Donald Tramp ponovo je uprkos očekivanjima mejnstrim medija iznenadio i na dominatan način pobedio demokratskog kandidata za predsednika Kamalu Haris. Trampova ludačka energija koja je uložena u kampanju, te nemogućnost ili neiskustvo Haris da svoju politiku približi američkim građanima rezultirali su potpunom kontrolom koju će Republikanska partija imati nad svim granama vlasti (predsednik SAD, većina u Senatu i Predstavničkom domu i većina u Vrhovnom sudu SAD). Na taj način Tramp i njegova administracija imaće, kako se Elon Mask izrazio, „čist mandat za promene“. Jasno je da će te promene biti u svim sferema politike, počevši od najave da će biti ukinuto Ministarstvo obrazovanja i da će se osnovati novo Ministarstvo za efikasnost izvšne vlasti.
Ipak, čini se da se najviše očekuje ili strahuje, u zavisnosti od toga koga pitate, od promena u spoljnoj politici koje je Donald Tramp najavljivao tokom čitavog trajanja svoje izborne kampanje. Postavlja se pitanje da li će promene u spoljnoj politici biti korenite ili će to samo biti kozmetičke promene, odnosno da li izabrani predsednik SAD želi da u potpunosti redefiniše ulogu SAD u modernim međunarodnopolitičkim tokovima ili će samo uvesti kozmetičke promene? Ovo pitanje je u mislima svih svetskih lidera (naravno i našeg predsednika), njihovih savetnika, a i nas koji se trudimo da međunarodnim odnosima pristupimo sa naučne strane. Iako ćemo tačan odgovor na ovo pitanje od milion dolara saznati za četiri godine, kada Trampu istekne drugi mandat (a poznavajući Trampa ne treba otpisati i kandidaturu za treći mandat), mi se možemo potruditi da barem u ovom tekstu damo odgovor na to njega, te kako će se sve to odraziti na Srbiju.
Analiza međunarodnog poretka na početku Trampovog drugog mandata i njegova imenovanja na ključne spoljnopolitičke položaje
Da bi se razgovaralo uopšte o spoljnoj politici nove američke administracije, potrebno je barem ukratko analizirati stanje u međunarodnom poretku. Jasno je da postoje očigledne razlike između 2016. godine i sada. Ipak, postoje i neke sličnosti. Prvenstveno NR Kina, koja je bila predmet obuzdavanja i u prvoj Trampovoj administraciji, i to putem uvođenja carina koje su dovele do izbijanja trgovinskog rata. Pristup prema Kini se nije promenio ni u vreme adminstracije predsednika Bajdena, samo su instrumenti postali sofisticiraniji. No, čini se, prema različitim izveštajima, da moć NR Kine nije obuzdana. Naprotiv, čini se da je moć Kine porasla. Kina danas više ne zaostaje toliko u tehnološkom smislu u odnosu na SAD, a taj uspeh se može pripisati enormnoj svoti novca koju je Kina investirala u svoje domaće kapacitete za razvoj i istraživanje. Rezultat tih istraživanja je i novi mikročip, nazvan Kirin 9010, koji prema tvrdnjama eksperata zasotaje samo tri godine u odnosu na čipove koji se proizvode na Tajvanu. Uz to, Kina je uspela da uspostavi njihovu masovnu proizvodnju. To znači da je Kina u tehnološkom smislu dosta bliže SAD i zapadnim saveznicima, a prethodno iskustvo u masovnoj proizvodnji može da prevagne u potencijalnom sukobu sa njom. Naravno, nije samo prednost Kine u brzom razvoju mikročipova kako bi se sustigle SAD, već su njene prednosti u tome što je Kina danas glavni prerađivač većine kritičnih minerala, i njena više puta iskazana spremnost da tu poziciju koristi u geopolitičke svrhe.
