Ako ste se kao (politički) svesna osoba razvijali u Srbiji početkom ovog veka, neminovno je sintagma “raskid sa prošlošću” postala deo vaše (pod)svesti. Brzo nakon petooktobarske revolucije, od strane zvaničnika a još više, tada vernih marioneta “demokratske” vlasti u vidu raznih nevladinih organizacija i pokreta za ljudska prava, ova sintagma je ponavljana kao mantra i samim tim joj se i značenje brzo razvodnilo, ako ga je ikad u pravom smislu i bilo.
“Raskid sa prošlošću” tokom narednih godina i decenija biće srpska preteča onoga što danas znamo kao “cancel” kultura, ova sintagma postaće merilo da li ste zatucani pripadnik srpskog naroda ili osoba otvorenih pogleda željna slobode i dostojanstvenog života. Tako su oni koji se zalažu za raskid sa prošlošću grupišu, promovišu ono što uskoro u svetu postaje dominantna ideologija, a na našem tlu dobija obrise histerične alergije na sve što je srpsko ili tradicionalno. Raskid sa prošlošću u post-petooktobarskoj Srbiji značio je bezuslovno prihvatanje svakog trenda koji dolazi sa strane i bespogovorno odbacivanje svega što već imamo kao integralni deo kulture na našem tlu. Glavno oružje zastupnika ovog narativa bile su “mračne devedesete”, pod kojima se podrazumeva srpski narod kao nosilac skaradnog nacionalizma, divljaštva, mentalne zatucanosti.
(pošto se pod ovom kategorijom najčešće etiketiraju pripadnici navijačke kulture kao nosioca barjaka divljaštva i neobrazovanosti, ali nekako se to opet vezuje samo kao deo srpske strane u sukobu, preporučujem ovaj antologijski dokumentarac kao uvid u to da navedene osobine nisu bile isključivo “srpske”, već nasleđe post-jugoslovenskog beznađa; mogu da se zamene navijačke i nacionalne boje učesnicima emisije i da se ne vidi razlika u duhu koji iz njih izbija)
Raskid sa prošlošću, dakle postaje “tapija” na koju pravo imaju isključivo pripadnici ovog histerično anti-srpskog pogleda na balkansku stvarnost. Dužnost samoproklamovanih intelektualnih širina postaje okretanje do iznemoglosti fraza o srpskim zločinima, o nužnosti da se suočimo sa time da smo genocidni, bolesni, zatucani; da sve to lepo priznamo i kao takvi se otvorimo za one koji će od nas napraviti civilizovane i ovog sveta dostojne ljude.
Kakvi su rezultati ove akcije? Osim što veliki broj odraslih ljudi tokom ovog perioda ima problema sa podsvesnom krivicom prema čitavom svetu kao gotovo urođenim pogledom na svet; rezultati su za zastupnike ove ideje – poražavajući! Najviše je, ipak, poražavajuće to što oni na te rezultate gledaju sa sladostrašćem, jer upravo ta nepopravljivost srpskog divljačkog i zatucanog mentaliteta njima daje identitet i razlog postojanja. Oni postoje kao ne-srbi, kao ponosno odricanje od onoga što su postavili u kategoriju “Srbin”.
Kao što postoje u modernoj književnosti mnoge spisateljice i pesnikinje koje pišu o traumama iz detinjstva, raspadnutim porodicama, alkoholizmu itd – rečju nečemu što znamo da je srpska realnost, ali koje ne žele da se izbore pisanjem sa svojim traumama, već da ih oživljavaju, jer samo stalno oživljavanje tih trauma njima potvrđuje identitet. Njihovo postojanje ne samo kao umetnica, već kao osoba, postaje zavisno od trauma o kojima pišu. Tako i njima srodni ideolozi upadaju u paradoks – raskid sa prošlošću kod njih povlači stalno oživljavanje iste. Za njih je priča o ratovima, masakrima, nečovečnim postupanjima (Srba, naravno!) itd. sveta dužnost. Pričati o ratovima devedesetih i srpskoj zatucanosti – znači postojati! Zato je “raskid sa prošlošću” postao otrcana fraza jedne isprazne ideologije i kao takva nikad nije mogla da nađe put do uma i srca srpskog čoveka. Autošovinizam po svaku cenu bio je i ostao neprirodan osećaj za Srbina, čak i da ne promišlja o tome (a srpski čovek o malo čemu u politici zaista promišlja), onaj čisti osećaj mu govori da tu nešto “ne štima”.
“Ne-srbi” zadovoljno trljaju ruke. Valjanje Srba u blatu svojih zabluda dokazuje njihove “teorije” i uz to im ozvaničava samoproglašen status intelektualne elite. Ipak, njihova gorda histerija koja izjeda samu sebe nije ono što treba da nas posebno pogađa. Realnost srpskog čoveka u blatu, nad kojom nećemo kao pomenuti nakot da se naslađujemo, ali nećemo ni da zatvaramo oči ili ga ulepšavamo, to je ono što mora da boli svakog “mislećeg” Srbina naših generacija.
