijem pozicioniranju srpskog
stanovišta u tom delu kulture.
Jedan jezik, isti jezik
Osim što se pri najavama koncerata umesto korišćenje prideva „srpski“ i
„hrvatski“ koristi „beogradski3 “ i „zagrebački4 “ ili „regionalna zvezda5 “ značajan
simptom neojugoslovenstva se može pronaći, u politici „Regionalne udruge nezavisnih
diskografa“ (RUNDA) na čijem sajtu postoji dvojezična opcija od kojih je jedna engleski,
a druga nepostojeći „exYU“ jezik. Osim toga, delatnost RUNDA-e obuhvata sve bivše
republike SFRJ, uz dodatak „Kosova6 “. Na sajtu Impale, (IMPALA) – organizacije uz čiju
inicijativu i veliku podršku je RUNDA nastala – piše kako je ova trans-nacionalna
organizacija sa sedištem u Zagrebu, prva ovakva struktura u Evropi7 , što se može
videti na listi članova Impale8 , koju sa izuzetkom RUNDA-e, čine – nacionalna
udruženja. Dva srpska predstavnika upravnog odbora RUNDA-e su Nikola Jovanović,
između ostalog i osnivač izdavačke kuće Kontra9 i Đorđe Trbović suosnivač IDJ-a10.
Poznato je da je Aj-di-džej u vlasništvu Junajted medija grupe isto kao što je to i Nova
S na kojoj su potpisnici Kontre11 rado viđeni gosti u muzičkom segmentu emisije „24
minuta sa Zoranom Kesićem“. Postavlja se pitanje: Da li je slučajno to što se javnost
polarizuje oko kulturološke orijentacije IDJ i Kontra „artista“ dok su svi zajedno
pod pokroviteljstvom medijske grupe na čijem informativnom programu se skoro
svako javno isticanje srpskog nacionalnog identiteta tumači kao produkt aktuelne
vlasti da bi se zatim potisnulo izenjednačavanjem12?
Posle novog talasa, potop
U okviru projekta Muzeja Jugoslavije „Leto u muzeju“, 2021. godine održan je
omladinski festival Hali Gali13, kojem je predhodio razgovor pod nazivom „Neki
novi Novi talas?“. Učesnici razgovora su bili Dragan Ambrozić (Dom omladine
Beograda), Aleksa Nedić (bend „Vizelj“ i jedan od osnivača Hali Galija), Boris
Vlastelica (bend „Repetitor“) i Pavle Banjac (izdavačka kuća „Librarion“). Tom
prilikom je Vlastelica rekao: „Ja ceo život balansiram između toga da njima dajem
poštovanja (generaciji Novog talasa – N.M.) i da se distanciram od toga, jer nismo
odrasli u isto vreme. Ja sam odrastao u vreme klasnog raslojavanja, uništenja
društva iznutra/kolektivnog duha, gde u toj individualizaciji koju je slavio
rokenrol Novog talasa – sam ja video problem. Ja ne volim to kao, taj zavet
buntovništva, uvek ide prefiks nekog, jer je uvek neodređen, a u stvari je između redova pro-individualistički, pro-kapitalistički – taj zov lične slobode. Okej, ja
ću lično biti slobodan ali šta ako moja braća, moje sestre nisu?14 “
Tok razgovora u kom su Vlastelica i Nedić nekoliko puta direktno
kritikovali Ambrozića zbog toga što „Dom omladine“ ne promoviše mlade bendove,
otkriva da u pitanju nije ideološki sukob, već sukob interesa. Ako Ambrozić kao
urednik programa jedne državne kulturne ustanove predstavlja opšti interes, to
znači da iz nekog razloga – nije u opštem interesu da se mladi bendovi promovišu.
Sa druge strane, iako je Vlastelica pokazao kolektivistički duh, on je upitan kod
ostatka beogradske rok scene koja nastavlja tradiciju jednog dela apatičnih
beogradskih rokera koji drže fokus na lični interes i neretko sa distancom gledaju
na širu zajednicu.