Pored uspona Kine, tu je naravno i uspon Rusije kao već tradicionalnog takmaca SAD-a. Razlika između početka prvog i drugog Trampovog mandata je sukob u Ukrajini. Sudeći prema Trampovim izjavama, njegov cilj će biti da okonča ovaj sukob, a čini se da je i ruski predsednik Putin spreman da sedne za pregovarački sto. Upravo je pregovarački sto mesto na koje Tramp želi da prenese ovaj sukob, jer smatra da je tu najjači i da će, kao i mnogo puta u svojoj karijeri biznismena, uspeti da isposluje najbolji mogući dogovor. Čini se da će Tramp pokušati da ove pregovore iskoristi tako da ponudi određene ustupke Rusiji (u vidu prekida sankcija i eventualnih teritorijalnih ustupaka) i da je na taj način udalji od Kine. Naravno, ovo bi bio maksimistički cilj i jasno je da će strateško pratnerstvo za multipolarni svet Kine i Rusije preovladati. Mnogo je realnije aktivnosti administracije Donalda Trampa posmatrati kao pokušaj da se rasterete strateški kapaciteti koji se troše na Ukrajinu, te da se oni prebace na obuzdavanje Kine. Na taj način Tramp bi mogao da testira odnose Kine i Rusije koristeći realpolitiku u stilu Henrija Kisindžera.
Drugi konflikt koji Tramp želi da reši jeste sukob na Bliskom istoku, i čini se da se njegovi planovi za rešavanje poklapaju sa ciljevima Izraela. Pitanje koje se postavlja u ovom regionu jeste koliko će arapske države pristati da ostanu po strani dok Izrael nemilosrdno napreduje kroz pojas Gaze. Čini se da arapske države, koje se smatraju ključnim saveznicima SAD u ovom regionu, nemaju ništa protiv ovakvog razvoja događaja, te da bi i potpuni slom Hamasa i Hezbolaha i njima išao u korist, uzevši u obzir da bi to značilo i slabljenje uticaja Irana. Saudijska Arabija, koju danas mnogi karakterišu kao geopolitički kolebljivu državu, vidno nije spremna da ugrožava svoje bezbednosne i političke interese zarad ostvarivanja neke daleke ideje panarapizma. SAD možda nisu u stanju da ponude svoje tržište za uvoz Saudijske nafte, jer im realno nije ni potrebna, ali su spremne da ponude najnovije naoružanje i da ne pitaju odakle novac za takve kupovine.
Dakle jasno je da je Trampov prvobitni cilj u spoljnoj politici obuzdavanje Kine, a da su konflikti koji se trenutno odvijaju u svetu ometaju pažnju SAD u njenom cilju očuvanju međunaordnog poretka takav kakav jeste. Dodatno Tramp je već nekoliko puta nanvodio da ne želi da SAD pokrivaju većinu troškova zajedničke odbrane, i njegova pobeda postala je signal drugim državama članicama NATO da ponovo razmišljaju u svom naoružavanju. To naoružavanje nije rezultat Trampovih pretnji, već straha da će one biti sledeće žrtve nestabilnosti u međunarodnom poretku. Ipak, i ta situacija ide Trampu u korist, jer se strateški kapaciteti koji su odlazili na Evropu sada polako oslobađaju i moći će da budu preusmereni na obuzdavanje Kine.
Upravo u svetlu strategije obuzdavanja kineske moći treba posmatrati i Trampova imenovanja na najznačajnije spoljnopolitičke položaje u administraciji. Podsetimo, Tramp planira da na mesto državnog sekretara postavi republikanskog senatora Marka Rubija, člana Komiteta za spoljne poslove Senata. Senator Rubijo poznar je u američkoj javnosti kao intervencionista i veliki protivnik svih „država odmetnika“ od međunarodnog poretka. Ipak, Rubio je u poslednje vreme korigovao svoje stavove po pitanju podrške Ukrajini protiv Rusije i na taj način se dodatno približio Trampu. Iako Rubio poseduje iskustvo u spoljnim poslovima zbog svog angažmana u Senatu i komitetima u kojima se nalazio, njegov uspeh zavisiće od toga kako će se snaći u birokratskom sistemu Stejt departmenta i koliko će uspeti da profesionalne diplomate iskontroliše i usmeri ih ka izvršavanju njegovih i Trampovih naloga.