Serije poput “Sablje” koju emituje RTS i koja je uzburkala “mrtvo more” srpske javnosti, dobra su prilika za samoreflekesiju. Da se ogledamo u istoriji, ali ne nekoj bajkovitoj i sjajnoj (jer po Crnjanskom, “slavna prošlost je laž”), već u događajima kojima smo svedočili, da se ogledamo u sopstvenim zabludama, ishitrenim odlukama, nepromišljenostima, lenjosti…
Kakav god stav imali o političkim simbolima ovog perioda, ili, da smelije kažemo, u čiju god harizmatičnu zamku da ste upali, ono što zajednički možemo da priznamo je da petooktobarska revolucija nije donela – raskid sa prošlošću. Neodlučnost onih koji su trebali da ponesu barjak ove ideje dovela je do toga da taj “barjak” postane vlasništvo ispraznih “antiratnih profitera”. Isfolirano i nametnuto “posipanje pepelom” nije uspelo, ali je to nametanje stagniralo u srpskom mentalitetu a i u institucijama stopiralo svaku vrstu promena. Početak dvadeset prvog veka nama je doneo samo formalni raskid sa komunističkom prošlošću. Poskidana su obeležja, promenjeni su dresovi, ali do suštinske promene u ljudima nije došlo. Sve je ostalo na formi, i kod jedne i kod druge strane.
Zapitajmo se šta bi bilo da je barjak “raskida sa proščošću” ponela neka druga, u ljubavi prema svom narodu mnogo iskrenija strana? Šta da je ta, na silu sklepana, sintagma zamenjena rečju – pokajanje? Da se umesto potrebe za mazohističkim posipanjem pepelom, tom ispraznom, licemernom aktivnošću nesvojstvenom duhu srpskog naorda, zaviorio barjak pokajanja, istinskog sagledavanja pre svega u sebe, u svoje motive, u svoj odnos prema zajednici? Da se umesto bolesnog naslađivanja gledanjem srpske zastave u blatu zaronilo u to (naše!) blato, izvukla zastava i sa mukom oprala? Tada zaista ne bi bilo važno da li je to “raskid sa prošlošću” ili pokajanje, tada bi bilo važno da do njega dođe. Jer, pokajanje u sebi sadrži raskid sa prošlošću, ali ne odricanje od nje, već pronicanje u nju, traženje klica koje su dovele do skretanja sa puta i ispravljanja sebe. Tako pokajanje rađa novog čoveka, ali ne brišući već prevazilazeći starog. Ako upotrebimo onu, još antičku, analogiju između pojedinca i zajednice, jasno je u kom bi smeru “raskid” išao.
Šta bi bilo da smo na vreme, na iskren način, krenuli da raskidamo sa prošlošću? Pa, ispravljali bi navike sticane decenijama u nazad, da je najvažnine provući se kroz život, štrpkati od zajednice što više a davati se što manje, da je važno uvek biti spreman da se izvučeš i po svaku cenu negiraš svoju krivicu, da budeš uvek spreman da uništiš tragove i dokaze… Ispravili bi, ili možda predupredili maj prošle godine u Beogradu, pa zatim u Mladenovcu; pa 1. novembar ove godine u Novom Sadu.
Upravo u novembru, 19-og, Crkva između ostalog proslavlja jedan događaj. U Carigradu, 472. godine, na taj dan nebo se na čudan način naoblačilo i napravilo neprirodan sumrak. Takav sumrak trajao je četrdeset dana i uneo strahoviti osećaj u ljude, koji su pretpostavljali da bi iz takvih oblaka mogao da se spusti oganj, kao na Sodom. Car i patrijarh poveli su tada svakodnevne litije, gde se narod sa suzama pokajanja molio da Bog skloni dolazeću nesreću. I tako je i bilo, umesto očekivanog ognja, na Carigrad je u četrdesetom danu počeo da pada crn i garav pepeo.
U novembru je na našu zemlju umesto crnog pepela pala nadstrešnica. Jezivo je ako iko misli da je ona ubila “samo” petnaest ljudi. I oni, i deca pobijena prošlog maja, najblaža su Božija opomena samoubistvenog puta kojim ide naš narod. Puta ne-raskidanja sa prošlošću – sa truležom u sebi, sa lenjošću i nebrižljivošću za zajednicu, sa željom da se “provučemo” kroz život, da umesto da kao naši prethodnici za sobom ostvimo svetle tragove se trudimo da tragove zamaskiramo i uklonimo.
I na ovu nesreću, kao i one ranije, barjak “raskida sa prošlošću” preuzeli su oni koji su želeli da nas održe u blatištu. Njihova “pobuna”, jasno, opet neće dati rezultate. Oni koji treba da preuzmu taj barjak, i ukažu potrebu za pokajanjem, kao da i dalje nemaju hrabrosti da povedu bitku, ili (što je još strašnije!) ne osećaju potrebu za njom.
