„Situacija je nama osmišljena stvarnost (up. Jaspers 19891 : 386). Svaka situacija je granična jer svaka situacija za mene nosi „prednost ili štetu, šansu ili prepreku (up. isto).“ Dakle, vidimo da je ključan pojam u određivanju ne samo granične situacije već i egzistencije po Jaspersu – sloboda. U tom smislu kada god se suočavamo sa mogućnošću, sa izborom, po sredi je granična situacija. Sloboda je izvorište (graničnih) situacija, i to uvek u vidu dvostrukosti: skok u nadpostojanje ili pad u nebiće. Budući da smo bivstvousituirani mi smo večno u nekoj sitaciji, mi „stvaramo situacije“ (isto: 387) i ne možemo da ne budemo bez njih. Ovo bi odlično odgovaralo hrišćanskoj misli da kad god izađemo iz jedne prelesti odmah zapadamo u drugu, a tako je i u psihologiji, lični razvoj, lični napredak posmatra se kao stalno razmrežavanje svojih neuroza.
Stavljajući pridev „graničan“ ispred imenice „situacija“ Jaspers markira metafizički aspekt situacije kao takve. S tim u vezi za graničnu situaciju se vezuje ostvarivanje sopstva, otvaranje bića. One su tu kao zadatak, nepromenljive i nesagledive: „one bivstvuju sa samim tubivstvom“ (isto). Smisao graničnih situacija je proširivanje tubivstva, što je zapravo rezultat prevazilaženje određene granične situacije. Granične situacije služe tome da nas promene, bilo nabolje, bilo nagore, zavisno od nas. Štaviše, možemo slobodno reći: čovek ne iskusivši granične situacije, uopšte nije ni egzistirao. One su potvrda čovekove čovečnosti i ispunjenje slobode. Dobar ishod granične situacije ogleda se u skoku u metasvest, u transcedenciju, dakle, u promeni nabolje.
Usamljenost jeste uslov za ostvarivanje bilo koje granične situacije.2“ Bez usamljenosti se ne može sagledati tubivstvo, zato je Jaspers naziva „okom“ (388). Međutim, to nije najtačnije, okom bismo mogli nazvati samo svest koja samu sebe sagledava, u tom smislu – metasvest. Dakako da Jaspers ovo misli, jer ne bi vezao uz usamljenost – udaljenost. (389). Potrebna je distanca da bi se filosofski mislilo.
Granične situacije su istovremene i pojedinačne i opšte, kao i ivična iskustva. Granične situacije stvaraju ivična iskustva: smrti, patnje, bola, stvaralaštva, istine, samoosvešćenja, roditeljstva, ljubavi, vere, nade, pisanja, umetnosti, pesništva itd. Primera ima mnogo, no, čini nam se, bolje je opisati po čemu je jedno iskustvo ivično nego da nabrajamo svako ivično iskustvo ponaosob. Ivično iskustvo je svako ono iskustvo koje nas primorava da zavirimo u sebe – iskustvo ivice je iskustvo samootkrovenja. Čovek ne može ostati ravnodušan na ivična iskustva. Svakim ivičnim iskustvom j e s m o. Svakim ivičnim iskustvom bliži smo svojoj suštini, a naša suština jeste da j e s m o jedno sa Svebitkom. U ivičnom smo iskustvu, Jaspers bi rekao, stešnjeni (392), Dostojevski: suženi (Braća Karamazovi), odnosno: u ivičnom iskustvu bitak se vraća bitku. Privremeno ograničenje slobode, osećanje stešnjenosti, paradoksalno, proširilo je biće (393), jer ga je otvorilo za j e s m o s t v o. Samo jesmostvujući čovek istinski bivstvuje. Granične situacije stvaraju granična iskustva, koja, kad se samooktrito pounutre, stvaruju metafizičko iskustvo jesmovstvovanja. Jesmovstvovanjem imenujemo način bivanja bitka sa Svebitkom. Iskustvo jesmostva jeste iskustvo sabivanja bitka sa Svebitkom. Sabivanje našeg bića s Nadbićem jeste jesmostvo. Ivično iskustvo biću otvara mogućnost jesmostva, tj. sabivanja bića sa Svebićem. Ovo je idealni scenario. Njegoš bi rekao: zvanije čovjeka, Jaspers i Lalić bi se složili: poklonjena milost. Čovek je sam sebi zadat. Bog čeka na čoveka.