Pored Rubija, kao prvog diplomate, Tramp je na mesto savetnika za nacionalnu bezbednost najavio imenovanje Majka Volca, bivšeg kongresmena. Volc je jedan od 15 učesnika operativne grupe kongresa o Kini, čiji je cilj bilo formulisanje politika protiv uticaja Kine. Neki od predloga koje je ova operativna grupa iznela u domenu nacionalne bezbednosti jesu: modernizacija nuklearnih kapaciteta zarad supotstavljanja Narodnooslobodilačkoj armiji u Indo-Pacifiku, povlačenje investicija iz kompanija koje su povezane sa kineskom vojskom, zalaganje za povećanje vojnog budžeta zarad odvraćanja i poraza KPK, jačanje federalnih kontraobaveštajnih kapaciteta…[1] Ne bi bilo pretenciozno očekivati da Volc posveti svoj mandat upravo ispunjivanju ovih preporuka i pronalaženju adekvatnih partnera za ove zadatke.
Poslednje imenovanje koje ćemo obraditi ovde, ali svakako ne najmanje bitno, jeste imenovanje Pita Hezgeta za sekretara odbrane. Sam Hezget je najpoznatiji kao saradnik Foks njuza, ali u njegovoj biografiji stoji i da je učestvovao u operacijama američke vojske u Avganistanu, Iraku, Gvantanamo Beju i na Kubi. Iako se njegovo imenovanje kritikuje zbog nedostatka iskustva na višim pozicijama u administraciji, njegovo iskustvo u borbi, prema rečima Trampa, puno će pomoći u borbi da američka vojska postane ponovo jaka. No, stava sam da Hezgetova nominacija za cilj ima čišćenje vojske od po konzervativcima pogubne woke ideologije. Naravno, nije nemoguće da će Hezget biti angažovan na nekim od poslova koji su usmereni ka saradnji sa drugim državama, ali čini se da će njegova uloga u tim poslovima biti minimalna i da će on biti tu samo po službenoj dužnosti, dok će te poslove najviše pokrivati prethodno pomenuti Volc.
Kroz ovaj veoma kratak prikaz stanja međunarodnog poretka iz ugla SAD, odnosno potrebe da se ograniči uspon Kine kao glavnog takmaca, ali i trenutnih sukoba koji pažnju od tog cilja odvraćaju, istaknuta su samo neka od najzvučnijih imenovanja koja potvrđuju takav stav druge Trampove administracije. Sledeći deo baviće se pitanjem kako bi Republika Srbija trebalo da se snađe u ovako postavljenom koordinatnom sistemu američke spoljne politike.
Srbija i nova administracija – može li Srbija da se snađe u novoj realnosti međunarodnog sistema?
Rukovodstvo Srbije, ako je suditi prema natpisima provladinih medija, silno je želelo da na poziciji savetnika za nacionalnu bezbednost vidi Ričarda Grenela. Međutim to se nije desilo, te bi sada trebalo dobro razmisliti o daljim koracima u spoljnoj politici, kao i o potencijalnom redefinisanju hijerarhije nacionalnih interesa. Iako se rukovodstvo Srbije nada da je sa davanjem dozvole da se ruši zgrada Generalštaba u centru Beograda i da na tom mestu Džerad Kušner podigne hotel poboljšalo svoj položaj u Trampovim očima, sve više izgleda da će njegov fokus biti usmeren u početku na rešavanje sukoba u Ukrajini i Gazi i onda dominantno na obuzdavanje Kine. Isto tako će i fokus u prethodnom delu nabrojanih ličnosti biti usmerena, što znači da će se našim regionom i dalje baviti profesionalne diplomate i birokrate koje će svoje odluke donositi na osnovu izveštaja lobističkih grupa i tink tenkova.