Već izjava Alekse Nedića kasnije u toku istog razgovora, iako šaljiva, ipak ne
zvuči obećavajuće: „Ja na primer, bih baš baš baš, mnogo voleo da kada bude 40
godina Hali Gali kompilacije isto tako napravimo izložbu… i svi gledaju kako je
bilo kul… Inače te fotke sa „Paket aranžmana“ i kako je bilo ludo u Beogradu i to –
ne razlikuje se puno od fotografija sa „Hali Galija“. Isto je ludo samo, neko ne prati
to mnogo medijski znate?15“
Dakle, problem za Nedića nije u tome što angažovanost Hali Galija
predstavlja opasnost po ustaljeni poredak, (jer to i nije moguće s obzirom na to da „zapaljiva vrteška zvukova i boja16“ svojim karakterom teži da građane „pretvori u
gomilu, posle čega sledi likvidacija greha i stida17“, što je na svojevrsan način
konkretizovano u pesmi i spotu „Šta je stid?18“ Nedićeve grupe Vizelj) već prosta
činjenica što njegov projekat nije dobio državnu podršku. Takođe je tragikomično
isticanje „kako neko to ne prati mnogo medijski“ dok paralelno Vizelj gostuje kod
Kesića, sarađuje sa FDU umetnicima, a festival koji je osnovao njihov frontmen je
domaćina pronašao upravo u Muzeju Jugoslavije.
Iz navedenog se može zaključiti da je dihotomija između neojugoslovenske,
anacionalne politike državnih institucija i aktivnosti „mladih“, nastala zbog
sukoba ličnih interesa pri raspodeli resursa, dok im je (svesna ili ne) zajednička
uloga u ispunjavanju opšteg interesa, a to je – stagnacija savremene srpske rok
scene. To ne znači da bi se istinski doprinos savremenih srpskih rok bendova
ogledao u tome da na svakom koraku ističu nacionalna obeležja i da kroz
istorističke reminiscencije i epsku poeziju angažovano deluju. Vreme društvenih
mreža je u velikoj meri banalizovalo umetnički sadržaj, zahtevajući od umetnika da
se samoetiketira, ne bi li poruka nedvosmisleno bila primljena u što kraćem
vremenskom roku. Za početak bi bilo dobro da se neguje potkrepljen kritički odnos
prema čuvarima novotalasne baštine, koji zbog značajnih funkcija koje obavljaju u
medijima i državnim ustanovama, u velikoj meri utiču na sadašnje stvaralaštvo.
Primer za to je emisija „Bunt“ koja predstavlja oličenje potpuno pogrešnog
odnosa prema srpskom rokenrolu. Osim što je sam naziv upitan, koncept emisije koji
se zasniva na tome da posle svakog nastupa gostujućeg benda, svoj sud i savete daje
žiri sačinjen od ljudi čiji status je u velikoj meri određen nepotizmom – sugeriše
novim generacijama da deo svoje stvaralačke duše žrtvuju u idolopokloničke svrhe,
što u širem kontekstu pomaže održanju jugonostalgije, oličene u samoprozvanim
legendama rokenrola kojima su vrata državnih medija uvek otvorena. Vrhunac
deficita svesti predstavlja odluka da se na javnom servisu, u jedinoj srpskoj emisiji
koja se bavi promocijom neafirmisanih bendova, dozvoli takmičenje izvođačima
koji pevaju na engleskom 19 . Apsurd pevanja na engleskom, koji se poput virusa raširio
po Srbiji, označava bolesnu ambiciju, izrazit stepen narcisoidnosti, nemar prema
srpskoj baštini i nepojmljivo kulturološko slepilo koje otvara vrata
autošovinizmu. Ostaje nejasno kako neko ko živi u Srbiji i peva na engleskom,
očekuje da će biti prihvaćen u svojoj zemlji ili ako to nije namera, kako očekuje da će
se probiti na Zapadno tržište (ako za to uopšte dobije priliku) a da ne zvuči u
potpunosti smešno, poput japanaca koji pevaju „Nišku banju 20 “.
Suočavanje sa posledicama
Dominacija neojugoslovenske „diskurzine grupacije21” koja prisvaja urbanu
kulturu, neretko izaziva ne tako konstruktivnu reakciju kod nacionalno
orijentisanih analitičara. U poslednje vreme smo svedoci aktivne apologije
„narodnjaka“ koja predstavlja reakciju na prezrive komentare iz krugova „urbanog
krugodvojkaškog jugonostalgičnog alt BG-a22“.
Ova apologija nosi sa sobom dvojako iskušenje. Prvo predstavlja tendenciju
da se poetika „narodnjaka“ uzdigne učitavanjem kvazi-intelektualnog sadržaja, koje
najčešće vodi u stvaranje kulta određenih estradnih umetnika, što se nimalo ne
razlikuje od prakse samoproklamovanih urbanih faca koje štampaju monografije o
preminulim beogradskim muzičarima i glumcima, nanosekundu nakon njihovog
upokojenja. Tako narodnjaci postaju „srpske majke“ i „očevi nacije“ a preminuli rokeri se održavaju živima uz pomoć retorike koja se suštinski zasniva na name-dropping23-u.