Međutim, čovek gotovo nikada ne ide putem bola, putem jesmostva. Bol je preduslov jesmostva. Nema ivična iskustva bez boli, pa prema tome: ni jesmostva. Biće se otvara i sebi dolazi tek u Svebiću Boga. Ne može se vaskrsnuti bez raspeća. Nažalost, čovek radije ostaje u samoobmani sopstvene laži, jer mu je teško podnositi bol, radije će ubediti sebe u neistinu i prihvatiti laž kao merilo svih svojih svetova. Takav čovek je u simulakrumu, na aparatima laži, živeći iluziju. Istina mnogo boli. Ona je opasna. Zavaravamo se, bežimo i krijemo se od Nje ispod maske iluzije, prevare i anestetika laži. U tim momentima samobivstvenog samozaborava u naše biće ulazi nebiće i mi se punimo ničima ništavila. Da bismo se probudili iz guste mrzosti praznine, potrebno je povratiti se Biću preko bola u ivičnom iskustvu. Rezultati su poražavajući. Misleći da ćemo izbeći boli iluzijom, od ivičnog iskustva stvaramo ivični život, i neretko, nažalost, takav neodrž završi pod zemljom. Ne mogu vas savetovati kako da podnesete bol, ko bi normalan želeo patiti!? Čak je i Bogočovek molio: nek me zaobiđe čaša ova. Sam uvid u to da nam je loše i teško u smrti i tami vrlo je utešan. Nismo sami. Prvovaskrsitelj, pre nas, prvi veruje u naše Vaskrsenje. On sam hoće da Jesmo, da jesmostvujemo.
Bog rado predaje Satani mnogostradalnog Jova na kušnju, znajući da će ga ivično iskustvo približiti Nadbiću Njemu. Bog veruje svojim bićima i u svoja bića. Bog veruje u svačije vaskrsenje više nego što mi verujemo u Njegovo. Nema razloga za predaju. Između ostalog, brzo dosadi život u mraku. Čovek je biće Svetla.3
POST SCRIPTUM
RAZGOVOR DVA PRIJATELjA FILOZOFA
Atanasije: Prijatelju, granična situacija je granična situacija samo ako pogađa celo biće, celog čoveka – pogađa i mišljenje i srce. Suština bića je biće – mišljenja i osećanja. Kako onda može granična situacija, tj. kako može ivično iskustvo, kako ga ti nazivaš, biti lošim!? Zar granično iskustvo ne služi isključivo tome da nas promeni!? Jer, ako se desi promena na gore, to zapravo nije ni bilo istinsko ivično iskustvo nego racionalna zabluda, nešto poput rđave beskonačnosti. Razumeš li me? Sama promena jeste prevazilaženje!
Amfilohije: Kako da te ne razumem, idealoštovatelju moj premili! Potpuno se slažem, i hvala ti na kritici, ona mi samo pokazuje pažljivost tvoje ljubavi. Rubna situacija stvara rubno iskustvo. Ono nije ni dobro ni loše. Ono je neutralno. Ne čini važnom rubnu situaciju rubna situacija nego naš odnos prema njoj. Jednom čoveku će smrt izgledati ništožno, on će je jedva čekati, dok će drugi podleći užasu.
Čovek je u sredi i po sredi. Današnju populističko-kvazi-filozofsko-naučno-psihološku misao ne zanima čovek. Nju zanima sredstvo. Nju zanima moć. Nju zanima kapital. Nju zanima tržišna vrednost. Nju zanima objekt. Nema u svetu danas mesta čoveku. S pomeranjem od čoveka subjekta životnog k stvari objektu mrtvnonosnom izgubila se sloboda. Ako nema slobode, onda nema smisla. Sve je ravnodušno. Sve je sivo i mračno. Onda nema svetla. Nema čoveka bez slobode, kao ni Boga. Sloboda igra ključnu ulogu u prevazilaženju ivične situacije. Ako bitak ne odoli sopstvenom rašavljenju, „postaće“ nebitak, odnosno: nestaće. Filozofija šavnog iskustava je domišljena ne radi sebe, ne iz dosade ili neke druge besmislice nego zato da bi nas osvestila i podstakla da takve šavove ne odšavljujemo, već da se u Biću bića sabiramo i isceljujemo od brojnih rascepljenosti, kroz jesmovstvovanje. Dakle, hteli smo reći: Sve zavisi od čoveka. Nije na nama misliocima da spasavamo čoveka. Čovek se mora spasti sam, ako se spasti, uopšte, hotne. Sve je na čoveku: Kojem će se prikloniti Šavu.
- K. Jaspers u trećem glavnom delu svoje knjige Filozofija, Sremski Karlovci, izdavačka knjižarnica Zorana Stojanovića
↩︎ - Citirano je odlomak u rukopiisu koji čeka štampu u izdanju Doma omladine.
↩︎ - Ako je nekome potreban priručnik prevazilaženja graničnih situacija na dobar način, odnosno pounutravanjem ivičnih iskustava u korist samootkrivenja, a ne trauma neuroza, na pravom ste mestu, najbolji je izdat 1847. godine u Beču. Pisao ga je gospodar ivičnog iskustva: Petar II Petrović Njegoš
↩︎