Za Srbiju to znači da bi trebalo da bolje razmisli o tome na koji način želi da komunicira svoje nacionalne interese. Previše agresivno insistrianje na pitanju Kosova i Metohije može imati kontraproduktivan efekat, prvenstveno što se tim pitanjem neće baviti oni za koje mi smatramo da su naklonjeni našoj strani. Dodatno, Srbija bi morala da se suzdrži od poteza koji bi mogli da se protumače kao agresivni ili koji podižu tenzije u regionu. SAD u ovom momentu ne žele nikakve distrakcije od svog primarnog cilja, te će onog koga okarakterišu kao remetilački faktor strogo kažnjavati. U zaoštravanju odnosa na relaciji SAD-Kina, koje će se gotovo sigurno desiti, Srbija mora posebno da bude pažljiva. U prvom delu ovog teksta naglašeno je da Kina kontroliše preradu većine kritičnih minerala, te da je njena rudarska industrija tehnološki razvijenija od zapadne. U Srbiji postoji rudarska komapnija koja posluje i od čijeg rada ekonomski zavisi čitav jedan deo teritorije. Postojale su indicije da bi ta kompanija mogla da se nađe na američkoj crnoj listi, međutim, to se nije dogodilo, prvenstveno zbog toga što je fokus prve Trampove administracije bio na tehnološkom sektoru. Za Srbiju je, čini se, strategija balansiranja između interesa Pekinga i Vašingtona jedini način da preživi ovo burno vreme promena neviđenih u jednom veku.
No, kako bi Srbija trebalo da pristupi u odnosima sa SAD u naredne četiri godine? Prvenstveno ona bi trebalo da se podseti Vašingtonskog sporazuma koji je potpisan 2021. godine, a koji je uprkos svemu povoljan za Srbiju. Uzimajući u obzir koliko rukovodstvo Srbije voli da gradi infrastrukturne projekte, i preuzetu obavezu da izgradi svoj deo „Autoputa mira“ i železničku prugu do Prištine, otvaraju se mogućnosti da se to predstavi u pozitivnom svetlu prosečnim biračima u Srbiji, što može da ojača poziciju vladajuće partije koja će se uskoro suočiti sa izborima sa novim rukovodstvom, ako se zaista obistine obećanja predsednika Srbije. Potencijal za saradnju sa SAD-om postoji i to najviše u energetskom sektoru. Kako je svet preuzela opsesija čistim izvorima energije, Srbija kao zemlja sa odličnim potencijalom za proizvodnju takve energije može da profitira od toga. SAD i njeni saveznici, kao što smo nedavno imali prilike da vidimo, žele da sarađuju sa Srbijom po tom pitanju i žele da ovde grade za početak solarne elektrane, a, ukoliko se ukaže prilika, i vetroparkove. Pospešivanjem saradnje u oblasti energetike Srbija bi dugoročno mogla da, pored kompanije iz Kine i EU, uključi i kompanije iz SAD-a, i na taj način dodatno osigura svoju neutralnu poziciju. Takođe, Srbija bi mogla da posveti više pažnje i regionalnim inicijativama koje podržavaju zapadne države, i da na taj način dodatno doprinese stabilnosti u regionu i uveri SAD i njene saveznike da ona nije remetilački faktor na Balkanu, te se tako direktno suoči sa neosnovanim optužbama od strane nekih suseda. Tako bi Srbija uspela da, barem minimalno, poboljša svoj položaj u procesu dijaloga i da putem nezvaničnih kanala i konakata isposluje osnivanje Zajednice srpskih opština po modelu koji je predviđen potpisanim međunarodnim sporazumima u procesu dijaloga sa Prištinom. Jer ipak u visokim biznis krugovima, kakvima Tramp pripada važni se su transakcije, da bi se nešto dobilo nešto mora da se da te se saradnja ne zasniva na podeljenoj dobiti već na tome ko će dobiti više. Srbija je za razliku od mnogo puta u istoriji u povoljnom geopolitičkom položaju, a šteta koja bi mogla da nastane ukoliko se ovo ne iskoristi mogla bi da bude ne samo nepopravljiva već bi mogla da Srbiju u dužem vremenskom periodu zaorbi u limbu u kome je raštrkana iozmeđu zahteva SAD za samnjenem saradnje sa Kinom, i potrebe da saradnja sa Kinom opstane kako bi opstao njen celokupam socio-ekonomski sistem.
[1] Detaljnije na: https://foreignaffairs.house.gov/wp-content/uploads/2020/09/CHINA-TASK-FORCE-REPORT-FINAL-9.30.20.pdf (pristupljeno 18.11.2024).