Drugo iskušenje je mnogo opasnije, zato što kada nacionalno orijentisani
analitičari u svojoj apologiji narodnjaka krenu da napadaju rokenrol, a ne konkretne
rokere, tim aktom uzimaju učešća u polarizaciji srpskog društva i potcenjuju
nemali broj pravoslavnih Srba koji voli rok muziku. To se dešava zato što takvi
pojedinci ne mogu da se odvoje od ličnog suda o rokenrolu, koji se na kraju svodi na
poistovećivanje rokenrola sa narkomanijom i promiskuitetom zapadnog porekla.
Osim što je opasno razmišljanje da greh ima poreklo vezano za konkretnu kulturu,
namerno navođenje samo negativnih fenomena kao stubova rokenrola, otkriva
ostrašćenost analitičara koji svoju superiornost baziraju na njihovoj nacionalnoj
osvešćenosti, po čemu se oni tobože znatno razlikuju od dela javnosti koja tu svest
nema. U stvari i jedni i drugi imaju kvalifikacije da budu kultur-rasisti zato što
uporno (i bezuspešno) pokušavaju da odrede univerzalnu vrednost popularne muzike
učitavanjem različitih ideja o geo-političkim i psiho-socijalnim uzrocima njenog
nastanka i razvoja. Odbojnost prema Zapadu koja je prisutna u delu nacionalno
orijentisanih analitičara, neretko se zasniva na njihovoj ličnoj mladalačkoj
očaranosti istim tim Zapadom, što dosta govori o njihovoj moći rasuđivanja, koju
treba uzeti u obzir pri tumačenju njihovih savremenih analiza.
Popularna muzika iako nije „ništa mudro24“, tiče se ljudskih emocija i ima
potencijal da ljude ujedini, zbog čega treba odgovorno pristupati analizi
konkretnih fenomena i uzdržavati se od zaključaka koji bi polarizovali srpsko
društvo. Žarko Vidović ističe kako Crkva čuva i posvećuje zavičaj (kao parohiju) i
time pretvara naciju u zavetnu zajednicu, dok je nacija – koja je bez Hrista – samo savez
plemena „(koji može da bude i satanski!)25“. Nijedna muzika ne može ugroziti zavetnu
svest, ako ona postoji. U slučaju da zavetne svesti nema, „uzvišena“ osećanja rok i
narodne muzike, vodiće samo u pakao.
1 Antonić, S. (2020). Demontaža kulture, Beograd: Catena mundi, str. 60
2 https://standard.rs/2024/07/21/usiljeni-sukob-rokera-i-narodnjaka/
3 https://core-event.co/events/partibrejkers-u-tvornici-6b93/
4 https://domomladine.org/koncerti/koncert-psihomodo-pop-2024/
5 https://domomladine.org/koncerti/koncert-baby-lasagna/
6 http://www.runda.online/sr/o-nama.html
7 https://impalamusic.org/runda-a-new-champion-for-the-balkans-independent-record-labels/
8 https://impalamusic.org/associations/
9 https://www.linkedin.com/in/nikolajovanovic82/
10 https://www.linkedin.com/in/djordje-trbovic-373458103/
11 https://kontra.rs/izdanja/
12 Nije u pitanju slovna greška već autorov naziv za retoriku prevashodno prisutnu na televiziji N1
(en-jedan), koja za cilj ima relativizaciju posledica ratova devedesetih, izjednačavanjem
odgovornosti svih zaraćenih strana.
13 https://muzej-jugoslavije.org/rs/program/omladinski-hali-gali-festival-na-letu-u-muzeju/
14 https://www.youtube.com/watch?v=p-bSQnp-Jmk&t=1165s
15 https://www.youtube.com/watch?v=p-bSQnp-Jmk&t=1827s
16 https://www.oblakodermagazin.rs/hali-gali-zapaljiva-vrteska-zvukova-i-boja/
17 Antonić, S. (2020). Demontaža kulture, Beograd: Catena mundi, str. 33
18 https://www.youtube.com/watch?v=ykSgCGqS2Dw
19 https://youtu.be/r7rF8eQdHVY?list=PLoZlYGEQhh2KNkCi21ow2dkLKAUKQC7fZ&t=911
20 https://www.youtube.com/watch?v=9z5JbiZxnn4
21 Antonić, S. (2020). Demontaža kulture, Beograd: Catena mundi, str. 60
22 https://opseg.rs/2023/03/01/da-li-bi-fuko-sedeo-u-ljubimcu/
23 Name-dropping – naglašeno isticanje poznanstva sa poznatim ličnostima u razgovoru kako bi se pojedinac učinio zanimljivijim okruženju. – https://dictionary.cambridge.org/dictionary/english/name-
dropping
24 https://www.youtube.com/watch?v=G4uR2J1ewJE
25 Vidović, Ž. (2022). Zavet i sloboda, Beograd: Catena mundi, str. 41
